Pose: Živi, kidaj, ne odustaj

Zašto je serija Pose revolucionarna drama u kojoj nada pobeđuje

2. July 2021

U jednom od prethodnih tekstova okarakterisala sam dramsku seriju Pose kao: „američki LGBT Korak napred sa muzikom iz osamdesetih“. Nakon što sam u međuvremenu odgledala sve tri sezone (finalna epizoda emitovana je na američkom kanalu FX pre otprilike tri nedelje, a prve dve sezone mogu se naći na Netfliksu), kao i kultni film Pariz u plamenu, jasno mi je koliko sam pogrešila ovim sažetkom. Razlike između ove dve serije evidentne su ne samo u reprezentaciji različitih seksualnih i rodnih identiteta, već i u predočavanju odnosa različitih klasa i rasa. Krenimo od početka.

Kategorija je: Kultura balova i Pariz u plamenu

Pose govori o njujorškoj gej i trans zajednici afroameričke i latinoameričke omladine koja zbog dvostruke odbačenosti (od strane vlastitih porodica i društva u celini) često završava na ulici, te su joj jedina uteha veze koje ostvaruje sa ostatkom zajednice. Ove veze se najvećim delom ostvaruju kroz balove organizovane u siromašnijim kvartovima Njujorka. Osmišljeni su kao takmičenja prilikom kojih učesnici nastupaju u određenim kategorijama: hod po modnoj pisti, vougovanje (vrsta plesa koji je Madona inkorporirala u spot za pesmu Voug), sijaset dreg kategorija u kojima se učesnici oblače i predstavljaju kao pripadnici suprotnog pola… Standard prema kojem se procenjuju sve kategorije je „realness“, odnosno koliko su takmičari verodostojno predstavili određenu kategoriju. Kategorije najavljuje komentator („master of ceremony“). Više o istoriji (mahom njujorške) kulture balova možete pročitati ovde, ovde, kao i ovde.

Ova supkultura prvi put je zadrla u mejnstrim 1990. godine dokumentarnim filmom Dženi Livingston Pariz u plamenu (Paris Is Burning). U njemu je prikazano kako različiti pripadnici ove zajednice učestvuju u balovima i kako se udružuju u „kuće“, mikrozajednice koje svojim članovima služe kao surogat porodice, te tako svaka kuća ima majku i oca koji brinu o svojoj deci. Rediteljka je, zajedno sa još nekim akterima filma, jedna od konsultanata serije Pose. Ne preuzima se samo takmičenje na balovima kao pozadina glavnog narativa, već i grupisanje likova u kuće, period odvijanja radnje, a navodno su i neki likovi konstruisani po ugledu na karaktere iz filma. Uticaj je neporeciv i gledanje Pariza u plamenu definitivno olakšava razumevanje sveta drame Pose jer objašnjava pojedine stvari koje se u seriji uzimaju zdravo za gotovo.

U prvoj sezoni, glavni sukob se uspostavlja između Blanke (Em Džej Rodrigez) i Elektre (Dominik Džekson). One predstavljaju majke suparničkih kuća, tačnije Blanka, kao pripadnica Elektrine Kuće Izobilja („House of Abundance“) odlučuje da se otcepi i napravi sopstvenu kuću u kojoj bi postupala onako kako želi, nezavisno od Elektrinih prohteva. Blanka ovu kuću naziva Kuća Evanđelista (po manekenki Lindi Evanđelisti), i u nju prima nekoliko članova: Dejmona (Rajan Džamal Svejn) – gej dečka talentovanog za ples koga su roditelji izbacili iz kuće, Ejndžel (Indija Mur) – transrodnu devojku koja se već neko vreme bavi uličnom prostitucijom, Rikija (Dilon Bernsajd) – mladog gej beskućnika, i Papija (Ejndžel Bizmark Kjuriel) – strejt dečka koji prodaje drogu na ulici. Osim njih, tu je i komentator balova Prej Tel (Bili Porter), koji predstavlja figuru oca Kuće Evanđelista, nasuprot Blanki kao figuri majke. (Ovom prilikom otvaram konkurs za prevod imena Pray Tell, ja glasam za: Reci Bogati!) U prvoj sezoni prikazan je kraj osamdesetih, u drugoj početak devedesetih, a u trećoj sredina devedesetih godina.

