fbpx

Priča o Makareni Sančes: fudbalerka koja je tužila svoj klub

Fudbal je odavno prestao da bude samo najvažnija sporedna stvar na svetu, zabava radničke klase i najpopularniji sport na planeti. Već decenijama fudbal je i globalna megaindustrija koja godišnje obrće neverovatne brojeve. Ilustracije radi, tri najveća klupska potrošača – Mančester Siti, Čelsi i Barselona, od 2010. do 2018. godine potrošili su, redom: 1,325 milijardi funti; 1,310 milijardi; 1,258 milijardi.

Da pomenemo i godišnje plate najplaćenijih fudbalera sveta: prema pisanju španske Marke, Lionel Mesi kao najplaćeniji godišnje samo na ime plate u Barseloni zaradi 40 miliona evra; Nejmar Žunior u Parizu godišnje zaradi blizu 30 miliona evra, dok Aleksis Sančez u Mančester Junajtedu ima platu od oko 25 miliona evra. Marka ne ulazi u sponzorske ugovore, a veruje se da svi oni mnogostruko uvećavaju plate fudbalera.

Ovo sve navodim zato što je nedavno jedna fudbalerka iz Argentine - Makarena Sančes - tužila UAI Urkisa, klub za koji je nastupala od 2012.

Zgodno je da ovde napravimo paralelu: dok jedan od najboljih fudbalera sveta, a verovatno jedan od najboljih (pride i najplaćenijih) ikada, istovremeno i sunarodnik Makarene Sančes, Lionel Mesi, pored svoje ogromne plate, ostvaruje nezapamćene rezultate kako na ličnom, tako i na timskom planu, ima neverovatnu podršku čitavog medicinskog osoblja, desetinu trenera sa kojima radi što u klubu, što individualno, ogromnu marketinšku i podršku javnosti, za jednu profesionalnu fudbalerku u Argentini – pa makar ona pripadala i samom igračkom kremu u toj zemlji, tako nešto nije predviđeno.

Makarena Sančes nastupala je za Urkisu poslednjih 7 godina. Taj tim takmiči se u najvišem rangu ženskog fudbala – Campionato de Futbol Femenino – i treći je najuspešniji klub, odmah iza legendarnih Boke Juniors i River Plejta. Zanimljivo je da se muški tim Urkise se takmiči tek u trećoj ligi Argentine, Primeri B Metropolitani. Čak i pored toga što su daleko uspešnije u svom poslu od svojih muških kolega, fudbalerke Urkise – kao i mnoge fudbalerke širom sveta – susreću se sa velikim profesionalnim problemima.

Ženski fudbal u Argentini nije profesionalni sport. Fudbalski savez i nadležno ministarstvo ne prepoznaju taj sport kao profesionalni, fudbalerke ne mogu da ostvare pravo na ugovor i zaradu. Umesto plate, nude im se takozvani per diem, odnosno dnevni ugovori, koji su značajno manji od onih višegodišnjih kakve potpisuju muši igrači. Pored toga, fudbalerke ako žele da žive od fudbala i da ga istovremeno igraju, mogu zvanično biti zaposlene u samom klubu na nekoj nefudbalskoj poziciji – na primer pomoćog trenera ili kafe kuvarice – a da rekreativno nastupa za žensku sekciju tog kluba. Nije redak slučaj da igračice moraju da čak svom klubu plate određenu sumu kako bi uopšte mogle da nastupaju, odnosno da se takmiče.

Ovo možda ne bi zvučalo toliko loše da je reč o nekom malom, seoskom klubu čiji je cilj razigravanje dece i omladine, i koji nema takmičarskih ambicija niti želje da nešto zaradi, odnosno kluba koji postoji jer lokalno stanovništvo svesno pomaže fudbal u svom mestu davajuči novac kako bi on opstajao i postojao. Međutim, kako je Urkisa tim koji je u top tri tima u čitavoj zemlji, koji je osvajač ženskog Kopa Libertadores (južnoamerički ekvivalent Lige Šampiona – pokušajte da zamislite fudbalere Real Madrida kako daju svoj novac kako bi se takmičili, ili umesto 40 miliona evra godišnje, zarađivali minimalac na dan odigravanja utakmice), a koji i zarađuje na ime prihoda od takmičenja, ulaznica, prodaje dresova i transfera, stvar postaje vrlo nepravedna i ružna.

Konkretno, Makarena Sančes bila je zaposlena u ćerci – firmi Urkise, a jedini novac koji je na ime toga što je igrala fudbal dobijala je ono što mi nazivamo ’’prevoz’’ – novac za transport od posla do kuće i iznosio je oko desetak evra. Šampionka Južne Amerike u fudbalu dobijala je deset evra mesečno za platu.

Dalje, uslovi u kojima jedan ozbiljan tim poput Urkise trenira i priprema svoje mečeve, verovatno se svode na ono što mi nailazimo u balonima po Beogradu. Govorim, naravno, o ženskom timu.

U intervjuu za britanski Gardijan, Sančesova je izjavila: ’’U poređenju sa ostalim timovima, Urkisa ima još i dobre uslove za trening. Nadležni u klubu bili su vrlo nezaiteresovani da nam obezbede makar ono najosnovnije. Često se dešavalo da treniramo u jako lošim uslovima, ili da prosto nismo imali potrebnu opremu kako bismo fudbalski napredovale. Mnogi klubovi ne obezbeđuju ni odeću za trening, hranu, vodu, lekarski tim, obezbeđenje, klupskog doktora – a poslednje tri stavke su obavezne prema pravilima i trebalo bi da ih sam klub obezbedi. Njih ne zanima oporavak fudbalerki od povreda, ili čak odbijaju da plate za neke medicinske intervencije’’.

Tim Urkise, Sančesova u donjem redu, četvrta sleva

Ovakvo ponašanje krovnih institucija i klubova nije ograničeno samo na Argentinu: 2018. godine Melisa Ortis, reprezentativka Kolumbije, napustila je državni tim te zemlje zbog nemogućih osnovnih uslova za treniranje i odbijanja Saveza da isplati svoje fudbalerke.

Prema istraživanju koji je sproveo Hofstra Univerzitet, žene se u Južnoj Americi bave fudbalom makar još od 1920. godine; no uprkos tome, njihov položaj u 2019. i dalje je prekarijatski. O nivou nezainteresovanosti nadležnih govori podatak da fudbalerkama Estudijantesa federacija nije uručila trofej Kupa jer je – zaboravila da ga napravi. Nimalo ohrabrujuć je i stav Gabrijela Tamarka, fudbalskog moćnika iz Kolumbije, koji smatra da su ženski fudbalski timovi ’’najobičniji paravan iza kojeg se uzgajaju lezbejke’’.

U već pomenutom intervjuu, Makarena Sančes je iznela i mišljenje zašto krovne organizacije imaju problem sa ženskim fudbalom: ’’Ženska prava u Argentini su stalno na udaru. Ne samo u fudbalu, već i u ostalim profesijama. Naše društvo ohrabruje mizoginiju i mačizam, žene u ovoj zemlji trpe svakavo nasilje i polnu diskriminaciju. Mislim da je to razlog zašto ne žele da nas priznaju kao profesionalce – jer se plaše da žene mogu imati važnu ulogu na pozicijama koje istorijski pripada samo muškarcima. Mačizam ljudi na pozicijama moći je jedina prepreka ka ostvarivanju osnovnih igračko – radničkih prava: mesta za trening, kopački, trenerki, medicinskog bloka, pored ostalih stvari’’.

Sančesovoj su u Urkisi na polusezoni saopštili kako, nakon 7 godina, više nije potrebna klubu. Ovo ju je ostavilo u nezavidnoj egzistencijalnoj situaciji, jer prema pravilima Argentinskog fudbalskog saveza, fudbalerka ne može promeniti klub na polovini sezone, te da to može da učini samo na isteku iste, što će reći, u slučaju Sančesove, tek za šest meseci. U tom periodu, ona ne sme čak ni poluprofesionalno da se bavi fudbalom, odnosno nema pravo da zarađuje novac od fudbala.

Zbog toga, Makarena Sančes tužila je Fudbalski savez Argentine, kao i fudbalski klub Urkisa.

Sančesova je istakla kako eventualna pobeda na ročištu ne bi bila kraj njenog problema, već početak promena za sve fudbalerke u Argentini i Južnoj Americi. Rekla je kako će novac od tužbe iskoristiti za ulaganje u lokalne profesionalne timove, kao i za pokretanje političkih akcija usmerene za prava fudbalerki. Za početak, pravo na sindikalno organizovanje fudbalerki, pravo koje njihove muške kolege već ostvaruju.

Slučaj Makarene Sančes govori nam da pravda postoji, ali da se ona mora osvojiti. Makarena je izjavila kako je spremna na borbu za generacije fudbalerki koje će doći za njom, baš kao što se za ženska prava borila i Frida Kalo, čiji lik Sančesova ima istetoviran na svojoj podlaktici. Veći i moćni će po svaku cenu pokušati da nas zauzdaju i onemoguće nam da ugrabimo svoj deo kolača. Ipak, Makarena Sančes i njena priča, svedoče nam da nije nemoguće.

Sve fotografije: Wikipedia

Naslovna fotografija: clarin.com

Ivan Radisavljevic

Ostavi komentar