Predstava Tramvaj zvani želja: Znakovi koji vode u ćorsokak

Pozorišna kritika autora Andreja Čanjija predstave „Tramvaj zvani želja”

7. June 2021

Protagonistkinji drame Tramvaj zvani želja Blanš Dibua, savremenost sudi sasvim drugačije nego što bi to činio moral prve polovine 20. veka kada je tekst nastao. Književna istorija već je spekulisala da se za gej autora Tenesi Vilijamsa greh Blanš Dibua sastojao u tome što je ispoljila gađenje prema homoseksualnim sklonostima svog supruga Alana Greja. Kao što to čini sa Brikom u drami Mačka na usijanom limenom krovu koji je izneverio svog gej prijatelja Skipera, autor osuđuje i Blanš na doživotno kajanje, nemir, neurozu i alkoholizam zbog homofobičnih osuda koje su bespomoćnog Alana, pa onda i Skipera, navele na samoubistvo. Ali, autorova osveta za patnje homoseksualaca najpre korespondira sa savremenim politički korektnim moralom i kulturom izopštavanja, dok je za savremenike Vilijamsove dramaturgije taj aspekt ili zapostavljan, ili cenzurisan. Primer za to je premijerno izvođenje Tramvaja u Velikoj Britaniji 1949. godine i cenzurisanje homoseksualnosti Alana Greja uz intervenciju da ga Blanš, umesto sa starijim muškarcem, u krevetu zatiče sa crnkinjom. Sa druge strane, učestala promena seksualnih partnera koju sprovodi Blanš, predmet je oštre osude starog morala, ali za mnoge koji prihvataju liberalnu kulturu savremenosti, Blanš više nije prljava kurva i bludnica, već normalna, uobičajena pojava.

Takva značenjska inverzija porekla Blanšine krivice koju je režirala i demonstrirala promena duha vremena pri čitanju drame Tramvaj zvani želja, ipak, ne umanjuje njenu aktuelnost i složenost. Bez obzira na to u čemu prepoznajemo pogrešku protagonistkinje, Vilijamsov komad  i dalje zadržava složenu strukturu koja se očitava u igri moći između Blanš i Stenlija. Blanš je Stenlijev oponent u borbi za dominacijom nad njenom sestrom. Stenlijevu patrijarhalnu suverenost ugrožava gađenje koje Blanš sa klasno uzdignute pozicije ispoljava prema njegovom primitivizmu i prostoj radničkoj egzistenciji. Komad nije napisan sa tezom i u njemu ne postoji isključiva naklonost ni prema klasi koju reprezentuje Blanš, ni prema radničkoj vitalnosti koju simbolizuje Stenli. Blanš nije isključivo preosetljiva žrtva, kao što ni Stenli naprosto nije puki mačo zlikovac; on jeste nasilnik i silovatelj za šta ne postoje opravdanja ni izgovori, no stvar je u tome da on nije samo to. On je i bivši vojnik sa traumama iz Drugog svetskog rata koji u monotonom zaposlenju prodavca fabričkih delova obezbeđuje jednostavnu egzistenciju za sebe i svoju ženu aristokratskog porekla, znajući da je to vrhunac njegovih moći.

Inscenacija dvoje najupečatljivijih likova američke dramske književnosti u produkciji Narodnog pozorišta Sombor nije mnogo insistirala na značenjskim inverzijama koje je nametnulo vreme niti se mnogo upuštala u istraživanje zamršene isprepletenosti klasnih i patrijarhalnih čvorova koji su deo kompleksnog veza Tramvaja. Naprotiv, autorski duet sačinjen od reditelja Juga Đorđevića i dramaturškinje i spisateljice Tijane Grumić štrihom je pojednostavio Vilijamsov zaplet, a originalnim dopunama istakao temu nasilja kao najrelevantiji aspekt predstave. Dramaturgija je eliminisala homoseksualnost i samoubistvo Blanšinog muža, a njenu promiskuitetnu prošlost svela na neizvesnost i glasine. Takvim postupkom Blanš na scenu stupa oslobođena od svake prethodne krivice. Time se oduzima argument svim onima zlonamernicima i šovinistima koji su skloni da silovanje koje će na kraju Blanš doživeti opravdaju rečenicom – zaslužila je. Kontrarno dramaturgiji, režija je predstavu zaokružila dvema neverbalnim etidama koje Blanš karakterišu kao remetilački faktor i izvor napetosti, nasilja i agresije. Predstava počinje i završava se smenjivanjem dana u nedelji u kojima se prikazuje monotonija Steline i Stenlijeve bračne svakodnevice. Nju ispunjavaju seks, spavanje, gledanje televizora i po koje razgibavanje, ali ono što je upečatljivo odsutno iz njihovog života na samom početku i na samom kraju jeste nasilje. Etida koja je isprva bila percipirana kao monotonija sada se može doživeti i kao bračna idila koju je svojim dolaskom narušila Blanš time što se udvarala Stenliju, a svoju sestru okretala protiv njega. Prisustvo nasilja pre dolaska Blanš dodatno komplikuje Stenlijev prijatelj Mič koji u jednom momentu sugeriše da je i ranije bio svedok brutalnih scena u braku Stele i Stenlija.

U predstavi je, zapravo, pristuno više takvih rešenja koja deluju kontradiktorno, nedorečeno ili nečitljivo. Na primer, nije jasno zbog čega su na sceni neki predmeti realno prisutni, poput televizora i frižidera, dok se krevet na rasklapanje na kom Blanš spava samo fingira; ili zbog čega su kauč na kom spavaju Stela i Stenli, kao i mnogobrojne haljine koje Blanš poseduje, prikazani u vidu fotografija. Takođe, ne postoji nikakvo objašnjenje zbog čega se određeni predmeti kontrastiraju putem anahronizma – istovremeno se u predstavi upotrebljavaju android telefoni i televizor iz sredine prošlog veka (koji pritom podržava i opciju igranja video igara). Čak i upotreba heftalice za drvo koje se gradira tokom čitave predstave ne vodi ni do kakvog jasnog otkrovenja. Tim predmetom na zid se kače sve slabosti Blanš Dibua: dokumenta porodičnog imanja koje je izgubila služe kao podsetnik za njenu nesposobnost i nemoć, prigušenje za svetlo, čime junakinja krije svoju starost, i karta za povratak u mesto njenog poniženja. Upotreba heftalice kulminira u sceni silovanja. Blanš se njome brani od Stenlijevog nasrtaja. Ali, budući da se scena silovanja odvija u mraku, nije sasvim jasno da li se ona zaista odbranila time što je ozledila svog napadača ili je heftalica zakazala kao odbrambeno sredstvo.

Uprkos dramaturškim i rediteljskim intervencijama koje se odupiru suvislom tumačenju, ono što predstavi ipak pruža dovoljnu dozu koherentnosti i doslednosti jesu glumci. Mnoštvo uloga u originalu drame, Tijana Grumić je vešto svela na četiri ključna aktera. Paradoksalnu nesigurnost u istini i samouverenost u iluziji i laži Blanš Dibua, Ivana V. Jovanović izvela je vešto i uverljivo. To je postigla demonstracijom nervoze, učestalim gestovima anksioznosti, unezverenim šetkanjem, naprasitim promenama raspoloženja i smehom koji je otkrivao bol umesto radosti. Njenu često vrcavu i žestoku napetost savršeno je kontrastirao Nemanja Bakić u ulozi Miča koji je u odmerenom i suzdržanom nastupu uspeo da ponudi suptilne, nenametljive i savršeno tempirane trenutke duhovitosti. Miljana Makević je ulogu Stele Kovalski oživela doziranjem one trpeljive nežnosti koja je kadra da razume čak i nasilje. Njenu toleranciju do zločinačkih razmera izaziva Stenli Kovalski, kog tumači Aleksandar Ristoski. Iako je mršavijeg i slabijeg stasa od konvencionalnog kastinga za ulogu Stenlija, a ujedno i vidno mlađi od svoje partnerke, Ristoski je nedostatak korpulentnosti nadomestio samouverenošću karaktera i savršenom izvedbom verbalnih pasivno-agresivnih provokacija. Reditelj Jug Đorđević vešto je izbegao potencijalno neuverljiv prikaz fizičke dominacije sitnijeg Ristoskog nad krupnijim partnerkama time što je scene nasilja realizovao ili u mraku ili putem audio zapisa. Fizička pretnja i animalna priroda nasilničkog ponašanja dodatno je pojačana kostimom gorile (kostimografija: Velimirka Damjanović, izrada maske: Vlada Radovanović) koju Stenli navlači na sebe  neposredno pre scene silovanja.

 U planiranju ove postavke drame Tramvaj zvani želja očigledno je uloženo dosta truda. Nažalost, mnoštvo dramatruških i rediteljskih postupaka nisu uspeli da ponude jasan interpretativni pravac, pa je pomno praćenje ponuđenih scenskih znakova inscenaciju Vilijamsove drame doteralo u značenjski ćorsokak.

Autor: Andrej Čanji
Fotografije: Narodno pozorište Sombor

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Јоhn Wick – put u podsvest

Јоhn Wick – put u podsvest

Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?