Priče iz Vinče - Postanje

Priče iz Vinče - Postanje

-Pre svega, ja ovde nisam kao kriminalac, da izvršavam sve što vam padne na pamet pod pretnjom nekakve  zatvorske kazne, i nisam kriv ako je vama dan počeo naopako, samo sam želeo da znam da li postoji  mogućnost da negde drugde obavljam društveno korisni rad (u nastavku teksta - DKR), jer  gubim tri sata u  putu do ovde i nazad?

-Ti si ovde da radiš i, između ostalog, ne možeš tako obučen da dolaziš ovde, ovo je firma kao i svaka druga i moraš doći pristojno odeven, to isključuje bermude, a što se tiče prebacivanja, već si raspoređen ovde i ne možemo te prebacivati nigde drugde da obavljaš DKR.

-Zaista ne znam kakvim bih to  poštovanjem odisao oznojen u pantalonama, zaista je vrelo i lakše mi je u bermudama.

-Šorc mora biti preko kolena, Gavrilo, možete se javiti poslovođi, on je ili na pranju kamiona ili u reciklažnom pogonu, i rasporediće vas na jedan od poslova (mahne kao da smo završili).

Naime, uprkos mojoj neverovatnoj spremnosti i ljubavi prema toj potencijalnoj mogućnosti, nije bilo moguće da obavljam DKR nigde bliže mom Novom Beogradu. Dešavalo se da su ljudi, koji su vraćali svoj dug društvu blizu mesta stanovanja, često videli rupicu u činjenici da možeš da obavljaš DKR u bilo kom periodu od 7 ujutru do 7 uveče dokle god se javiš nadležnom kada dođeš i pre nego što odeš, kako bi ti on ubeležio broj sati koji si skinuo sa kazne. Nisu svi nadzornici bili tako vični poslu proveravanja da li je neko zaista tu kad se javi, i tako su mnogi dolazili samo ujutru i uveče da se jave odgovornom licu. U nedostatku nadzora, oni su zapravo bili negde drugde ceo dan i tako marifetlucima plaćali svoj dug društvu, dok, naravno, ta akcija nije provaljena i dok sve aktivnosti vezane za DKR u Gradskoj Čistoći nisu prebačene na deponiju u Vinči, kako bi sprečili slične slučajeve u budućnosti (a svakako da je svaki radnik i preko potreban na deponiji ove veličine).

I tako ja odmahnem rukom prezrivo i nadrndano i krenem do svlačionice, za koju, za razliku od reciklažnog pogona, znam gde  je. Svakako da sam projektovao svoje frustracije i zlovoljnost na debelu referentkinju uništenja, ali za čim posegnuti kad ne možeš ništa učiniti za svoje „tragično stanje“ ako ne za detinjastim gestovima? Taj, drugi dolazak u Vinču, počinjem ovim kretenskim ispadom i nakon toga krećem u svoj dnevni rad, koji predstavlja skupljanje đubreta koje se nalazi duž puta koji vodi ka deponiji i pakovanje istog u kese koje će kasnije pokupiti kamioni Gradske čistoće i odneti na deponiju. Krećem uzbrdo sa deset „eko“ kesa u rancu, parom univerzalnih mehaničkih rukavica i lošom voljom. Nakon 200 metara kartončića, kesa i paklica cigareta, nailazim na najmiliju mi Nadeždu, u vidu novčanice svakako, i radujem joj se kao bratu izgubljenom. Padam u razmišljanje kako bih zapravo svašta mogao da nađem u toj Vinči (jednom prilikom će to biti šeši, drugom sasvim funkcionalne vazdušne Najke), pa nije tu samo đubre, ima i ljudi, što je moja nežna malenkost i saznala. Sam posao nije težak, teško je biti na vrućini i saginjati se stalno za đubretom. Pri tom saginjanju, naravno,  svako malo putem proleti kamion Gradske čistoće koji ostavlja za sobom vazdušni udar blagodeti svih kontejnera ovog sveta, tako da ubrzo naučiš da se okreneš na drugu stranu kad vidiš dolazeći kamion, kako se ne bi nagutao nečijeg prekjučerašnjeg doručka ili nečeg goreg - izvoli zamisli. Teško je biti  previše fin u đubretu i žestokom smradu, teško je biti takva zadrta prefinjena princeza kakva jesam, koja se gadi da pipne đubre sumnjivog porekla.  Ono što je zapravo bilo najteže je krenuti tamo i pritom ne zastraniti na putu u neke sigurno zanimljivije akcije (kao Pinokio u Dembeliju), jer šta da radim tamo? Samog sam sebe zapravo mentalno nagrađivao time što sam uopšte počeo da idem tamo, pa ostao dva ili pet sati. Tih prvih par dolazaka sam birao da čistim đubre uz put, tek kasnije sam saznao kakve još divne aktivnosti mogu obavljati u Vinči, kada sam počeo da dolazim na više od 3-4 sata.

Moj nedostatak volje da uopšte počnem sa odlascima u Vinču je nestao dana kada sam u 9 ujutru tamo krenuo od kuće moje devojke, autobusom 308, nakon što smo se dogovorili da prespavam kod nje i taman ujutru najzad počnem sa odrađivanjem DKR. Da bi, naravno, mogli da blejimo kad bude leto, a ne da mi ostaje za tad, trebalo je ovo što pre završiti. Ja sam, kao što stalno pada u oči svima oko mene, pametan momak, te ne slušam savet moje prepametne devojke koja mi kaže da ne kenjkam i odradim tih 180 sati ljudski i završim sa tim, kao frajer. U tom trenutku kraj je aprila, a imam rok do sredine avgusta. Ali moje tupavo razmišljanje će još neko vreme izdržati i moje prve posete Vinči neće biti duže od 5 sati, usled nedostatka volje da stisnem petlju i odradim to. Moja će se unutrašnja princeza i dalje vrpoljiti zbog odlaska na takav put. Zašto bih radio za nekoga bez novčane nadoknade, zato što sam kažnjen za nešto što ne smatram zločinom (Šifra Zeleno)? Kažnjen od strane nekih tupana koji ne rade ništa pametnije.

Razgovor Gavrila sa Gavrilom:

-A ćekaj, baš ja, baš mene, jelte?! Tako jednog finog lika, pa čekaj, zašto pobogu?

-Molim te, Gavrilo, nisi glup, znaš već kako ovo ide...

-Student, 25 godina, dobar lik, drug , kome štetim?

-Sebi, momčino.

-Sebi, okej, ali ja to ne radim tako često, samo da se iskuliram posle napornog dana, kao što bi vi popili pivo ili neko drugi bromazepam ili šta već, zar ne? Ista je fora, zašto mora ovako?

-Pa Gavrilo, kao da se ne znamo, niko to nikad nije radio često, opšte je poznato... Tvoje kenjkanje ničemu ne doprinosi, moramo jedan drugog šutnuti u dupe da bi se ovo završilo....

-Ali, ali...

Svi već znamo da ne vredi, zar ne, nekad u životu jednostavno zadah đubreta mora da ti  postane nešto normalno, što ga više osećaš, skoro ništa ne osećaš.

Dakle, par stanica autobusom 308 i ja mašim stanicu kod „Tri tiganja“ i skretanja za deponiju za koju sam se raspitao kod vozača autobusa, a onda moram da se vratim do tog skretanja i skrenem gde treba ovog puta, ponovo autobusom. Pored puta piše „Teko Mining Vinča“, to je to, tako su mi rekla gospoda „Gradske čistoće“ u Mije Kovačevića, krećem tuda i gledam da zaustavim neki đubretarski kamion da me poveze do zgrade uprave deponije, što su me takođe posavetovala gorepomenuta gospoda. Krenuo sam putem ka udaljenoj rampi na kojoj sam video đubretarski kamion i već nakon minut sam sedeo u kamionu čiji je veseli vozač odmah, po mojoj sluđenosti, skapirao kojim sam povodom tu. Putem prolazimo kroz rampu pa uzbrdo. Brm, brm kroz šumarak i uzvisinu. Polako počinje da se oseća kiseli, teški, opojni zadah deponije, koju ubrzo i vidimo kako kamion kreće nizbrdo. Drveće počinje da se otvara ispred nas i da nam otkriva bespuće đubreta sa desne strane, sivu visoravan između zelenih brda iznad koje kruži milion galebova i na kojoj se naziru kamioni u istovaru đubreta. Par stabala nekog toksičnog drveća koje je jednako raslo iz zemje i iz đubreta i par romskih improvizovanih kućica nedaleko od njih su sav život na deponiji. Kamion me dalje vodi niz dug spust do upravnih zgrada iza kojih se nalazi zoološki vrt podignut od strane jednog od prethodnih upravnika, a put se nastavlja kroz ogromnu vagu za kamione koja meri njihove težine pre ulaska i nakon izlaska sa deponije. Očigledni propisi vezani za krađu nisu toliko poštovani, tako da je, uprkos nadzoru,  lopovluk bio omiljena aktivnost svih spremnih i sposobnih. Put dalje okružuje deponiju sa leve strane i najzad se račvanjem, desno, ulazi u nju kamionom. Put levo nastavlja do sopstvenog zakrčenja đubretom, gde je nekad davno, kad je deponija bila mlada, to bio servisni i prohodni put. Iza njega postoji romsko naselje uz deponiju, a zapravo postoji još jedno manje romsko naselje na samoj deponiji gde kamioni izbacuju đubre (što sam tek kasnije čuo i video). Dakle, javljam se i upoznajem referentkinju uništenja koja mi ukratko objašnjava iz čega se sastoje poslovi vezani za deponiju.

-Sačekaj dole jednog momka, on se vraća sa reciklaže, on je ovde iz istog razloga kao i ti, možete zajedno da idete da skupljate đubre uz put, daće ti rukavice i kese poslovođa, i da znaš (pogled na papir), Gavrilo, ako budeš zateknut kako konzumiraš bilo šta ilegalno dok si ovde, mi automatski šaljemo izveštaj o tome policiji i to dalje ulazi u proceduru i možeš da prestaneš da dolaziš ovde.

-Svakako da nisam toliko lud. Prijatno!

Jesam toliko lud. Ispostavilo se da je momak jedan simpatični bucko od nekih 20 godina koji je priveden iz istih razloga ali zbog drugačije količine. Faca kao mačak iz „Alise u zemlji čuda“, blago razvlači dok priča, kao Lala, toliko da sam morao da ga pitam da nije možda iz, recimo, Sombora.

-Ne, bre, buraz, ja sam iz 11c, kod hotela „Jugoslavija“.

Malo smo odmakli uzbrdo i ja sam izvadio kesu da počnem sa skupljanjem.

-Šta radiš to? Ma zajebi to, idemo lepo sad malo uzbrdo pa ćemo da skrenemo sa puta na jedan džokavac. Tek ćemo onda lagano da skupljamo gore. Niko te ovde ne ganja da skupljaš sve vreme, ispunimo dve kese pa se sklonimo u hlad.

-Pa mislim, zašto da ne, naravno, hajde! (ja inače odbijam to zlo)

I tako, puf puf kah kah, popušimo mi to, ni pola sata nakon šta sam došao prvi put na deponiju.

Nakon što smo se upoznali preko disko pljuge i zablejali u njivi nekog seljaka, vratili smo se na glavni put i počeli da, buckovim preporučenim tempom, polako skupljamo oko puta.

-Samo se ti njima javi kad dođeš i odeš i skupljaj đubre lagano. Upravnik je gotivan lik, jedan od poslovođa je isto gotivac, samo ti govori da dolaziš stalno i on će ti pisati dodatne sate, ona debela je skot, a ovi cigani što rade su okej. Ja sam bio na reciklaži i tamo je odvratno, ne daj da te šalju tamo. Pričali su mi cigani sa pranja kamiona da je bilo svašta na deponiji: i nalaženja dušeka punih para kao u „Porodičnom blagu“ i krađe đubreta u tolikoj meri, da su zaduženi morali da zakopavaju hranu kojoj je istekao rok čim stigne na deponiju, kako je cigani koji žive pored i slobodno cirkulišu po istoj, ne bi krali u toku noći. I da, imaš cigane pajdomane koji bleje na samoj deponiji, gudraju se po ceo dan, i overavaju u đubretu.

-Čekaj, šta, cigani pajdomani, koji kurac?!

-Da bre, matori, bleje tamo niko ih ne dira, bole ih uvo.

Malo po malo prođu dva sata kako sam tamo i ja odlučim da je to sasvim dovoljno za prvi dan, pozdravim se sa buckom i krenem, onako ponosan i spaljen, nazad kući da nastavim sa zgubidanskim aktivnostima.

Autor teksta: Gavrilo Mrđa

Leave a reply