fbpx

Poslednji ples – više od igre

Zašto svi još od aprila lude za Poslednjim plesom, koliko Džordanova ekipa podseća na Nindža kornjače i da li će vam se dopasti ova serija čak i ako vam se ne dopada nijedan sport, saznajte u našoj novoj recenziji.

24. June 2020

Dokumentarna mini-serija Poslednji ples (The Last Dance) nastala je u koprodukciji kanala I-Es-Pi-En i Netfliksa. 10 epizoda, od kojih nijedna ne traje duže od sat vremena, režirao je Džejson Hejhir. Prve dve epizode emitovane su 19. aprila, u dubokom zaletu samoizolacije, te je ova serija oborila rekorde gledanosti kanala I-Es-Pi-En, a bogami bila je i najgledaniji Netfliksov program u Srbiji prvih nekoliko nedelja. Ljubitelji En-Bi-Eja do sada su pogledali ovu seriju barem dvaput, ali da li ona ima išta da ponudi onima koji ne prate sport?

Poslednji ples u tri vremenske linije prikazuje razvoj Čikago Bulsa od jednog od nezametljivijih timova do najpopularnijeg profesionalnog košarkaškog tima devedesetih. Prva epizoda uvodi nas u sezonu ’97-’98. u kojoj se tim bori za šestu En-Bi-Ej titulu, ali onda se paralelno otvara i kontekst dotadašnjih uspeha: dolazak Majkla Džordana u Čikago sredinom osamdesetih kao i dugo priželjkivani uspon tima početkom devedesetih. Prestrojavanje sa jednog vremenskog toka na drugi – čas gledamo arhivske snimke utakmica iz Džordanove (spojler za troje ljudi koji to još uvek ne znaju) poslednje sezone u Bulsima, čas slušamo svedočenja o početku slave najbolje postave Bulsa početkom devedesetih, čas saznajemo o Džordanovim počecima i stanju američke košarke osamdesetih godina – dovoljno je dinamično da zainteresuje i najravnodušnijeg gledaoca. Moram da priznam da sam par puta pomešala događaje sa početka devedesetih sa događajima iz sredine devedesetih, ali frizura Denisa Rodmana mi je služila kao verni putokaz.

Osim Majkla Džordana koji zauzima najvažnije mesto u ovoj mini-seriji kao kapiten i najvredniji igrač Bulsa, i uopšte najveći košarkaš svih vremena (GOAT – Greatest Of All Time), posebna pažnja posvećena je i Skotiju Pipenu – kolebljivoj potpori iz senke, Denisu Rodmanu – ekscentričnom mangupu, Stivu Keru – koji se svojevremeno fizički obračunao sa Džordanom, i FIlu Džeksonu – nekonvencionalnom treneru Bulsa koji se u nastojanju da unapredi svoj tim koristio metodama zen budizma i indijanskih verovanja. Ova petorka me podseća na postavku Nindža kornjača (neka mi obožavatelji En-Bi-Eja ne zamere na ovom poređenju): Džordan je Leonardo jer postupa kao ozbiljan vođa do te mere da postaje dosadan; Pipen je Rafaelo, po sposobnostima skoro jednak Leonardu premda je skrajnut, pa zbog toga ima luksuz da preispituje autoritet ali i muku da se izbori za sebe; Rodman je naravno blesavi Mikelanđelo; Ker je Donatelo (najslabija karika ove komparacije); a Džekson je, sasvim razumljivo, Splinter! Džeri Kraus, generalni menadžer Bulsa, bi iz njihove perspektive bio Šreder/Sekač, samo nisam još smislila ko bi bili Bibop i Rokstedi. A ni Krang!

Majkl Džordan, Skoti Pipen i Denis Rodman

S obzirom na to da je ovo dokumentarna serija o košarci, ima dosta polemisanja o različitim potezima, tehnikama napada (npr. Džeksonov metod trougla), odbrani, pobedama, porazima, provokacijama, izdajama, sportskim skandalima, ali sve je predstavljeno na način koji je i laicima pristupačan i zabavan. Kao npr. „Džordanova pravila“, koja su Džordanovi suparnici koristili da ga oslabe tokom igre, pa i iznerviraju, kako bi ga sprečili da postigne uobičajeno sumanut broj poena po utakmici. Gledaoci imaju priliku da čuju bivše igrače Bulsa, njihovu bivšu konkurenciju i različite stručnjake kako pričaju o ovim pravilima i da istovremeno gledaju arhivske snimke poteza kojim su Džordanovi protivnici izluđivali svog rivala.

Majkl Džordan i fenomenologija njegovog uspeha ipak je centar ove mini-serije, iako je fokus ponekad i na drugim saigračima i suparnicima. Osim što saznajemo kako je počeo da se bavi košarkom, koliko mu je bio važan odnos sa ocem, zašto je u jednom trenutku prestao da igra košarku i prekvalifikovao se na bejzbol, takođe vidimo i kakav je egomanijak bio, koliko nije prezao ni od čega da bi dobio ono što hoće (granica je ipak postojala – sem povremenih koškanja, nikad nije fizički zlostavljao svoje saigrače), a vidimo i to da nije bio bezgrešan (između ostalog, voleo je da se kocka). Lajtmotiv ove dokumentarne mini-serije jeste Džordanova opsesija time da uvek mora biti najbolji. U svojim ahilovskim nastojanjima često je išao preko svake mere, pa se tako dešavalo da i fizički onesposobljen (npr. usred trovanja hranom ili nakon povrede noge) odigra utakmicu bolje nego 90% kolega. Pri kraju serije postupak predstavljanja te Džordanove „tvrdoglavosti“ počinje malo i da zamara jer ne mogu da izbrojim u koliko navrata je ponovio da je uradio nešto samo zato što mu se neko suprotstavio ili mu je prkosio. Po meri inaćenja moglo bi se reći da je Džordan kao neki zalutali srpski sin (neka mi ovog puta on ne zameri na ovom poređenju).

Što se mene tiče, smatram da su Pipenovi komentari zanimljiviji (o njegovom baritonu i da ne pričam!) jer je imao mnogo više i spoljnjih i unutrašnjih sukoba u odnošenju prema timu i menadžmentu. Džordan je u svojoj slepoj ambiciji i disciplini ponekad umeo da zaliči na automat, pa zašto ne reći i – bankomat, ili na nekakvog neopipljivog mitskog junaka, dok je Pipen realniji, bliži smrtnicima, sa više mana. Pri tom, ne mislim na košarkaške mane, nego na njegova vrednosna i psihološka previranja. Ukratko, lakše je poistovetiti se sa Pipenom nego sa Džordanom.

Leteći Majk

Mnogima je najupečatljiviji deo Poslednjeg plesa prizor Džordana kako plače na podu kada (još jedan spojler za ono troje ljudi) osvoji četvrtu titulu na Dan očeva nakon smrti svog oca. Međutim, na mene je najveći utisak ostavio momenat kada čuje vlasnika Bulsa, Džerija Rejnsdorfa, kako kaže da je ponudio Filu Džeksonu da bude trener još jednu sezonu ali je Džekson odbio, i kako zatim objašnjava da nisu produžili ugovor sa Džordanom i drugim igračima posle sezone ’97-’98. jer navodno nisu imali dovoljno para, a nisu hteli da im nude da igraju za manje novca. Iz Džordanove reakcije je jasno da često razmišlja o tome šta je sve još mogao da postigne samo da je rukovodstvo Bulsa imalo volje da mu ponudi još jedan ugovor. Pomisao na makar još jednu titulu, na još rekorda koje je mogao da obori, još lovorika koje je mogao da pobere i još sponzorstva koje je mogao da ugrabi, samo podvlači Džordanovu nezasitost i neprestanu težnju ka višem, većem i boljem. On zna da je bio najbolji, da je možda još uvek najbolji, ali priliku da bude bolji i od najboljeg mu više niko ne može vratiti. Na trenutak vam skoro pa bude žao najuspešnijeg košarkaša na svetu, Vavilonske kule savremenog sporta.

Poslednji ples bavi se i sveopštim senzibilitetom devedesetih, a ne samo Džordanom i Bulsima. Način na koji prenosi duh i kulturu devedesetih sličan je onom iz prethodnog dokumentarnog serijala I-Es-Pi-En produkcije, O-Džej: Stvoreno u Americi (O.J.: Made in America). Nakon što me je taj serijal apsolutno oduševio, nisam sumnjala da će mi se i Poslednji ples svideti. Hronotop devedesetih je u ovoj mini-seriji još naglašeniji jer se u njoj vrlo izdašno koriste pesme raznih muzičkih žanrova iz tog perioda. Osim muzike, tu su i tadašnje slavne ličnosti, inserti iz televizijskih vesti, intervjui sa navijačima na ulici, snimci sa utakmica, itd. Ne treba zaboraviti ni to da se pojavljuju i košarkaši sa ovih prostora, pre svega Toni Kukoč, a u pozadini i Nikola Lončar i Dragan Tarlać, kao i jugoslovenska košarkaška reprezentacija sa Olimpijskih igara 1988. godine.

Ipak, ako bliže uporedimo ove dve I-Es-Pi-En dokumentarne serije, videćemo da se radi o dve različite teme – Poslednji ples je konkretan, sportski dokumentarac, dok O-Džej: Stvoreno u Americi ima veći zamah, te na Simpsonovom primeru iznosi kritiku američkog društva koje kipi od klasnih i rasnih nejednakosti. Međutim, i Poslednji ples se u par navrata dotiče politike, koliko god minimalni ti doticaji bili. Jedna od značajnih fusnota jeste komentar Baraka Obame o tome koliko je bio razočaran Džordanovom odlukom da ne podrži demokratskog kandidata na izborima za senat 1990. godine i njegovom apologetskom izjavom da „i republikanci kupuju patike“. Ova opaska na prvu loptu deluje veoma cinično, ali zapravo je vrlo transparentna: profit je profit, i Džordan je to znao.

Er Džordan 1, prvi model džordanki

U O-Džej: Stvoreno u Americi više puta smo mogli čuti kako Simpson sebe smatra toliko velikim i poznatim, da misli da ga niko ne percipira kao crnog ili čoveka bilo koje druge boje, već da ga ljudi vide samo kao O-Džej Simpsona. Bez obzira na potencijalnu problematičnost ove njegove izjave, čini mi se da je Majkl Džordan zapravo taj koji je uspeo da dostigne nivo individualne slave koji je potreban da obriše sve kolektivne identitetske odrednice. Nakon utakmica Bulsa, Džordana su jurili i stari i mladi, i muškarci i žene, i crnci i belci, i svi ostali diljem planete samo da bi dobili njegov autogram ili da bi ga barem ugledali izbliza. Čvrsto verujem da nema osobe koja ne zna ko je Majkl Džordan ili je barem to bilo nemoguće ne znati devedesetih. U vreme kada je osvajao šestu titulu, verovatno nisam znala šta znači skraćenica En-Bi-Ej, ali sam zbog Svemirskog basketa (Space Jam) volela Džordana i još uvek čuvam album sa sličicama iz tog filma (u seriji se inače pominje samo u osmoj epizodi, i to na manje od pet minuta). Čak i jedan od ignorantnih vampira iz serije Šta radimo u senci (What We Do in the Shadows) polaže test za američko državljanstvo samo zato što hoće da bude zakoniti građanin zemlje koja je iznedrila „tim snova“ Olimpijskih igara 1992. godine na čelu sa Džordanom.

Poslednji ples nam, dakle, ukazuje na to kako je Majkl Džordan postao simbol, ili bolje rečeno – brend, svetske slave i uspeha, a ujedno i na to da je bio junak vlastitog doba kao vrhovni izdanak kapitalističke rase, sredine i trenutka. Brdo novca koji je zaradio kroz različite marketinške kampanje sigurno nadmašuje količinu novca koji je zaradio igrajući za Bulse. On u ovom dokumentarcu sa gotovo istim ponosom govori i o svojim košarkaškim podvizima i o sreći koju je imao sa džordankama i ugovaranjem sponzorstva sa Najkijem. U stvari, i Svemirski basket koji sam toliko volela kao mala samo je jedna dugačka reklama, ali to sam shvatila tek kasnije. Iako mi je neumorna promocija raznih kompanija ubedljivo najbljutaviji aspekat Džordanove karijere, Poslednji ples je uradio sjajan posao da i njega osvetli u podjednakoj meri kao i ostale momente.

Ovoj izuzetnoj dokumentarnoj mini-seriji se zaista  malo toga može zameriti i svesrdno je preporučujem svima, bez obzira na to iz kakvog okruženja dolaze, ali posebno ako pate od nostalgije za devedesetima. Na kraju krajeva, ne može se ni Džordanu zameriti na komercijalističkoj halapljivosti. Ko još ne bi voleo da bude kao Majk?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *