Priče iz Jute 1: Caught a glimpse of billionaires

Kao i nekoliko hiljada studenata koji na godišnjem nivou zapale preko bare da rade sezonske poslove (neko reče kauboji?), i ja sam osetio potrebu da dobrim rmbanjem zaradim novca koliko zaradi neki, recimo, nastavnik ili fakultetski profesor za mesec dana. Mogu da se pohvalim da sam imao više sreće nego većina ljudi koji su tamo odleteli u pečalbu, pa sam na svom primarnom poslu – pozicija barmena u kantri klubu, odnosno golf klubu – tako lepo zarađivao da nisam morao da tražim drugi posao. Samim time sam imao dovoljno slobodnog vremena da potrošim na posmatranje ljudi oko sebe. Setio sam se i uloge Bate Stojkovića u Maratoncima, pa sam odlučio da neke od tih priča zabeležim.

U kantri klubu Park Meadows doživeo sam Melting pot u veoma koncentrisanom obliku; naslušao sam se različitih životnih priča, dostojnih američkog sna u klišeiziranom obliku. Članovi kluba, odnosno deoničari bili su definitivno pobednici na svetskom kapitalističkom pogonu ideja, poslovanja i zarade. Radilo se o ljudima čije su kompanije upošljavale stotine, neke i hiljade ljudi. Bilo je i skorojevića, ali i onih koji su u imućstvu rođeni i, veoma očigledno, odrasli okruženi blagostanjem.  Navešću priče nekoliko ljudi koje sam svakodnevno služio i čije sam doživljaje slušao.

Svakodnevni gost bio je Bob Šej, suvlasnik kompanije koja se bavi proizvodnjom cipela za skijanje. On je bio multimilioner. Bio je i sveže razveden; načuo sam da je sudija, impresioniran njegovim bogatstvom, odlučio da dete iz tog braka, mali Džek, živi i odrasta sa tatom i maćehom, koja bi po godinama zapravo bila njegova starija sestra. Nisam siguran koliko je njihov odnos bio najzdraviji. Bob Šej bi se dovezao na igralište rano ujutru, doveo klinca maskiranog u Nindža kornjaču (nije to maska kakvu ste kao klinac furali na maskenbalu na Tari na ekskurziji, već kostim sa oklopom, oružjem i prišivenom Hasbro etiketom), igrao golf i opijao se tokom dana, dok je malac provodio vreme upadajući u nevolje i družeći se sa kolegama- članovima svog tate. Bob Šej bio je loš u roditeljstvu koliko je očigledno bio uspešan u biznisu. Njegova kompanija imala je ispostave na svakom kontinentu osim Antarktika i prodavali su milione parova cipela za skijanje godišnje. Međutim, taj čovek je očigledno neostvaren na privatnom planu, što je vrcalo iz njega pri svakom međuljudskom odnosu. Ogovarao je i cinkario ostale članove menadžeru kluba, bunio se što hranu za poneti pakujemo u plastične kutije (’’Zar vas nije briga za našu planetu?!’’(gospodine Šej, ne proizvodim ja plastične proizvode i cipele i koristim privatan mlaznjak na dnevnoj osnovi, kao neki ovde), koristio neobeležene loptice i pravio rupe na terenu. Kasnije sam saznao da se vrlo skoro obogatio pa sam pomislio da je to razlog takvog njegovog ponašanja, ali mi je Travis, kolega, objasnio da gospodin Šej boluje od neke bolesti koja je uzrokovana stresom, pa je jedna od posledica ’’osveta’’ okolini.
Nijednog člana nisam mrzeo koliko Boba Šeja.

Upoznao sam Metjua MekNila, lokalnog trgovca nekretninama poreklom iz konzervativne mormnske porodice. Velika pijanica i bivši marinac, mrzeo je sve sa istočne strane Berlinskog zida i gvozdene zavese, najviše je od svih sa mnom govorio o politici i iskreno se čudio kada sam mu rekao da Jugoslavija nije baš isto što i ostale komunističke zemlje. ’’Vi ste imali ploče i rokenrol? Prestani da se šališ, Ivane, na čelu ti piše da ti je otac u KGB’’, imao je običaj da govori. Najviše je pio ’’limunadu’’, kako ju je on zvao – duplu vodku sa sokom od polovine limuna. Imao sam utisak da me veoma ne voli zbog mog porekla, kada me je u toku moje poslednje smene uhvatio za ruku, čvrsto me zagrlio i dao bakšiš od 200 dolara: ’’Ti si momak na mestu.’’ Zabezeknuto sam ga ispratio pogledom dok se on teturajući odvukao do ulaznih vrata da sačeka taksi.

Gospodin Brajan Smit je izgledao kao preuveličan lik iz crtaća. Imao je pivski stomak, naočare, vinsku distileriju i identičnog brata blizanca. Lice mu je uvek bilo crveno od alkohola. Verovatno najveći liberal od svih koje sam upoznao, pio je gotovo isključivo belo vino. Umeo je ozbiljno da popije, a često bi tako tipsy otišao u teretane u sklopu kluba i tamo presedeo ceo dan dok ga ne istera Franciska, čistačica iz Meksika. Kako su glavna tema razgovora u to vreme bili predsednički izbori i kandidati Klintonova i Tramp, on je glasnogovornik onih koji će, bez obzira na ishod, da se odseli iz zemlje, jer to više nije Amerika u kojoj je on odrastao. ,,Kako izabrati između kriminalca i klovna? Došli smo dotle da biramo manje zlo...’’ Ovoga sam se naslušao kod kuće, i bilo mi je zabavno da vidim kako se amerikanci nose sa nedaćama izbornog sistema. Naravno, izbori su došli i prošli, a Brajan Smit je ostao u Americi, na čelu svoje firme, i nastavlja da bez nekih poteškoća upošljava hiljade i tako raspolaže njihovim sudbinama.

Bez ikakve namere da zvučim mizogino, ogrmona većina naših člankinja uradile su ono što se u Srbiji naziva dobrom udajom. Ako vidite par i njihovu decu, svu uredno učlanjenu, budite sigurni da je bogati golfer oženjen 20 ili 30 godina mlađom damom. Taj fenomen nije me iznenadio, ali, nakon vremena u kojem sam posmatrao te devojke, polako sam počinjao da shvatam da su ti brakovi na neki način win-win sitaucija: one jesu bile supruge pune ljubavi i podrške. Da, neemancipovane, svakako željne života bez muka (ko od nas nije?), ali i spremne da, kada je potrebno, žrtvuju mnogo kako bi oba supružnika živela srećno. Zauzvrat, dobijale su bezbrižan život u blagostanju i zlatnom kavezu, makar dok stari golfer republikanac ne premesti svoj duh u zemlju večne zabrane poreza iliti na onaj svet; tada će svo bogatstvo pripasti njoj, ali to je neka druga priča.

Ivan Radisavljevic

Leave a reply