Pokretači promena – upoznajte inicijativu Odbranimo Teslu

Solidarno i istrajno u borbi za svoje naselje

2. March 2021

U julu 2020. godine u Pančevu pažnju javnosti je privukla grupa građana koja se suprotstavila planu grada da se podignu četiri nove stambene zgrade na mestu dečjih igrališta i zelenila u naselju Tesla, poseku višedecenijska stabla u ulici Miloša Obrenovića i prošire parking kapaciteti na uštrb travnatih površina i drveća. Veliki broj građana iskazao je svoje neslaganje sa ovim i podneo preko 2000 primedbi na sporni plan sa ciljem da se odustane od njegove realizacije. Pored toga formirana je neformalna grupa građana pod nazivom Odbranimo Teslu čiji je glavni fokus bio sprečavanje sprovođenja ovog kobnog urbanističkog plana, ali i nuđenje rešenja kako da se on poboljša i popravi.

Komšijska solidarnost i volja da odbrane i sačuvaju svoje naselje bili su glavni povodi za razgovor sa Aleksandrom Jovanov i Markom Baturom ispred inicijative. Sa njima smo razgovarali o počecima inicijative, razvojnom putu, načinima borbe i ulozi pojedinca u kreiranju društvenih promena.

Od viber poruke do nagrade „Pokretač promena” – tako su u jednom intervjuu opisali vaš razvojni put. Recite mi kako je nastala Inciijativa Odbranimo Teslu?

Marko: Živim na Tesli ceo život i pošle godine su u Pančevu bili organizovali protesti za gradski park gde sam upoznao Bilju, koja je zapravo moja komšinica na Tesli. Tada mi je ispričala kako je na nekom sajtu videla plan nove detaljen regulacije za naselje Tesla i tako sam i sazano za taj problem. Sa Biljom su već bili u kontaktu neki ljudi i počeli smo da pravimo plan, štampamo plakate i lepimo ih po kraju. Tako je sve počelo i onda smo se skupili na livadici između zgrada. Tu počinje ta čuvena vajber grupa, koja je krenula da se širi i svako je ubacio nekoga koga zna da bi se aktvirao i to je tako krenulo da se širi kao domino efekat. Vremenom smo počeli da se bavimo i drugim stvarima, pre svega ekološkim. Prva akcija je bila čišćenje Tesle, pa se skupilo dosta ljudi i očistili smo grad. Onda smo krenuli sa peticijama i organizovali taj čuveni piknik na Tesli i postali aktivniji na društvenim mrežama.

Piknik na Tesli

Zašto je plan bio loš?

Marko: Dakle, između ostalog, bilo je u planu da se četiri zelene površine pretvore u novi stambeni blok što bi bilo loše iz više aspekata: izgubile bi se zelene površine same po sebi i bili bi posečeni platani, naselje svakako ima lošu kišnu kanalizaciju i stalno se zadržava voda, još ako bi se izgubila ta prirodna drenaža zemljišta, bile bi poplave u naselju i treće što je vrtić već prenatrpan, pa bi ako bi se još doseljavalo ljudi, eskalirao bi i taj problem. Na sve to estetski izgled tih zgrada u kontekstu okoline je van svake pameti i bila bi uništena dva dečija igrališta. Pored toga, plan nije u skladu sa generalnim urbanističkim planom, što znači da je i zakonski sporno.  Iz svih tih razloga taj plan nije bio loš, već katastrofalan.

Većinski zajednica i komšiluk je dobro reagovala, da li ste ipak imali neko negativno iskustvo na tom polju?

Marko: Iz mog isksutva, vrlo retko. Mi smo se od početka trudili da pokažemo kako je naša inicijativa nadpolitička i ovo je građanska, narodna, ljudska stvar – kako koji termin kome odgovara i kako je kome bliži. Ovo radimo za našu budućnost, egzistenciju i naselje da ostane onako kako mi mislimo da treba u skladu sa principima i humanizma i ekologije.    

Aleksandra: Moj utisak je da većina ljudi ako ne može da pomogne, nema nameru da odmaže. Postoji jedan, ne tako neznatan, procenat ljudi, koji su učaureni u svim sferama društva. Sećam se jednog ili dva slučaja, ali su to baš izolovani slučajevi: jedan je bio na štandu gde smo skupljali potpise, a drugi je klasičan botovski fejsbuk profil. Suštinski nema puno ljudi koji miniraju, postoje skeptici koji su izgubili veru da pojedinac može bilo šta da promeni, ali smo tu da i takve ljude pokušamo da animiramo.  

Osim što ste se pobunili zbog urbanističkog plana, ponudili ste i rešenje kako bi on mogao biti unapređen.

Marko: To je, na neki način, i najvažnije. U svakom društvenom delovanju i političkom angažovanju, važno je da pojedinac i inicijativa budu proaktivni, jer na taj način pokazuju da su ozbiljno zainteresovani za problem. Dakle, nisi neko ko samo kritikuje, već si spreman da aktivno učestvuješ u promenama. Ja, na našu nagradu Pokretači promena, tako i gledam. Naših predloga ima dosta, koji nisu isključivo u vezi sa ovim planom, već postoji još puno njih koje mogu da se urade u našem naselju počev od uređenja zelenila, načina na koji se odnosi smeće i raznoraznih komunalnih usluga. Mislim da smo mi određenim delom i uspeli da menjamo i takve neke stvari – možda su to sitne pobede, ali se radujem svakoj. Eto, skoro je JKP Zelenilo, posle milion godina, stavilo nove sadnice u naselje i to baš na mestima gde su po tom kobnom planu trebale da se grade zgrade, tako da je i to za nas jedna mala pobeda.

Najveći cilj vaspitanja je mogućnost da budeš u stanju da svoje lične ciljeve podrediš kolektivnom i opštem dobru”

Da, mislim da si čak i u reportaži za Marka Žvaku pričao o tome kako su sad počeli redovnije i da kose travu na dečijem igralištu i da rade slične stvari.

Marko: Tako je, ranije smo ih zvali po deset puta dnevno.

Aleksandra: Da, sa jedne strane to je i pretužno, jer je polazna tačka da institucije ne rade svoj posao, pa je očigledno neophodno da se grupa ljudi okupi i pravi buku da bi neko radio ono za šta je plaćen. Nama je jedina svrha svega ovoga da naše naselje ide ka napred i da se ne urušava u ekološkom, a ni vizuelnom smislu. Ono što je prethodilo sadnicama, koje je Marko pomenuo je to što nas je jedno jutro probudila buka i seča nečega. U toj našoj čuvenoj vajber grupi se neko oglasio, pa smo svi koji smo u tom trenutku bili kod kuće sjurili da vidimo o čemu se radi. Uplašili smo se da seku drveće, a ne samo suve grane, jer je u kamionu među posečenim granama bilo i potpuno zdravih. Tražili smo radni nalog na šta je krenula prepirka da i radnici samo rade svoj posao. Sasvim je moguće da ipak na kraju nije bilo nikakve zle namere u tome, ali poučeni iskustvom, pomislili smo da je generalna proba za bagere koji mogu tu preko noći da se pojave.



Kakav je trenutna situacija po pitanju ovog problema – uspeli ste
da odložite proces, ali on nije konačno odbačen?

Aleksandra: Trenutno čekamo novi plan. Mi svi ovo radimo iz ljubavi, a opet jasno je da zbog

svakodnevnih obaveza da nemamo svi isti entuzijazam i istrajnost, ali mislim da bi se izuzetno
omasovilo kada bi opet došlo do iste ,,stani-pani’’ situacije, jer smo spremni i telom da branimo
platane i suprotstavljamo se bagerima.


Bili ste u kontaktu i sa drugim građanskim inicijativama kao što je inicijativa za odbranu parkića na Banovom brdu. Koliko je važno umrežavanje na tom polju?

Aleksandra: Najviše iskustva dobijamo povezivanjem sa drugim inicijativama iz različitih delova Srbije i na žalost i na sreću. Čak i najmanji zaseok ima svoj lokalni problem i to su ljudi isto kao i mi – bez skrivene agende i iskreni i istrajni u tome.  

Marko: Sarađivali smo sa Blokom 70, inicijativom za odbranu parkića na Banovom brdu, Zrenjanincima, Smederevcima, Nišlijama, Srcem grada. S jedne strane je tragično što ispada da svaki grad ima neku veliku nepravdu, bilo ekološku, urbanističku ili nešto slično, ali sa druge strane je dobro što ipak ljudi reaguju i da taj aktvizam koji je iskonski i najčistiji, ipak opstaje. Naravno da ne zaboravimo reke Stare planine, sa njima smo imali sjajnu saradnju i njihova borba je isto herojska. Različiti smo, ali smo na istom cilju i po meni smo mi već pobedili. Ja radim i kao defektolog u školi i kada radim sa decom ili razne neke obuke za nastavnike naglašavam da je najveći cilj vaspitanja mogućnost da budeš u stanju da svoje lične ciljeve podrediš kolektivnom i opštem dobru.

Iako ste primarno nastali kao incijativa za borbu protiv konkretnog plana urbanicazije, koliko se vaše polje delovanja u međuvremeno proširilo?

Aleksandra: Nemamo baš neki konkretan plan u vezi sa tim, jer sve što se dešavalo, a da je odmaklo dalje od odbrane Tesle je neki prirodan tok i splet okolnosti, a ne neka naša namera, jer mi smo neformalna organizacija i nemamo još uvek težnju da postanemo formalna. Pored ove borbe na Tesli, nešto slično je u začetku i u drugim naseljima (Strelište, Misa) – svuda postoji neki sličan problem. Naravno, nas najaktivnih pojedinaca nema baš tako puno iz potpuno logičnih razloga, jer se svi rvemo sa svakodnevicom, pa se tako uvek nađemo i ljudima iz drugih naselja. Ono što je na gradskom nivou najproblematičnije je Promistavo skladište u staroj staklari i oko toga smo se formalno organizovali i pisali žalbe. Kada jednom uđeš u ovo, ne ostaješ imun na sve te stvari. Mi se možda i nevoljno širiomo u više pravaca, ali to je prosto sada savest koja radi, samo se nadam da će se za stvari, koje su na gradskom nivou i ne tiču se samo našeg naselja, više ljudi uključiti, jer je to zaista neophodno.

„Definitivno, ono što smo i kroz te naše projekte osvestili je da svaki pojedinac ima moć i to ne treba podcenjivati”

Pustili ste u rad dva senzora za merenje kvaliteta  vazduha Pančeva i koncentracije PM 2.5 i 10 čestica na lokacijama na kojima do sada nije postojalo merenje, a to su Tesla i Misa. Na koji način vi posmatrate problem zagađenja, kako u Srbiji tako i u Pančevu?

Aleksandra: Tako je, dobili smo ih pisanjem projekta i instalirali i tražimo sad još jedan, nadamo se da će biti na Kotežu već od naredne nedelje. Senzori su donirani i instalirani u okviru inicijative za širenje građanske mreže za monitoring vazduha koju je pokrenula Beogradska otvorena škola, a pomoć u pronalaženju lokalnih partnera nam je pružila Eko straža. Pančevo više ne drži ekskluzivitet zagađenog vazduha, niti je to više posledica samo fabrika. Nažalost, tokom bombardovanja, neki pogoni su uništeni, tako da nam stoje tu, verovatno metrima duboko ispod zagađene zemlje, za neka buduća pokolenja, ali trenutno najveći problem verovatno jesre sagorevanje fosilnih goriva u kombinaciji sa vazdušnim pritiskom i ko zna sve čim što dovodi to toga da možemo da vidimo šta udišemo. 

Koliko svako od nas može da utiče na rešavanje problema, a koliko je to isključivo u nadležnosti institucija?

Aleksandra: Smatram da i na gradskom i na državnom nivou, pojedinac može odgovornim ponašanjem da doprinese, makar da ne pravi bespotreban višak smeća, nosi cegere, ne kupuje kese, vozi bicikl što više umesto automobila i slično. Ali ipak, određene stvari su u nadležnosti grada. Imamo primer Madrida, mog omiljenog grada, koji je trenutno jedan od najzagađenijih u Evropi, isto zbog sagorevanja fosilnih goriva. Oni već imaju plan pošumljavanja pojasa oko grada. Često pominjem kako svi ti investitori i oni koji puštaju investitore i fabrike da rade to što rade udišu isti vazduh kao i mi i njihova deca to udišu – taj nivo neosvećenosti i zamućenog vida mi zaista nije jasan.

Koja je vaša poruka za sve građane koji su ili uplašeni i obeshrabreni da se suprotstave odlukama koje ugrožavaju zajednicu ili misle da se neće ništa promeniti? Šta im poručujete?

Aleksandra: Pa poručila bih im da je ovo beg u zdrav razum. Ako ni zbog čega, savetujem ljudima da se uključe u ovakve akcije, jer će se bolje osećati i jako je lepo čemu god da možeš kao pojedinac da doprineseš. Mislim da su ta naša čišćenja naselja, piknici i slično imali taj neki vajb nekadašnjih radnih akcija o kojima nam roditelji pričaju kao o nekim lepim stvarima. Definitivno, ono što smo i kroz te naše projekte osvestili je da svaki pojedinac ima moć i to ne treba podcenjivati. Mogu da jamčim i za sebe i za sve ove ljude iz inicijative da prosto ne postoji ništa drugo osim istinskog cilja i želje da sutra živimo u boljem i čistijem svetu. Probajte i svideće vam se sigurno!  

Fotografije: Privatna arhiva inicijative Odbranimo Teslu

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi