Prihvatilište Draževac: Nesebična borba za svaku životinju ulice

Upoznajte azil Draževac, nesvakidašnji dom preko 400 spašenih životinja
Autor/ka Marina Zec

10. December 2020

Prihvatilište Draževac je azil za zaštitu napuštenih, kako zdravih, tako i bolesnih, invalidnih i starih životinja, koji se nalazi u selu Draževac, nedaleko od Obrenovca. Azil je nastao pre 20 godina i formalno je registrovan kao udruženje za zaštitu životinja. Osnovala ga je Vesna Grublješić Prokopljević samostalno, bez ičije pomoći, a danas u azilu živi oko 400 životinja. Iako postoji preko 20 godina, azil se svakodnevno bori za suvu egzistenciju, a najveći problem predstavlja, kako kaže Vesna, hrana, jer joj je, kako bi prehranila sve životinje, dnevno potrebno preko 100 kilograma hrane. Drugi problem predstavlja zima koja tek dolazi, pa je životinjama potrebno i sklonište od hladnoće i vetra. Upravo iz ovih razloga pokrenuta je i akcija pružanja pomoći prihvatilištu, a tu akciju inicirala je Hana Piščević, multidisciplinarna umetnica iz Beograda, koja već godinama pomaže Vesni i životinjama azila Draževac zajedno sa Nebojšom Resanovićem.

Fotografija: Hana Piščević

Vesna kaže da životinje voli „otkako zna za sebe“. Još kada je išla u prvi razred osnovne škole pronašla je dva mačeta, donela ih kući i dala im imena Ivica i Marica. Međutim, oni su uginuli i Vesna to nikada nije prebolela. Od tada, nije je napustila želja da pomogne svim životinjama koje su gladne, žedne i same. Skupljala ih je u dvorištu, hranila i čuvala, a od 1999. godine, kada se razvela i počela da živi sama, rešila je da spasi što više životinja i počela je još češće da ih dovodi u svoje dvorište. Taj period za Vesnu nije bio jednostavan jer je obolela od maligne bolesti, ali i nailazila na, kako kaže, „pakosno ponašanje“ okoline, pogotovo komšija koje su je prijavljivale različitim inspekcijama (komunalna, veterinarska) zbog prikupljanja životinja. Međutim, niko nije mogao da nađe nikakvu primedbu na uslove u kojima su živele životinje, jer su oni, iako skromni, bili dostojanstveni. Azil je bio uredan i čist, a životinje vesele i raspoložene. Kako bi zaštitila životinje, Vesna je rešila da osnuje udruženje za zaštitu životinja i formalno registruje azil. Međutim, tada su nastali novi problemi.

„Ljudi su dovodili mnogo pasa, prebacivali ih u dvorište, bacali u džaku, svašta se tu dešavalo i nastala je velika borba da ih prehranim. Dala sam im dvorište, očistila sam ih, ali trebalo ih je hraniti, kao i dan – danas“, objašnjava Vesna.

Zbog potrebe da nabavi pseću hranu, Vesna je krenula da odlazi ispred Pet centra sa životinjama iz prihvatilišta, kako bi tražila donacije za hranu ili ih udomila, a ubrzo je napravila Fejsbuk stranicu.

U jednom trenutku, dok je tražila pomoć, kako sama kaže „kao grom iz vedra neba“ u njenom životu se pojavila Hana Piščević, koja ju je pozvala na promociju svoje knjige. Sav prihod koji je Hana dobila na promociji predala je prihvatilištu Draževac, što je jedno vreme učinilo azil održivim. Nakon toga i Maja Piščević, Hanina majka, napisala je knjigu i sav prihod je poklonila prihvatilištu Draževac.

„Otkrila sam Draževac pre pet godina, ispred Pet Centra na Novom Beogradu. Vesna, vlasnica prihvatilišta je stajala ispred ulaza sa svojom unukom i dva psa. Imali su neki kartonski znak na kom je pisalo da udomljavaju pse, kao i da prihvataju donacije u vidu granula. Ova družina postoji preko 15 godina, ali zvanično udruženje osnovali su 2009. godine. Nastala je tako što je Vesna jedna lavica koja smatra da svako živo biće zaslužuje svoju šansu. Krajem 2015. sam imala promociju svog prvog romana pa sam, kao i moja mama kasnije, novac od promocije donirala azilu. To je, valjda, bio neki prvi korak“, objašnjava Hana.

Svakodnevni troškovi prihvatilišta nisu mali – potrebno je kupiti lekove, konzerve hrane, granule, platiti veterinarske preglede i obezbediti kućice za pse. Vesna se zbog toga izborila za mogućnost da prikuplja donacije ispred Pet centra, iako je prvenstveno naišla na otpor, makar tri puta nedeljno.

Prihvatilište broji preko 400 životinja, a među njima su invalidni, stari i mali psi, mačke, magare spašeno sa klanice, ovce i koze, pa i jedna kobila koja je spašena od vuče kola.

„Smešna priča je da je Vesna spasila magarca tako što je toliko jurila kolima da stigne do klanice pre nego što ga se dočepaju, da je dobila kaznu za prekoračenje brzine i poziv na sud”, prepričava Hana.

Iako u prihvatilištu živi veliki broj životinja, Vesna kaže da se one dobro slažu, a ako se ponekad malo „posvađaju“, to brzo prođe.

„Prvo što vas začudi kad uđete u dvorište azila je ta ogromna gomila pasa u kojoj ima pitbulova spašenih iz borbi, kao i bezbroj kucova koje su ljudi tukli, a niko od njih se ni sa kim ne svađa, svi laju, ali niko ne grize. Kad smo pitali veliku Vesnu kako je to moguće, kako uspeva da ih socijalizuje, ona je odgovorila sa osmehom – Pa zna se ko je vođa čopora!”, kaže Hana.

Vesna i psi; Fotografija: Hana Piščević

Vesna, inače, živi u kući u čijem dvorištu se nalazi prihvatilište i ponosi se time što njene životinje nikada nisu same. Na pitanje kako izgleda svakodnevni život sa njima, Vesna odgovara – „prelepo, ne bih to menjala ni za šta na svetu”.

„To je radost, šala, to su oči koje gledaju sa puno zahvalnosti, to ne može da se opiše. To je nešto najlepše i najiskrenije što čovek može da doživi. Njihova radost mnogo znači i vrednija je od svih para i svake nagrade“, ističe Vesna.

Ipak, to je posao bez definisanog radnog vremena jer Vesna i njena unuka koja ima 17 godina svakog dana rade od ranog jutra, do kasno u noć. Pomoć joj pružaju dobrovoljci kao što je Hana i donatori koji mesečno uplate na račun prihvatilišta priloge koji su simbolični, ali ukoliko su redovni, mnogo znače.

Vesna je, takođe, ostvarila i značajne saradnje koje joj olakšavaju rad, kao što je saradnja sa Veterinom Beograd koja joj izlazi u susret kada je u pitanju sterilizacija pasa, saradnja sa opštinom Stari Grad koja joj izdaje dozvole da na Trgu Nikole Pašića udomljuje pse i prikuplja donacije, ali i saradnja sa drugim udruženjima kao što su Riska i ORCA.

Kao poseban problem Vesna ističe da prihvatilišta za životinje ne dobijaju nikakvu pomoć od države. Dodaje da država, umesto da pomaže, još i naplaćuje zelenu taksu koja iznosi 4000 dinara, a da ona za 4000 dinara može da kupi četiri džaka hrane za pse.

„Ja mislim da to nije fer i da to nije pošteno, jer ipak su to gradski psi, ulični psi, psi koji ih ne koštaju ništa. Psi su u dvorištu i za njih ne troše nijedan dinar. Gde ide taj novac koji mi, koji vodimo računa o uličnim psima umesto njih, ne dobijamo? I još nam uzimaju novac, mislim da to nije fer. Nije pošteno ni prema donatorima koji otkidaju od svojih usta da bi uplatili za ove životinje, a nije fer ni prema ovim jadnim životinjama“, kaže Vesna.

Vesna, ipak, smatra da bi država morala da povede računa o životinjama koje su na ulici.

„Mora nešto da se preduzme zato što je svakim danom sve više i više pasa po ulicama. Ljudi bacaju životinje. Treba malo povesti računa, pretresti odgajivačnice, jer većina njih nije prijavljena. Oni izbacuju pse na ulice, a onda se ti psi po ulicama nekontrolisano pare i stvaraju se čopori. Trebalo bi da država malo bolje povede računa o ovim jadnim napuštenim psima. Konkretno, ne postoji nikakva kazna za ljude koji izbacuju životinje na ulicu; ja pozovem policiju kada vidim da to neko uradi, a oni mi kažu da tu ne mogu ništa. Dakle, ovo je presipanje iz šupljeg u prazno. Zašto nam država ne obezbedi policiju za životinje, ali iz redova ljudi koji vole životinje, a ne ljudi koji će ih maltretirati i iživljavati se nad njima? Potrebno je da se životinje zaštite od ljudi koji se ponašaju bahato prema njima. I, naravno, treba suzbiti pseću mafiju.“

Vesna smatra da je neophodno da vodimo računa o životinjama, a njena životna mantra glasi – „Kako se čovek ponaša prema životinjama, tako se ponaša i prema ljudima“. Svoj posao izrazito voli jer smatra da joj borba za život svake životinje daje smisao.

„Njihov život je vredniji od svega, njihove vesele oči i radost kada te vide, to mnogo znači i nema nagradu.“

Ističe da prihvatilište čini timski rad u kome učestvuju donatori i ona. Posebno mesto u azilu zauzima i Hana, koja je ove godine zajedno sa svojim dečkom, Nebojšom Resanovićem, pokrenula akciju prikupljanja materijala za izradu kućica za pse, kako bi imali gde da budu tokom zime.

„Kućice pravi moj momak Nebojša Resanović Reska (sa kojim sam i započela ovu akciju) uz moju šegrtsku pomoć i uz još par prijatelja koji su se uključivali kad god su mogli. Materijal poput šperki, delova od ormana, polica i drugih stvari koje odlično posluže za konstrukciju, pronalazili smo pored kontejnera svuda po kraju. Čudo je šta ljudi bacaju! Jedino što smo morali da kupujemo su tegola (koja ide na krov) i još neke sitnice, poput šrafova. Nakon prve kućice, proces biva dosta jednostavan. Konstrukcija može biti bilo kakva, bitno je samo da se ispod kućice postavi ram od spojenih letvica koji je odiže od betona, kao neki vid izolacije. Napravili smo nekih petnaestak kućica i podstakli ljude da se i sami pridruže. Najlepša stvar je što psi znaju da je toplije na gomili pa se njih minimum pet potrpa u jednu kućicu”, kaže Hana.

Hana se odlučila da podrži prihvatilište Draževac jer je za nju svaki azil ili prihvatilište koje je provereno, koje zaista pomaže životinjama, raj na zemlji.

„Ono što Draževac čini drugačijim je to što prihvataju sve vrste životinja. Kako zdrave, tako i stare, bolesne i invalidne. Imaju preko 6 paralizovanih pasa koji moraju da nose pelene i zahtevaju negu 24/7. Takođe, velika stvar je što se o tolikom broju životinja brinu žena od 60 godina i devojčica od 17 godina“, podvlači Hana.

Osim učešća u ovoj akciji, ljudi mogu pomoći prihvatilištu Draževac na različite načine.

„Mi smo otvoreni za svaki predlog koji se tiče akcije. Mogu da pomognu tako što će udomiti nekog psa ili mačku. Mogu da doniraju novac, mogu da doniraju granule i konzerve hrane za invalidne pse. Ili da volontiraju, to je od velikog značaja, s obzirom da dve žene same spašavaju, leče, hrane i vole veliki broj životinja. Pomaže i da naprave kućicu za pse, bilo kakvu. Kao i da odu tamo, u azil, samo da maze sve te drugare željne ljubavi i pažnje. I, na kraju, naravno – pomažu i one medijske stvari kao što je deljenje objave u vezi sa azilom jer možda na tu objavu naiđe neko ko može da pomogne još malko više od njih. Anja i Strahinja (Whatifness) osim što su donirali kućice, priključili su se tako što su proširili priču na mrežama. Arsa, drugar iz „Dacide” nam se javio da pravi sajt, grafički dizajner Stefan Srećković će da ga dizajnira, a nekolicina se prijavila da fotka kucove radi lakšeg udomljavanja”, kaže Hana.

Vesna, ipak, ističe da je azilu najpotrebnija hrana.

„Konzerve za stare invalidne pse i granulice za mlađe. Ko koliko može. Ne treba nama novac, treba nam hrana da preživimo ovu zimu koja dolazi. I da dođu da se poigraju sa njima, vredni su te pažnje, zahvalni su. Treba im ljubav, ja imam dve ruke i unuka dve, a imamo preko 400 životinja.“

Hana i Reska

Prihvatilište Draževac trenutno se bori za donacije za hranu za pse, kao i da pronađe udomitelje za sve „čupave članove prihvatilišta” jer svaki pas koji živi u azilu može da se udomi. Traže i volontere, kao i nekoga koga bi zaposlili jer im je pomoć neophodna. Najveći izazov za azil predstavlja zima koja dolazi, jer su tada preko potrebni kako hrana, tako i zaklon od hladnog vremena i padavina. A ona počinje tek 21. decembra i trajaće do marta.

Prihvatilištu Draževac možete pomoći učešćem u akciji, doniranjem hrane za pse ili donacijama. Naravno, možete i udomiti životinju, a sve informacije o donacijama i udomljavanju možete pronaći na njihovom sajtu, Fejsbuk i Instagram profilu.

Naslovna ilustracija: Hana Piščević

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Mladi na tržištu rada

Mladi na tržištu rada

Iskustvo rada za mlade danas i različiti izazovi prekarijata, od prekovremenog rada i ubrzanih tehnoloških promena do straha od otkaza i pitanja mentalnog zdravlja