fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Prikaz bez spojlera: The French Dispatch – Predivna oda novinarstvu

Šta nam donosi novi film Ves Andersona?

25. November 2021

Ves Anderson, taj simpatični Teksašanin u odelu od tvida, tokom godina je uspeo da izgradi toliko jedinstven – pre svega vizuelni, ali i narativni – stil, tako da očekivanja publike možda odavno ne vode ka tome šta će novo Anderson doneti, već koju će temu ili priču ispričati na njemu svojstven način. Mali je broj reditelja koji imaju toliku kontrolu nad čitavim kreativnim procesom kao Anderson – scenario je usklađen sa svim komponentama, od palete boja koje će dominirati u filmu, izbora materijala za kostime, kretanja kamere, pa do potpune simetrije kojoj teži u većini kadrova. Uostalom, Ves Anderson je čovek koji voli red i koji planira i pravi filmove na mikro – gotovo molekularnom – nivou.

Stoga i floskula „klasičan Andersonov film“ nikada nije imala ni približno negativnu konotaciju. Gledaoci donekle znaju šta od njega mogu dobiti i to što dobiju je, kao po pravilu, uvek odlično. Ali gde, u čitavom tom redu, leži The French Dispatch, Ves Andersenov poslednji film?

U pitanju je film koji, iako sadrži sve ono što ga čini (u nedostatku adekvatnijeg prideva) vesandersonovskim, predstavlja nešto novo, pre svega po pitanju strukture i radnje. I to novo se ne dopada svima, čak ni nekim velikim fanovima Andersonovih filmova. I dok će mu neki gledaoci zameriti zbog toga što nisu dobili ono na šta su navikli, mislim da lepota i kvalitet filma The French Dispatch leži upravo u toj različitosti i činjenici da ovo nije klasičan Andersonov film.

No dobro, možda sam ja previše pristrastan, i to ne samo kao fan njegovog rada, već i zbog same teme kojom se film bavi. Anderson se već u nekoliko prethodnih filmova osvrtao na novinarstvo. U filmu Rushmore, Maks Fišer (Džejson Švarcman) ponosni je vlasnik školskog lista Yankee Review. Takođe, dobar deo zapleta The Life Aquatic with Steve Zissou vrti se oko priče koju reporterka Džejn (Kejt Blanšet) pokušava da izvuče iz ekscentričnog okeanografa Stiva Zisua (Bil Marej). A oni koji su baš jako pažljivo gledali, zapravo – na momente pauzirali The Grand Budapest Hotel, mogli su da primete da su tekstovi u novinama o aktuelnim događajima iz filma napisani po uzoru na prave tekstove.

Međutim, za njegov poslednji film, Anderson je za centralnu temu izabrao novinarstvo i radnju smestio u fiktivni francuski grad Aniji, u prostorije francuskog dopisništva fiktivnog lista Liberty, Kansas Evening Sun. Poznato je da je reditelj veliki ljubitelj i strastveni sakupljač nedeljnika Njujorker i da u svojoj kolekciji ima i izdanja ovog lista iz četrdesetih godina prošlog veka. I inspiraciju za The French Dispatch pronašao je upravo u Njujorkeru, kako u njegovom sadržaju i grafičkom izgledu, tako i u ljudima koji su ovaj list uređivali ili za njega pisali. Lik vlasnika lista, Artura Hauvicera, koga glumi Bil Marej, rađen je po uzoru na Hauarda Rosa, osnivača Njujorkera. Isto se može reći i za novinare redakcije The French Dispatch.

Čak su i priče koje su utkane u film zapravo labavo bazirane na pojedinim tekstovima iz Njujorkera. Naravno, Anderson je svuda ubacio dobru dozu fikcije, čisto kako bi nas podsetio da gledamo njegov film, a ne nekakav biopik. Ipak, tokom 27-godišnje filmske karijere, može se reći da je ovo najbliže stvarnim događaja što je Anderson prišao.

I kakvu je divnu odu novinarstvu uspeo da napravi. Gledajući The French Dispatch, podsetio me je zašto posle toliko godina, i uz sve minuseve, volim ovaj posao, poziv ili čime god da ga smatrate. Podsetio me je zašto toliko volim pisanje, jer nam reditelj pokazuje da nije važno samo to koliko je priča sama po sebi zanimljiva, ili pak opskurna, već je i jako važno ko će je napisati. A možda je i još važnije ko će je uređivati. Naravno, ovo je, baš kao i Andersonov, romantizovan pogled na novinarstvo, ali dozvoliću sebi luksuz takvog ugla gledanja.

Ovo je svakako strukturalno najkompleksniji Andersonov film dosad. Umesto jedne, film sadrži tri kratke priče, koje zapravo predstavljaju tri različita teksta koje nam donose novinari francuskog lista. Vezivno tkivo svih priča je zapravo urednik Hauvicer, koji, sat vremena pre zatvaranja broja, prolazi kroz tekstove sa članovima redakcije. Zapravo, novinari Hauviceru čitaju tekstove, tako da u svakoj priča imamo naratora i to Tildu Svinton, Frensis Mekdormand i Džefrija Rajta. Dobijamo uvid u priče, uz komentare autora i urednika, trenutak pre nego što odu u štampu, a to je, ako ništa drugo, onda barem privilegija.

