Porodica: stvarnost neverovatnija od mašte

Gledajte ovu seriju, pa da pričamo o njoj

7. April 2021

Kada se Porodica pošle nedelje premijerno prikazivala na televiziji (RTS/Superstar TV), imala sam utisak da svi gledamo ovu mini-seriju, što je utisak koji dugo nisam imala o nekoj domaćoj produkciji. Događaji obrađeni u Porodici odigrali su se 72 sata pred hapšenje Slobodana Miloševića (Boris Isaković). Stanje u državi tokom 30. marta, 31. marta i 1. aprila 2001. godine, prikazano je na više nivoa. Prvo, tu je sama porodica Milošević sa svojim saradnicima u vili „Mir“, tu su predstavnici srpske vlade koji organizuju hapšenje na čelu sa premijerom Zoranom Đinđićem (Uliks Fehmiu), onda imamo priču o mladoj novinarki Nataši (Isidora Simijonović) koja počinje da radi na državnoj televiziji i ukratko predstavlja razvojni put mladog novinara u iskvarenom sistemu, priču o mladoj Ani (Jana Bjelica), služavki u vili „Mir“ koja predstavlja izbeglice iz Krajine, i, na kraju, tu su penzionerka Desanka (Svetlana Bojković) koja predstavlja sve one zaslepljene Miloševićevom politikom i njen unuk Đorđe (Balša Golubović) koji predstavlja svu decu koja će trpeti posledice iste te politike. Režiju i scenario potpisuje Bojan Vuletić.

Prva epizoda uvodi sve likove i predočava nam prilično zamršenu situaciju: vilu „Mir“ spolja čuva vojska SRJ, dok se iza kapije nalazi policija pod nadleštvom Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Posmatramo članove srpske vlade kako razmatraju načine na koje mogu doći do Miloševića. Vojska se uklanja sa kapije vile tek kada Vojislav Koštunica (Svetozar Cvetković) kao predsednik SRJ izda naređenje načelniku Vojske Jugoslavije generalu Nebojši Pavkoviću (Mima Karadžić). Podmeće se lažna vest da je Milošević uhapšen i odveden u Palatu pravde. Milošević nakon toga izlazi na kapiju kako bi pokazao da je vest koja je procurela lažna. U drugoj epizodi isključuju struju i vodu u vili „Mir“ i specijalna jedinica predvođena Legijom (Vuk Kostić) pokušava da upadne u kuću, ali se povlači nakon sveopšteg meteža i pucnjave zbog naređenja da ne sme biti žrtava. U vili svi tumaraju pijani i preplašeni po mraku. Vlada odlučuje da treba da pošalju nekog svog da pregovara sa Miloševićem. U seriji se više puta ponavlja kako su Legija i Milošević stari konspiratori i Legija je tu dvostruki agent. Izbor pada na Čedomira Jovanovića (Milan Marić), i on odlazi sam u kuću, mečki na rupu. U naredne tri epizode vrše se pregovori, emocije ukućana postepeno eskaliraju, da bi Milošević na kraju najzad pošao u zatvor, bez otpora i okršaja.

Miloš Timotijević kao Bogoljub Bjelica, Marko Baćović kao Toma Fila, Milan Marić kao Čedomir Jovanović, Vuk Kostić kao Legija i potiljak Borisa Isakovića kao potiljak Slobodana Miloševića

Moram da priznam da sam jedva čekala da pogledam Porodicu jer bih bilo koju priču koja ima veze sa devedesetima gledala i u formatu lutkarske predstave za gluve i nagluve, a kamoli ovu u obliku serije koja deluje obećavajuće. Kada su se dešavali događaji opisani u Porodici, bila sam u četvrtom razredu osnovne škole i ne sećam se skoro ničega. Ovde komentarišem događaje i likove prikazane u seriji, a ne prave događaje i osobe. Takođe, neću komentarisati koliko su prikazani događaji verni onim pravim jer prosto ne znam dovoljno o tome.