Riki (Dilon Bernsajd), Lulu (Hejli Sahar), Blanka (Em Džej Rodrigez), Ejndžel (Indija Mur) i Papi (Ejndžel Bizmark Kjuriel) u prvoj epizodi treće sezone

Kategorija je: Sa druge strane rasne/klasne/rodne normativnosti

Većina likova koji učestvuju u balovima nalazi se na margini društva zbog svoje boje kože i seksualne orijentacije. Mahom su neobrazovani jer potiču iz siromašnih sredina i napuštaju školu u trenutku kad se nađu na ulici. Međutim, Blanka, Elektra, Ejndžel i druge transrodne žene u seriji imaju dodatnu poteškoću u odnosu na ostale likove, a to je njihov rodni identitet. Društvo ih odbacuje jer se ne uklapaju u očekivane standarde, teško im je da nađu posao – niko neće da ih zaposli jer nisu „prave“ žene, što je problem koji trans osobe i danas imaju – te im, u eri pre interneta, jedino preostaje da se bave prostitucijom ili kriminalom.

Jedan od načina na koji se likovi infiltriraju u sloj belih Njujorčana srednje ili više klase jeste putem balova. Jedna od kategorija je i „executive realness“, gde učesnici bala treba da budu u odeći u kojoj će izgledati kao da su bogati direktori sa Vol strita, što skoro niko od njih nikada neće biti u stvarnom svetu. Ovo je kategorija koja se pojavljuje u prvoj sezoni, dok prva epizoda serije počinje tako što Elektra sa svojom decom krade kraljevske odore iz muzeja kako bi se adekvatno pripremili za odgovarajuću „royalty“ kategoriju. Odeća je, dakle, ono što likovima daje fantazmagorijsku moć prevazilaženja klasnog statusa, a sami balovi imaju subverzivnu atmosferu karnevala. Više o modnom aspektu možete naći tu, tu i tu.

Međutim, likovi dolaze u konkretan dodir sa višom belom strejt klasom van balova. U prvoj sezoni, Ejndžel stupa u aferu sa muškarcem koji radi u Trampovoj kompaniji, plus ima ženu i decu; Blanka se bori protiv diskriminacije unutar LGBT zajednice time što se zauzima za sebe u lokalnom gej baru koji uslužuje samo bele gej muškarce, a Elektra ulazi u sukob sa bogatim belim ljubavnikom povodom svog trans statusa. Slična stvar dešava se i sa Ejndžel: njihovi naizgled strejt, beli ljubavnici fetišiziraju njihova tela u tranziciji (i Ejndžel i Elektra do tog momenta imaju operisane grudi, ali ne i genitalije) i ne žele da njih dve potpuno postanu žene. Zbog sopstvenih objektifikatorskih seksualnih preferencija odgovara im da one zauvek ostanu zarobljene u tom polnom raskoraku, iako one žele da se u punom smislu ostvare kao žene. Antipod ovim likovima je Papi koji je uz Ejndžel u svakom obliku. U drugoj sezoni Ejndžel probija granicu svog socioekonomskog staleža time što postaje foto-model i ulazi u prostor rezervisan mahom za finansijski dobrostojeće bele žene i muškarce. Blanka upada u konflikt sa bogatom belkinjom koja joj iznajmljuje prostor za kozmetički salon, a Elektra postaje dominatriks i jedan pripadnik bele visoke klase nesrećnim slučajem umire dok ona nije u prostoriji. Elektra prikriva njegovu smrt uz pomoć prijateljica jer policija nikad ne bi poverovala afroameričkoj transrodnoj ženi.

Elektra (Dominik Džekson) = najbolji lik u seriji!

U trećoj sezoni stvari idu nabolje: Ejndžel se nakon propale karijere usled zavisnosti od kokaina pronalazi u ulozi maćehe i, zajedno sa Papijem i njegovim detetom, postaje deo srećne srednjoklasne strejt porodice. (Eksplicitno se podvlači da je Ejndželino venčanje simbolička pobeda svih transrodnih žena koje nisu uspele da se udaju, a želele su to.) Blanka se iz kozmetičarske sfere probija u svet srednje klase tako što ulazi u vezu sa doktorom Kristoferom (Džeremi Poup) koji prihvata i njen transrodni identitet i želju da postane medicinska sestra, tako da ona odlazi u medicinsku školu i do kraja serije ostvaruje, pa i premašuje, svoje ambicije. Elektra se, sa druge strane, najviše zaleće u svet bogatih, budući da ne samo da postaje vlasnica pornografskog kol centra, već počinje i da sarađuje sa mafijom, što joj donosi dodatni priliv novca. (Želim spinof sa Elektrom mafijašicom smesta!) Nakon treće i poslednje sezone, možemo da kažemo da su nam autori serije Pose pokazali tri moguća puta za zaobilaženje marginalnog društvenog položaja: „dobru“ udaju (Ejndžel), obrazovanje (Blanka) i kriminalne mutljavine (Elektra).

Ono što mi je bilo čudno od samog početka, a što se u trećoj sezoni nije promenilo, jeste to da nema muških (gej) likova koji su transvestiti, uprkos tome što su i oni deo prikazane supkulture. Jasno mi je da su autori hteli da stave akcenat na nebele transrodne žene jer su decenijama zapostavljane. Uz to, u poslednje vreme povećana je vidljivost transvestita (muškaraca koji se oblače kao žene, ali rodno se identifikuju kao muškarci) u programima kao što je RuPaul’s Drag Race, ali nekako mi je nerealno da bar neko iz suparničkih kuća nije transvestit. Ne kažem da je neko od glavnih likova trebalo da bude dreg kraljica, ali mogao je bar neki epizodni lik da bude, posebno kad uzmemo u obzir da u seriji ima i lezbejki i strejt žena i muškaraca. Premda se Prej Tel u svakoj epizodi šepuri kao paun u fantastičnim odevnim kombinacijama, on, ipak, nije transvestit. Par epizoda posvećeno je upravo njegovoj odbojnosti prema ženstvenosti, ali na kraju druge sezone, i ponovo pri kraju treće, vidimo ga u dregu, obučenog kao ženu. Međutim, Prej Tel nije dreg kraljica i možda bi bilo zanimljivo videti glavne junakinje u interakciji sa nekim takvim, kao i napraviti distinkciju između njih, za neupućene.

Kada je reč o Preju, treba napomenuti da on i Blanka kao otac i majka kuće reprodukuju tradicionalne patrijarhalne rodne uloge, uprkos tome što funkcionišu van tradicionalnih porodičnih okvira. Blanka požrtvovano stavlja svoju decu na prvo mesto. Retko čini stvari za sebe, ne ulazi u emotivne/seksualne odnose, posvećuje se potpuno svojoj kući, ali i prijateljima van nje. Drugi likovi je čak posprdno zovu Majka Tereza. Prej Tel, samim tim što živi van stana u kome žive članovi Kuće Evanđelista, distanciran je i samostalan u odnosu na njih. Takođe, on ima vremena za sebe i ulazi u odnose sa drugim muškarcima. U prve dve sezone me je jako nerviralo to što je Blankin ljubavni život potpuno zapostavljen i, isto tako, jako mi je bilo drago što se to promenilo u trećoj sezoni. Blanki je najzad dat prostor da voli nekog i da neko voli nju, makar taj neko bio nerealno savršeni princ na belom konju koji joj u svemu neuverljivo povlađuje.

Prej Tel (Bili Porter) na protestu u sedmoj epizodi treće sezone

Kategorija je: HIV/SIDA

Kada govorimo o Preju i Blanki, ne možemo da zaobiđemo temu HIV-a. Oboje saznaju da su pozitivni na HIV već u prvoj sezoni i u naredne dve se oslanjaju jedno na drugo u borbi protiv virusa. Zajedno prolaze kroz, čini se, beskrajan proces sahrana onih koji nisu imali sreće i pomažu teško bolesnim HIV pacijentima u bolnici. Ovaj aspekt je još jedan način na koji su likovi ove serije suprotstavljeni beloj višoj klasi, dakle, i među LGBT pacijentima zaraženih HIV-om postoji fragmentizacija: belci su statistički bogatiji i imaju pristup boljoj bolničkoj nezi u odnosu na druge rase. U drugoj sezoni se HIV/AIDS aktivizam više potencira uvođenjem ACT UP pokreta u priču. Ovaj pokret se i dan – danas bori za bolje životne uslove i humaniji tretman osoba zaraženih HIV-om. Aktivistički zaokret naglašen je u drugoj sezoni i time što se na kraju svake epizode pojavi citat nekog od LGBT aktivista.

U trećoj sezoni se odnos prema fenomenu HIV-a zaoštrava. Budući da je smeštena u 1995. godinu kada počinju da se pojavljuju prvi efikasni lekovi i kliničke studije, scenaristi su iskoristili priliku da se osvrnu na nepravdu koja je i u takvim okolnostima nastala. Iako su se pojavili lekovi i ispitivanja, bili su dostupni samo imućnijim belcima, dok su siromašniji pacijenti, mahom druge boje kože, ostali uskraćeni za šansu za oporavak. Ovakva sramna situacija rezultirala je ujedinjavanjem zajednice i masovnim protestima. Nepravda je na mikroplanu prikazana kroz glavne likove: Blanka i Prej Tel uspevaju da se ubace u kliničko istraživanje zahvaljujući svojim vezama u bolnici i ucenjivanjem odgovornih, ali ne uspevaju da ubace Rikija, koji je takođe zaražen i kome se zdravstveno stanje u trećoj sezoni pogoršava. (Sledi spojler.) Kako bi ovu situaciju ispravio i ostavio dobro delo za sobom, Prej Tel daje Rikiju svoje lekove pod izgovorom da ih krade iz bolnice i Riki se oporavlja, a Prej Tel na kraju umire. Sam, noću, nakon uspešnog bala, bez ičijeg znanja. Riki ga slučajno nalazi ujutru u stanu. (Kraj spojlera.)

Gledala sam razne filmove i serije koji tematizuju HIV, ali moram priznati da sam tek gledajući Pose uspela približno da shvatim kolike su razmere te katastrofe bile osamdesetih i devedesetih jer ova serija u kontinuitetu prikazuje posledice širenja virusa i rasističku nezainteresovanost društva kao celine za one koji odumiru na margini. Prej Tel i Blanka idu sa sahrane na sahranu, broj umrlih poznanika se u jednom momentu dovodi do apsurda, ali pretpostavljam da je u stvarnosti bilo još gore.

Blanka na korak od toga da postane lajfkouč u poslednjoj epizodi

Kategorija je: Jednom produkcija Rajana Marfija, uvek produkcija Rajana Marfija

Sad kad smo prečešljali sve glavne teme koje Pose obrađuje, ostalo je samo da ustanovimo valja li čemu ova serija. Kao što je jedna američka kritičarka zaključila, najveća mana serija koje potpisuje Rajan Marfi jeste to što ih potpisuje Rajan Marfi. Iako je u ovom slučaju Marfi jedan od koautora zajedno sa Bredom Falčukom i Stivenom Kanalsom, Pose pati od sličnih boljki kao i druge Marfijeve serije. Za početak, likovi su površni i nejedinstveni. Dejmon je, na primer, nestao nakon prve epizode treće sezone bez mnogo objašnjenja – rečeno nam je da je otišao da živi kod rođaka. Iako sam ga smatrala jednim od bitnijih likova, već u sledećoj epizodi sam zaboravila da je ikad i bio u seriji. Isto je moglo da se desi sa bilo kojim drugim likom, osim kada je u pitanju Prej Tel. A zašto? U trećoj sezoni on se „penzionisao“ od komentarisanja balova i menja ga neko drugi. Već je tu jasno koliko je njegova zamena inferiornija i odsustvo Prejovih komentara zjapi kao provalija, a da ga nema u potpunosti, bilo bi još gore. Dalje, mnoge situacije se ponavljaju, zapleti su melodramatični, sukobi smešni, replike su neprirodne i zvuče kao da scenaristi komentarišu situacije likova. Generalno, cela serija ima izuzetno propovednički i pamfletski ton zbog političke tematike kojom se bavi i želje scenarista da edukuju publiku. Gluma je, takođe, manjkava, a u nekim situacijama čak i bolno loša – na primer, svaki put kada Indija Mur glumi kako plače. Jedino čemu aspolutno ništa ne mogu da prigovorim jesu kostimografija i muzika.

Na kraju bih još jednom povukla paralelu sa Parizom u plamenu. Rediteljka Dženi Livingston ne pripada supkulturi koju je prikazala, pa u tom smislu imamo jedan autsajderski pogled na afroameričku i latinoameričku gej i trans zajednicu u Njujorku. Ona je zbog toga često bila optuživana za eksploataciju svojih filmskih subjekata. Kada je reč o Pose, ne samo da su angažovane afroameričke i latinoameričke trans i gej glumice i glumci, već te manjine delaju i iza scene, kao scenaristkinje/scenaristi, rediteljke/reditelji, koreografkinje/koreografi… Doduše, to što je prisutna ispravna reprezentacija i dalje ne znači da je priča ispričana na kvalitetan način. Kada neko od televizijskih kritičara napiše da mu se ova serija ne dopada zbog nekih od mana koje sam već navela, ljubitelji serije je brane zaključivanjem da dotični kritičar nije deo supkulture o kojoj serija govori i da zato ne može da je razume kako treba. Ali, zadatak bilo koje serije je da nam prikaže svoju temu na način na koji ćemo je razumeti, čak i ako nam nije bliska. Drugim rečima, ne moram da budem italoamerički debeli mafijaš da bi mi se dopala serija o Toniju Sopranu. Isto važi i za Pose, da je serija dovoljno dobra, bila bi približno isto prijemčiva i nekome ko nikad nije čuo za balove u Njujorku i nekome ko je trideset godina učestvovao u njima.

Izvesna terapeutska vrednost serije Pose za one koji su prošli kroz slične situacije kao likovi u njoj istovremeno je njen i najgori (jer isključuje sve one koji ne mogu da se identifikuju sa likovima) i najbolji kvalitet. Ispostavilo se da je ta terapeutska vrednost važna i za same glumce, između ostalog i Bilija Portera koji je nakon četvrte epizode treće sezone posvećene Preju (po mom mišljenju, najjače epizode u trećoj sezoni) objavio da i sam boluje od HIV-a. On kaže da su ga za taj korak velikim delom pripremile scene u kojima je kroz Prejova usta govorio o ovoj bolesti i strahovima koji je prate.

Prej Tel u dirljivoj poseti crkvi u svom rodnom gradu u četvrtoj epizodi treće sezone

Terapeutska moć serije Pose stoji rame uz rame sa signalima nade koju treća sezona odašilje iz epizode u epizodu. Skoro svi likovi završavaju srećno, što daje potvrdu gledaocima njima sličnim da zaslužuju da ostvare ono što žele. Još važnije, iako je svako od likova krenuo svojim putem, ostali su u kontaktu. U poslednjoj epizodi, Blankini prijatelji pojavljuju se na balu kako bi joj odali počast prilikom dodeljivanja titule legendarnog statusa. Važnost zajedništva, balska sloboda izražavanja i blagonaklon odnos prema bližnjem svom nalaze se iznad svega. Na ovo se nadovezuje Blankina vitalna poruka mlađoj generaciji nakon bala. Nekoliko mladih joj se obraća za pomoć jer su izgubili u svim kategorijama te večeri i razmatraju da li da odustanu od balske karijere. U duhu mantre „Live. Werk. Pose.“ (živi, kidaj, poziraj) koja se ponavlja kroz celu seriju, Blanka ih savetuje da nikako ne odustaju i da samo nastave da pokušavaju dok ne postanu bolji. I to je dobar savet za svakoga, ali možda ne i za Rajana Marfija.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!