Tehnički gledano, Ves Anderson i ovim filmom publici predstavlja sve na šta je već navikla – apsolutnu simetriju u kadrovima, doli šotove, pastelne boje itd. Ali unosi i nekoliko novina i bilo je pravo uživanje gledati ga kako se igra različitim tehnikama. Nakon 27 godina od njegovog prvog kratkometražnog filma Bottle Rocket koji je radio sa drugarima sa faksa Ovenom i Lukom Vilsonom, Anderson se vraća crno-belom filmu, koristeći ga da nas transportuje u jednako, makar ljudskom oku, bezbojan svet novina. I kako se različiti tekstovi novinara odvijaju u različitim razdobljima, svaka priča prikazana je u drugačijem formatu slike. Ima tu i kružne kamere i još nekih drugih tehnika snimanja koje, makar za ovog reditelja, nisu uobičajene, ali neka to ostane kao iznenađenje za gledaoce.

Anderson šalje omaž još jednoj novinarskoj praksi, koja se dugo negovala i to naročito u francuskim listovima, a to je strip. Ranije, za događaje na kojima se fotoreporteri nisu našli, a uključivali su očevice koji su mogli da potvrde istinitost priče, koristile su se ilustracije ili stripovi. Isto to radi i Ves Anderson. Zamislite crtani film rađen u stilu Edgara P. Džejkobsa ili Eržea, koji je režirao Ves Anderson i to ćete dobiti. U pitanju je jedna sekvenca od nekoliko minuta, ali iskreno, ne bih imao ništa protiv ni da gledam takav dugometražni film.

Kast je, u ovom slučaju, besmisleno nabrajati, jer je sastavljen maltene od svih glumaca koji su se ikada pojavili u nekom Andersenovom filmu. Logično je da nisu svi mogli da dobiju ni približno jednako vremena na ekranu, ali u The French Dispatch, što je uloga bila manja – bila je bolja. Kristof Volc izgovori jednu rečenicu i to je dovoljno. Edvard Norton ne izgovori nijednu, ali ni ne treba. Ako bih morao nekoga da izdvojim, onda bi to bili glumci kojima je ovo prva saradnja sa Andersenom. Benisiju Del Toru je odglumio najbolju ulogu u poslednjih deset godina, portretišući u najmanju ruku kontroverznog, a u najveću potpuno nenormalnog, umetnika Mozesa Rozentalera. Džefrija Rajta sam obožavao kao Filiksa u Krejgovom Bond serijalu i jedva čekam da ga vidim kao komesera Gordona naspram Patinsona u Rivsovom Betmenu, ali dok se to ne desi, njegova uloga Roebaka Rajta nosiće titulu omiljene. Međutim, Anderson me je prijatno iznenadio i kastovanjem nekih zvezda u usponu koje smo zavoleli pre svega na striming servisima, poput Tohiba Džimoha (Sem Obisanja u Tedu Lasu) i Aleksa Lotera (Džejms u End of the Fucking World). Male uloge, skoro kao kameo pokojnog Stena Lija, ali dovoljne da vam izmame osmeh.

Muzika Aleksandra Deplaa, kao i u prethodnim filmovima, i ovde sjajno funkcioniše. Ali ono po ćemu ću još pamtiti The French Dispatch jeste muzička numera koja se izdvojila – obrada Kristofove Aline, koju na francuskom izvodi Džarvis Koker. Za potrebe snimanja ovog albuma, Koker je sarađivao sa francuskom lektorkom. Samo ću reći da se apsolutno isplatilo, kako Aline ne silazi sa moje plejliste.

Sve u svemu, The French Dispatch predstavlja jedno vizuelno iskustvo koje, u mnogim aspektima, podseća na čitalačko. Ves Anderson nas je transportovao na stranice jednog magazina, raznolikog sadržaja, i čak iako vam se neka priča ne dopadne, to je okej. Koliko god voleo neki list, nikada dosad nisam naišao na broj u kom mi se svaki članak svideo.

Verujem da će nekima zasmetati to što Andersenov novi film nema jednu veliku priču, likove koje mogu pratiti i za koje se mogu vezati. Priznajem, to je nešto što i ja volim u njegovim filmovima, da se se njegovim likovima smejem i plačem, zamišljam njihove budućnosti i pitam se da li su srećni, ili makar srećniji. Ali to mi u The French Dispatch nije nedostajalo, jer sam dobio priliku da prelistam magazin iz prošlog veka, čiji je glavni i odgovorni urednik Ves Anderson. I da mogu, na kioscima bih sledećeg meseca obavezno kupio naredni broj. Zapravo, pretplatio bih se. Ali kako to nije moguće, ostaje mi da film pogledam još jednom u skorije vreme, kako bih preciznije pohvatao sve reference, a i šale, koje sam propustio tokom prvog gledanja. A potom ga odgledam ponovo, relaksiran, samo kako bih uživao u kadrovima i muzici.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Krivica

Skrinšot: Krivica

U sistemu u kome se stalno ponavljaju iste greške i u kome žene nisu bezbedne – ko je zapravo kriv?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *