Već neko vreme, kada želimo da pričamo ili pišemo o svima omiljenom Vesu Andersonu, njegovim filmovima, ili njegovoj „vestetici”, opisujući njegov rad pominjemo termine poput slikovnica, putujuće pozorište, unikatno i jedinstveno iskustvo, modna revija starudija neprocenjive vrednosti. I sve je to lepo, ali niko više ne priča da su to filmovi.
Čini se da i sam koncept filma više ne interesuje popularnog Vesa i da se on, mic po mic, pomera od onog klasičnog bioskopskog narativa u kom sedneš u stolicu, počne špica, pojave se neki likovi koji vrše ili trpe radnju, nakon čega se dođe do razrešenja i smisla.
Dobro, razrešenje i smisao su i dalje tu, ali način na koji će on u svojim novim delima doći do toga nije svakidašnji. Odnosno, s obzrom na to da on nikad nije ni bio svakidašnji reditelj, probaće da uradi nešto novo i u stilu i u sadražaju, ali da ne napusti svoj potpis po kom ga prepoznajemo u bilo koje doba dana i noći.
S obzirom na to da se tek pre nekoliko meseci javio filmom „Asteroid City” u kom je isto pokušao da rascepljenim tajmlajnom prikaže i TV emisiju i pozorišnu predstavu, ali sve kroz prizmu filma, sad nastavlja dalje sa istraživanjem. Ovog puta prvi put van bioskopa, na striming servisu Netfliks, pravi četiri kratka filma, koji su više naglas čitanje knjige, odnosno kratkih priča, sa poznatim glumcima pred kamerama, nego što su klasično odglumljeno delo za široku publiku (koje Netfliks svakako preferira).
Roald Dal je pisac koji očigledno mnogo znači Andersonu i koji je presudno uticao na njega, makar u formativnim godinama. Već je ekranizovao jedno njegovo delo, „Fantastic Mr. Fox”, a ove godine jedan dan za drugim na Netfliksu pojavljivala su se četitri Dalova dela, ali kao Andersonova vizija. Prvi, nešto duži, „The Wonderful Story of Henry Sugar”, a zatim nešto kraća tri ostvarenja, „Poison”, „The Swan”, i „The Rat Catcher”.
Ono po čemu su sva četiri filma poprilično slična je način pripovedanja. U sva četiri dela se pojavljuje, manje ili više, Rejf Fajns koji glumi samog Dala, koji nam priča priču u kameru, da bi se onda, kako se koji film menja, taj narator menjao, i tu ulogu bi preuzimali drugi glumci koji bi nam sve čitali kako u prvom tako i u trećem licu, čitajući čak i didaskalije koje stoje u scenariju. Zato i kažem, celokupan osećaj je kao da prisustvujemo čitajućoj probi neke pozorišne predstave ili javnog čitanja Dalovih knjiga na nekom trgu.
Valja napomenuti da je glumačka postava u sva četiri filma sjajna i da je prosto neverovatno da Anderson nije do sad sarađivao sa njima, jer su kao stvoreni za ove njegove literarno-vizuelne egzibicije. Tu je već pomenuti Fajns s kojim je radio, ali i Benedikt Kamberbeč, Ben Kingsli, Dev Patel, Ričard Ajoade, Rupert Frend, ali i nekolicina dece i drugih statista koji su, ruku na srce, više rekviziti u sceni, nego likovi i glumci.
Ne postoji neka osnovna tema ili motiv koja spaja sve priče, osim da su neke možda malo mračnije od onoga što smo inače navikli da gledamo kad se Anderson uhvati neke teme. Po nekom mom percipiranju i onoga što radi i kako se obraća narodu, razvrstaću i pomenuću filmove od najslabijeg ka najboljem.
„Poison“, priča u kojoj britanski oficir leži i ne sme da se pomera jer misli da mu je smrtonosna zmija u krevetu, dok druga dva oficira, indijskog porekla, pokušavaju da ga spasu, možda je i najmanje interesantna, ali svakako pruža uvid u temu rasne netrpeljivosti, nešto čime se Ves do sad nije bavio.
„The Rat Catcher“ je priča kojom je je Anderson možda i najbliže došao temi i žanru horora (scena u kojoj Rejf Fajns pokazuje zube nije baš nešto najlepše za videti) u priči o lovcu na pacove, koji otkriva ljudima svoje metode uništavanja glodara, ali i pokazuje šta sve ume da uradi sa njima, svakako je najpraznija po sadržaju priče, ali par sitnih detalja i slika vam ostaju u sećanju.
„Poison“
„The Swan“
„The Rat Catcher“
„The Swan“ je ipak nešto najmračnije što je Anderson ikada uradio, i samim tim, ako ste naviknuti na njegove dosadašnje radove, niste svesni šta gledate i kako, sve dok ne ugledate odjavnu špicu. U priči o zlostavljanju dece od strane njihovih vršnjaka, pratimo priču u kojoj dva gruba dečaka maltretiraju trećeg, slabijeg. Rupert Frend, možda i najmanje poznat od ove „pozorišne trupe“, dobija najviše šanse da zasija.
Iako je, zbog jačine priče i poruke, „The Swan“ nešto o čemu razmišljam evo i nekoliko dana posle gledanja, ipak najviše kao film, što zbog svoje dužine, razvijanja likova, načina snimanja, izgleda „The Wonderful Story Of Henry Sugar“, priča o kockaru koji je čuo da postoji čovek koji ume da vidi zatvorenih očiju i sada želi da nauči tu taktiku da bi, naravno, varao na kartama. Priča koja nudi dovoljno nadrealnog, a opet i ovozemljski ljudskog sa manama, da se odlično slaže sa svim onim što je Anderson do sad nudio, gradeći svoje likove. Jedino što taman kad se sve zaleti i zalaufa, priča gotovo da stane i krene špica kao i reklama da pogledamo novi rijaliti na Netfliksu.
„The Wonderful Story Of Henry Sugar“
Kao i kod čitanja nekog romana, ako ne uđete koncentrisani 100 posto na delo, gubićete se dok vam narator čita, tj. priča o likovima koji rade stvari koje rade i onda ćete juriti radnju ili vraćati film na početak (ne pitajte kako znam). Opet se postavlja i onaj klasični problem kod Andersona, ovde još više potenciran, a to je ta njegova sada standardna stilska hladnoća koja i ne može da se probije usled brzog izbacivanja informacija iz redova scenarija u kameru, probijajući četvrti zid. Samim tim i scenografija, i sve ono što čini njegove pokretne slikovnice lepim, ovde je svedena na minimum, tako da će u celokupnom opusu ova četiri filma biti više kao neki dodaci za najvatrenije fanove koji požderu sve što im ovaj kralj hipstera skuva. A već oni koji pristupaju njegovim filmovima parolom „može, a i ne mora“, biće krajnje izgubljeni i uglavnom nezainteresovani.
Ipak, ako je nešto pozitivno uspeo da prenese sa Dalovog papira, onda je to taj konačan sentiment svih tih izgubljenih, tragičnih likova, mračne i gorke sudbine. Te priče očigledno imaju svoj večni kvalitet i dubinu, i na kraju svakog od filmova imate utisak kao da ste od nekog poznanika čuli neku od njih, nakon čega svaka od tih sudbina ostaje još dugo u vašim mislima.
0 Comments