Neki gledaoci smatraju da je Vuletić bio preblag prema Miloševićima i da nije dat kontekst njihovih (zlo)dela. Iako se slažem sa tim da Miloševiće ne treba predstavljati na način na koji bi se publika identifikovala sa njima i sažaljevala ih, mislim da bi njihovo predstavljanje u maniru Diznijevih zlikovaca proizvelo jednako loš efekat. Ovako kako su nam dati, Slobodan Milošević, Mirjana Marković (Mirjana Karanović) i Marija Milošević (Tijana Marković) čine jednu razlupanu porodicu kojoj ponestaje opcija. (Marka čujemo samo preko telefona.) Slobodan na početku prve epizode živi u zabludi da još uvek ima podršku naroda koji će biti spreman da ga brani od hapšenja, ali ne samo da ubrzo postaje svestan da to nije tako, već i njegovi pređašnji saradnici počinju da ga napuštaju jedan po jedan (posebno ga pogađa odsustvo podrške tadašnjeg predsednika Srbije, Milana Milutinovića). U istom duhu, Mirjana i Marija ga posmatraju kao junaka koji se nikad neće predati, a ta slika, da ne kažem ikona, polako se rastače do momenta gde je Marija očajna i razočarana jer se njen otac doslovce pakuje za zatvor, a Mirjana živi u nekoj svojoj stvarnosti u kojoj odsutno ponavlja „pobedili smo“, iako je svima jasno da nisu, premda nije ni druga strana. Ono što bi, takođe, trebalo da bude jasno jeste to da se o postupcima Miloševića govori u lošem svetlu više puta, uglavnom od strane Zorana Đinđića, koji upravo jeste taj lik koji je, uz Čedomira Jovanovića, prikazan kao veoma hrabar, a ne Milošević. Više puta se naglašava kako je Đinđić ideološki maltene sam u vladi i on nekoliko puta govori kako će celu akciju odraditi bez ičije pomoći, samo da bi mogle da se rešavaju druge stvari (posebno je upečatljiva scena u kojoj se Đinđić najdirektnije moguće protivi aboliciji Slobodana Miloševića). Čedomir Jovanović je, sa druge strane, doslovce sam u vili „Mir“, okružen Miloševićevim naoružanim ljudima.

Radovan Vujović kao Vladimir Beba Popović, Damjan Kecojević kao Goran Petrović, Uliks Fehmiu kao Zoran Đinđić i Saša Torlaković kao Dušan Mihajlović

Kontekst i autorski stav mogu se, osim iz replika i ponašanja likova, iščitati i iz arhivskih snimaka na početku svake epizode, pesama na kraju svake epizode i montažnih sekvenci u četvrtoj i petoj epizodi. Arhivski snimci nam pokazuju Miloševićeve govore pre i nakon što je došao na vlast, a ponekad neke od rečenica iz tih govora lik Slobodana Miloševića izriče i u samoj seriji. Na primer, na početku četvrte epizode čujemo pravog Miloševića kako se obraća građanima, a lik Miloševića kasnije u epizodi parafrazira jednu od rečenica iz tog obraćanja i kaže sledeće: „Učešćem u ovakvoj subverziji kojoj je jedini cilj spoljna dominacija nad našom zemljom, odnosno okupacija naše zemlje, ti snosiš istorijsku odgovornost za ukidanje prava sopstvenoj zemlji da postoji, ali i odgovornost za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom“. Zanimljivo je da Milošević ovo govori Legiji, što sigurno nije slučajno. U kontekstu pomenute scene, Milošević Legiji zamera što više ne radi za njega i što će dozvoliti da ga uhapse, pa mu čak i naređuje da ga odveze na neko drugo mesto kada dođe vreme za to (potencijalni beg iz kolone vozila u Legijinoj orkestraciji pominje se nekoliko puta). Međutim, s obzirom na to da znamo da će se ubistvo Đinđića desiti ni nepune dve godine kasnije, deo Miloševićevih reči upućenih Legiji možemo tumačiti na bar još jedan način.

Moram da napomenem i to da sam Porodicu pogledala dva puta. Prvi put sam prepoznala većinu aktera i arhivskih snimaka, ali serija mi se nije dopala, bila mi je nekako smešna. Iskreno, mislila sam da je dosta toga što se u seriji prikazuje preterivanje, a onda sam malo čitala o pravim događajima i saznala da je dosta toga ili stvarno tako bilo (na primer, otac i sin na suprotstavljenim stranama jesu pucali jedan na drugog pri upadu specijalne jedinice u kuću, Čedomir Jovanović zaista nije imao pečat kod sebe i to je predstavljalo problem, Slobodan i Mirjana su stvarno često tepali jedno drugom) ili je bilo još gore (isključivanjem struje u vili „Mir“ nestalo je struje i na VMA jer su bile na istoj mreži; Marija Milošević nije pucala u vazduh nego na vozila iz kolone, i to više od tri puta; majka Mirjane Marković jeste bila streljana, ali pre toga je Specijalnoj policiji otkrila identitet brojnih svojih saradnika iz KPJ; otac, majka, ujak i tetka Slobodana Miloševića su svi izvršili samoubistvo – ovo se ne pominje u seriji, ali se mnogo koketira sa idejom samoubistva). Ispostavilo se da je stvarnost neverovatnija od mašte. Kada sam odgledala seriju drugi put, bila mi je osetno zanimljivija jer sam znala više detalja, kao i gde da ih tražim. Ali čak i kad sam imala predznanje, neke stvari su mi opet smetale. One nemaju veze sa stvarnim događajima nego sa samim scenarijom, ponegde i glumom: vrtenje u krug Miloševića i Jovanovića (neke replike se ponavljaju unedogled, Milošević ne želi da ga isporuče Hagu, Jovanović želi da spasi živote), Mirjanino cmizdruckanje i iživljavanje nad poslugom/Anom, izdiranje urednika Kostića (Ljubomir Bandović) na Natašu, pa i Đinđićeve replike koje su deo mitinških govora, a ne komunikacije sa kolegama. I nisu samo Đinđićeve replike neprirodne, dijalog na mnogo mesta izaziva transfer blama: tepanje „maco“, „buco“, „mili moj“, „tajo“; Koštunica koji doslovce izgovara „nisam obavešten“; Pavković koji Koštunici kao detetu objašnjava zašto je on taj koji vojsci mora da izda naređenje, kao da Koštunica nije svestan svoje predsedničke nadležnosti; Legija kome je svaka treća reč „brate“; Milošević koji pita Jovanovića „je l’ si završio faks“ (!!!); Jovanović koji maltene samo što ne izgovori „a gde je pečat“; Marija koja se dere „ALO BRE, PARTIZANI, ŠTA JE PLAN“; Legija koji na Jovanovićevo pitanje da li je sve spremno odgovara „ko puške“ (ovo mi se možda malo i dopalo); Đinđić i Jovanović koji se na kraju pozdravljaju kao ortaci iz kraja (ovo nije deo dijaloga, ali morala sam da ubacim); Mirjana Marković koja kaže Slobodanu Miloševiću da joj nedostaje ’91. i ’92. jer su tada živeli „kao u snu“ i onda u odjavnoj špici te iste epizode krene pesma „Kao u snu“ (ovaj „kombo“ sam doživela kao besramnu sprdnju) i tako dalje.

Pesma „Noć je vedra nad Srbijom“ grupe Models pojavljuje se u odjavnoj špici druge epizode (preuzeto odavde)

Smetala mi je čak i montažna sekvenca praćena pesmom „Zemljo moja“ Ismete Krvavac jer je vrlo tendenciozno podvaljena, tu je samo da izazove emocije, ali nekako nespretno , sa sve prepletanjem kadra sa odrazom Mirjane Marković u ogledalu i kadra grada/fabrike/zgrade koja gori. Mnogo mi se više dopala montažna sekvenca sa pismom Ivana Stambolića. Takođe, scena u kojoj Slobodan četka Mirjaninu kosu mi je mnogo bolje rešenje od onog gde Mariji pere kosu tik pre nego što će napustiti kuću, sve i da se ovo drugo zaista tako odigralo. Ali čak i sa suptilnijim momentima, mislim da likovi nisu dovoljno univerzalno prikazani i da se njihovi postupci u samoj seriji ne mogu do kraja razumeti jer se toliko oslanjaju na one van nje. Meni, na primer. nije dovoljno ubedljivo prikazano zašto je Milošević na kraju pristao da ode u zatvor iako nije ispunjen njegov uslov (garancija da neće biti isporučen Haškom tribunalu). Sa druge strane, nije lak posao prikazati porodicu kao što su Miloševići na neki svima (pa i strancima) razumljiv i blizak način, i to bi u ovom slučaju možda bilo i opasno. Jedino što mi je delovalo potpuno uverljivo jeste odnos između Slobodana i Mirjane. Boris Isaković i Mirjana Karanović su mi „prodali“ da kopne zajedno u svojoj poremećenosti. Ali da su mi prodali da su Magbet i Ledi Magbet na osnovu svega prikazanog – baš i nisu (to su mi prodali pravi Slobodan i Mirjana).

Postoje i aspekti koji su mi se dopali: gluma Isakovića i Karanovićke, ali i Marića, Kičića, a posebno Radovana Vujovića kao Bebe Popovića; muzika, rekviziti, šminka, uvodna špica; konstantno psovanje, naročito Miloševićeva replika „nismo dobro, mamu ti jebem“; povremeni kadrovi snimani kamerom/objektivom nalik nadzornoj kameri koji kao da predstavljaju nekog nevidljivog ko sve beleži (vreme? sudbina? BIA? DB?); Legija koji se ušeprtlji pred Miloševićem; delegiranje vlade (ne mogu ništa da urade samostalno nego idu od vojske do policije, od ministra do ministra, na kraju do Koštunice, pa i do samog Miloševića) koje dolazi dotle da Jovanović traži viski od Bebe Popovića, a ovaj onda traži flašu od (pretpostavljam) sekretarice – ovo sam verovatno učitala, ali baš me briga; pokloni za Miloševića ispred kuće na početku prve epizode i Titovi pokloni na kraju poslednje, plus taj sef koji pulsira na kraju svake epizode kao tempirana bomba i simbolički zatrpana Jugoslavija i uspomene na nju u njemu; Mirjanino čudno veličanje Tita na neki način: koristi Titove šoljice, veruje da je sigurno izgradio tunele; aplauz za Slobodana i Mirjanu u vili i aplauz za Jovanovića na sastanku vlade; kadar sa stolicom bez Zorana Đinđića; i na kraju, Marija Milošević. Njen lik me je u početku izrazito iritirao jer kao neki iskarikirani vrhovni glas nerazuma ponavlja jedno isto sve vreme, ali mi je onda to razmaženo treskanje i mlataranje pištoljima postalo simpatično. Mislim, ko još na svoje roditelje bar jednom nije podviknuo „sve što ste napravili, sve ste sami sjebali“? Kad je čuješ kako tako kuka, maltene ti bude žao što se nije realizovala Velika Srbija. I ubedljivo omiljena scena u celoj seriji mi je kad u petoj epizodi pojuri Jovanovića niz hodnik i vitla pištoljem, a on štura sa onim torbuljakom i ne osvrće se.

Tijana Marković kao Marija Milošević sa svojim najboljim prijateljem marke Sig Sauer

Po mom mišljenju, apsolutno najslabija tačka Porodice je sve što ima veze sa izmišljenim likovima. Tamo gde je autor imao najviše slobode, najmanje ju je iskoristio. Jasna mi je simbolika i neiskvarene novinarke koju preletački urednik kao očinska figura prima u svoju televizijsku porodicu (njega nikada ne smenjuju, kao ni gomilu političkih aktera iz tog perioda aktivnih i dan-danas, naročito onih odsutnih iz serije) i skrivanja malog Đorđa ispod tenka i umiranja Desanke u trenutku kada odvode Miloševića u zatvor i napora Aninog oca (Aleksandar Stojković) da dopre do nje (put koji tom prilikom prelazi podseća na onaj već pređen, samo umesto napuštanja jedne zemlje i ulaska u drugu u potrazi za mirom sada pokušava da uđe u vilu „Mir“: potplaćuje čuvara na rampi, prerušava se, prelazi granicu/kapiju, uspeva da prođe pored vojnika i tenkova u dvorištu) i toga da Ani i njenom ocu treba pasoš da odu na groblje za Zadušnice i prosto toga da je svaka od „sporednih“ porodica razmontirana zahvaljujući onoj naslovnoj, ali uprkos svemu tome, svi ovi segmenti su mi bili dosadni. Čak mi je apsurdno što je od svih ljudi u vili, baš Ana ta koja je predložila da Milošević izađe ispred kapije. Jedino mi je bilo izuzetno drago što smo čuli Aninog oca kako Miloševiću sasipa u lice sve što verovatno nijedan običan čovek u toj poziciji nije imao priliku da mu kaže. Čak sam se ponadala da će serija u tarantinovskom obrtu poći u smeru prekrajanja stvarnih događaja, ali to se ipak nije desilo. Bilo bi katarzično videti i tako nešto.

Kad smo kod katarze, prošlo je 20 godina od događaja opisanih u seriji, tako da imamo one gledaoce koji se još uvek sećaju svega (kao što su moji roditelji, koji kategorički odbijaju da gledaju seriju jer ne žele da se retraumatizuju) i one koji se ne sećaju (tu su gledaoci kao ja, a tu su i oni mlađi od mene kojima će većina likova, ako ne i svi, biti nepoznata). U razgovoru sa prijateljima starijim od sebe, shvatila sam da su skoro svi imali burne reakcije i svoj doživljaj serije opisali su kao ponovno proživljavanje (kraja) devedesetih. Oni mlađi od mene nisu imali takav doživljaj i posebno im je bila potrebna pomoć u popunjavanju praznina. Meni se, na primer, povraćalo svaki put kad bi se Miloševići pojavili u kadru, ali ne samo zbog glumačke izvedbe, nego zbog toga što mi je prosto muka od tih ljudi. Porodica je, čini mi se, u poziciji da kod onih koji su to vreme preživeli izazove veoma ličan odnos prema prikazanim događajima, kod nekih i katarzu, a one koji nemaju pojma o čemu se radi pretpostavljam da neće mnogo potresti, a možda čak ni zainteresovati. Teško je hodati po toj granici: ne izneveriti one koji se još uvek sećaju, a dati neku novu perspektivu onima koji se ne sećaj.

Mirjana Karanović kao Mirjana Marković i najzabavnija replika upućena Branislavu Ivkoviću (Gordan Kičić) /autorka mima: Dina Čubrić/

Zato mislim da je to što se toliko raspravlja o Porodici zapravo njen najveći adut koji nadmašuje njen umetnički kvalitet. Kad se sve sabere, gledaoci koji žele da saznaju okolnosti stvarnih događaja tog perioda, dobiće uvid u njih. Drugu igranu seriju o ovome za sad nemamo, pri tom ne može sve ni stati u samo pet epizoda, ali postoje novinski članci, knjige, intervjui, arhivski snimci i dokumentarni materijal kao dopuna. Mirjana Marković u jednoj sceni kaže: „Niko ne može da uništi moju porodicu osim nas samih“. I to je tačno, sami su krivi za svoj rasplet, ali su pored svoje porodice, zajedno sa mrežom saučesnika, upropastili tolike druge. Skloni smo i zaboravljanju i previđanju nekih stvari. Tome smo toliko skloni, da sam jedva izdržala da u ovom tekstu nijednom ne napišem Sloba i Mira. Zašto bih tepala tim ljudima? Ne podnosim ih, a opet, njihovi nadimci su potpuno ustaljeni u našem svakodnevnom govoru. Promatrajmo sve, pa i takve detalje. Budimo kritični, solidarni, neumorni, i neka se ono što se desilo našim roditeljima ne desi i nama. Gledajte ovu seriju, pa da pričamo o njoj.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi