Predstava Naš grad: Upečatljiva slikovitost nejasnog značenja

Pozorišna kritika autora Andreja Čanjija predstave „Naš grad” rediteljke Mie Knežević

7. June 2021

O drami američkog pisca Torntona Vajldera, Naš grad, iz 1938. vođene su mnoge polemike. Dok su ga neki tumačili kao sentimantalni hvalospev svakodnevici, drugi su u njemu videli pesimistički lament nad brzim protokom vremena i kratkoćom ljudskog životnog veka. Specifična struktura teksta u kojoj lik Voditelja predstave, poput sveznajućeg pripovedača ili bogolike pojave, kontroliše svaki segment radnje, direktno se obraća publici i objašnjava šta se u datom trenutku prikazuje, takođe je bila predmet debate. Neki su zbog takvog postupka Vajldera optuživali da ne ume da vodi zaplet uobičajenim dramskim postupcima i da svoju nesposobnost kompenzuje uvođenjem naratora u dramski tekst. Drugi su se divili odvažnim idejama i originalnom pistupu pisanja drame. Istina je da se za standarde klasičnog zapleta u Našem gradu ne dešava ništa od značaja, ali to Vajlderov tekst ne čini manje vrednim jer on prepoznaje kvalitete u drugim mogućnostima pozorišnog izražavanja. Umesto velikih događaja fokusira se na svakodnevno. Uzvišeno je zamenjeno trivijalnim. Izuzetni junaci uklonjeni su da bi se podijum oslobodio za obične ljude. Tragički zaplet smenjen je jednostavnim događajem kao što je lizanje sladoleda.

Kako opasnost od dosade preti svakoj inscenaciji teksta Naš grad koja mu pristupi neoprezno, odluka Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” da u svoj repertoar, na kome dugo nije bilo predstave od velikog značaja, uvrsti baš tu dramu očitava se kao hrabar potez. U jednom aspektu rizik se zasigurno isplatio. Upečatljiv vizuelni identitet i minuciozna scenska slikovitost koju su zajedničkim delovanjem kreirale rediteljka Mia Knežević, scenografkinja Daniela Dimitrovska i kostimografkinja Selena Mladenović retka je pojava u srpskim teatrima. U zrenjaninskom pozorištu stvaranje tako zavodljivih scenskih prizora nije viđeno još od predstave „Don Žuan” koju je 2013. godine pažljivo slikao pokojni Igor Vuk Torbica. Nakon osam godina, Zrenjaninci i Zrenjaninke, počastvovani su kvalitetnim estetskim mogućnostima pozorišne vizuelnosti. Tri slike se izdvajaju kao najuspelije. Prva u kojoj ansambl pažljivo ređa devet stolica na balansiranu izdržljivost Dejana Karlečika od čega uz prigušeni sjaj reflektora nastaje pokretna skulptura čoveka koji nosi tuđ teret kao sopstveni kavez. Zatim, ističe se odigravanje porodične slike sa venčanja u kojoj nevesta nosi tesan krem sako pored mladoženje i porodice koji su u sumornoj crnini. Najlepši utisak ostavlja scena sećanja junakinje na svoj dvanaesti rođendan. Dok mašina za sneg proizvodi realističnu vejavicu sa plafona se spuštaju stolice i rođendanski udešen sto koji lelujaju oko članova porodice i tople atmosfere doma.

Slikovitost Našeg grada razvija se pažljivo i gradacijski. U prvom činu glumci su u privatnoj odeći na minimalistički postavljenoj sceni: devet stolica na nakrivljenom podijumu. U drugom činu ansambl oblači kostim, a u trećem se scenografija dopunjuje metalnom konstrukcijom sa sijalicama. Takva konstrukcija ima u zanimljiv vizuelni efekat kojim bi trebalo da dočara atmosferu zagrobnog života, ali i dalje nejasnu značenjsku funkciju. U predstavi, pored spomenutih, postoji izobilje drugih lepo skrojenih prizora s tim da je većina realizovana tako da se ne očitava povezanost vizuelnih rešenja sa tekstualnim predloškom. Scenski govor je veoma često propraćen stilizovanim pokretima ansambla koji se nejasno odnose prema izgovorenoj reči. Glumci će iz nekog razloga ponekad stajati na stolicama dok će se govor pušati preko zvučnika. Pripovedni pasaži će ponekad biti propraćeni time što će se izvođači dodavati stolicama, a zatim ih ređati po sceni na razne načine. Odustvo zapleta kompenzovano je sceničnom estetikom, ali time se opasnost od dosade koja vreba u Vajlderovom tekstu nije sasvim eliminisala zato što se namera rediteljskih rešenja vrlo često ne uočava.

Rediteljka Mia Knežević odlučila se da ne prati Vajlderove tekstualne implikacije koje sugerišu odsustvo scenografije i rekvizita, a isto tako je rešila da ukloni ulogu Voditelja predstave koji je posrednik između publike i scenskih zbivanja. Njegove replike raspodeljene su ostalim likovima iz drame. Preko lika Voditelja predstave fragmentima iz svakodnevnog života junaka udeljuje se smisao, značenje i važnost. Autoritativna i jednistvena tačka fokusa i konekcije sa publikom koju bi trebalo da pruži taj jedan lik u zrenjaniskoj predstavi razbijena je na čitav ansambl. Svi glumci se istovremeno i uživljavaju u uloge, ali ih i sa otklonom komentarišu pa se dešavanja na sceni otežano prate. Zbog toga motivacija mnogih postupaka ostaje sakrivena u konfuziji dramske i pripovedne zavrzlame. Tako na primer, uopšte nije jasno zbog čega su se mladenci na dan venčanja naprasno uplašili braka ili zašto majka mlade za svoj brak tvrdi da je loš budući da saopštava kako je i ona u njega uletela kao slepi miš. Crnina koju na venčanju nose mladoženja i zvanice predstavlja nedvosmislen negativan odnos autora prema braku, ali razlozi za takav stav ostaju potpuno sakriveni.

U ujednačenoj igri zrenjaninskih i gostujućeg glumca i glumice, na čelu sa uvek izvrsnim prvakom drame Jovanom Toračkim, izdvojili su se Nataša Luković i Milan Kolak. Luković koja je igrala više uloga uspela je da sa podjednakom uverljivošću i harizmom tumači i lik Gospođe Veb, majke čvrstog kova iz čije se strogoće ipak nazire bezuslovna roditeljska ljubav, i lik devojčice Rebeke Gibs koja svet tumači na jedinstven, duhovit i nevin način. Milan Kolak, kao i u ostalim predstavama u kojima igra u zrenjaninskom pozorištu i dalje unosi svežinu i energiju koja dominira scenom. Ulogu Džorža Gibsa u dečačkim danim oživeo je upotrebom nesputanih i neartikulisanih dečijih pokreta i karakterističnim naglskom reči za taj uzrast. Ipak, iz nejasnog razloga, osobenosti infantilne gestikulacije i govora zadržao je i u adolescentskom periodu lika koji tumači.

Često sablasna i jezovita, ponekad rezervisana i svedena, a tek na momente radosna, klavirska muzika koja se izvodi uživo prati skoro svaki segment predstave. Muzičko rešenje kompozitora Branka Džinovića atmosferi Našeg grada daje sumoran i pesimističan ton. Iako su u inscenaciji uklonjeni sentimentalni nanosi Vajlderovog teksta, u produkcijskim postupcima se od njih nije odustajalo. Za uloge Volija i Emili Veb odabrani su gostujući glumac Miloš Vojnović i glumica Mia Radovanović. Slutnja da je sentiment prevladao prilikom odabira glumaca je opravdana ako je poznato da kasting nije postojao, a da su umetnički direktor „Toše Jovanović”, Stefan Juanin, rediteljka Mia Knežević, gostujući glumac i glumica kao i novi v.d. upravnik pozorišta Dejan Karlečik kolege sa studija. Uprkos tome što su i Mia i Miloš svoje uloge realizovali na uspešan način, postavlja se pitanje da li u gradskoj instituciji koja raspolaže javnim resursima mogu da se namiruju sentimentalne potrebe rukovodilaca, naročito kada su u ansamblu pozorišta, barem za ulogu Volija Veba, na raspolaganju bili bar trojica stalno zaposlenih glumaca. Takav način dodeljivanja poslova na osnovama poznanstva, a bez kastinga i prilike da se drugi mladi glumci i glumice dokazuju nikako nije retkost u našim pozorištima pa se ni teatru u Zrenjaninu ne može naročito prigovoriti što je primenilo jednu veoma učestalu, ali suštinski lošu praksu. Ostaje samo nada da će se o ovom problemu u budućnosti povesti polemika, a time povećati svest o javnom interesu, odgovornost pri trošenju novca i prilika za druge mlade nezaposlene glumce i glumice za koje su institucije odlučno zaključane.

 Sa predstavom Naš grad, zrenjaninsko Narodno pozorište „Toša Jovanović” uputilo se stazom sazrevanja i izlaska iz neozbiljne faze u koju ga je uvelo prethodno rukovodstvo bez ikakve vizije. Baš kao što je projekat započelo staro rukovodstvo, a dovršilo novo, tako je i sama predstava između uspešnog vizuelnog dostignuća i zamorne značenjske nedorečenosti samo nagovestila putanju kojom bi trebalo poći, ali da sama nije stigla do cilja koji to pozorište i njegova publika zaslužuju.

Autorkritike: Andrej Čanji

Fotografije: Narodno pozorište „Toša Jovanović

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    Na momente na blagom tragu sustine a uglavnom bez jasne podloge.

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Јоhn Wick – put u podsvest

Јоhn Wick – put u podsvest

Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?