Poslušaj audio verziju ovog teksta:
„Priručnik za solidan život” je književni prvenac Olivere Zulović koji prati odrastanje Ljube i Ljubice, kroz čije se iskrene i dečje razgovore upoznajemo sa ova dva lika i njihovim prijateljstvom.
„Ljubici i Ljubi zajednička je osetljivost. To je tačka koja ih povezuje. Osetljivost ih, međutim, ne parališe, već ih vodi u akciju. Oni ne saosećaju sa distance, već hrabro pomažu onima kojima je pomoć potrebna i tako ispravljaju stvari. Kad odrastemo, osetljivost postaje neželjena osobina. Dobija značenje slabosti, i u suprotnosti je sa onim što svet danas želi od ljudi. Međutim, na našu sreću, ona je i dalje prisutna. Nosimo je kao beleg, kao znak međusobnog raspoznavanja. Zbog toga mislim da je ova knjiga za nas, osetljive”, kaže autorka.
I, zaista, ova knjiga će vas naterati da preispitate sebe, prisetite se svog detinjstva i da, makar na trenutak, probudite saosećanje za glavne junake i njihove doživljaje, za koje će vam se učiniti da su se, možda, i vama desili.
Iako je ovo tvoja prva objavljena knjiga, postoje čitaoci kojima je od ranije poznata tvoja poezija. Da li je možda pisanje poezije uticalo na to da knjiga bude napisana u formi u kojoj jeste?
Na formu je najviše uticala činjenica da ne umem drugačije, ne umem raskošno da pišem, i u poeziji i prozi izraz mi je kratak, zgusnut i sažet. Oprobavala sam se i sa drugačijim formama, ali nisam bila zadovoljna. To je i razlog zašto pre ove knjige nisam pokušavala ništa da objavim.
Koliko dugo je nastajala priča o Ljubici i Ljubi i kada se javila inspiracija za istu?
Želela sam da napišem priču o prijateljstvu. Razgovori i situacije kroz koje Ljubica i Ljuba prolaze, nametala je moja svakodnevica u kojoj sa dečakom diskutujemo o različitim temama. Okolnosti u kojima se junaci nalaze takođe su naša i iskustva ljudi u čijim sam životima učestvovala.
Zbog čega ti je bilo važno da priču ispričaš iz dečje perspektive i šta je za nju specifično?
O velikim i važnim temama najčešće mislimo iz cipela odraslih, a mene je oduvek zanimao dečji ugao. Možda i ne toliko zbog samog ugla, koliko zbog toga što me je zanimalo kako su ih kasnije ta iskustva formirala. Recimo, kako će ih obeležiti bol, kako i zbog čega postaju hrabri, šta doprinosi njihovom prkosu. Osim toga, stalo mi je kako ono što radim i govorim vidi moje dete i kroz njegovu prizmu često posmatram sebe. Zato mi nije bilo teško da pišem iz te perspektive.
Osim uzrasta i osetljivosti, šta još povezuje Ljubu i Ljubicu?
Povezuje ih to što jedno zbog drugog postaju bolji. Tako je to u drugarstvu i ne govorimo ništa novo. O tome kako nas prijateljstvo čini boljim ljudima piše čak i u Gilgamešu. Ljuba postaje hrabriji i otvoreniji, a Ljubica zahvaljujući njemu ima osećaj da negde pripada. Oboje su na svoj način autsajderi, a verujem da mnogi pamte kakav je to osećaj.
Knjigu si posvetila nesavršenim roditeljima. Misliš li da postoje savršeni?
Mislim da postoje oni koji su našli način da budu bolji, ali ni oni nisu u svemu savršeni. Dobro je što nas novo vreme kroz razne pokrete uči da budemo nežni prema sebi, da naučimo da sebi opraštamo slabost. To je teško sa obrascima koje nosimo, ali nije nemoguće.
Da li je, po tvom mišljenju, suočavanje sa detinjstvom koje nije idealno, u stvari, odrastanje?
Defintivno jeste. Ali ono što sam naučila posmatrajući ljude, jeste da su za suočavanje potrebni i izvesni kapaciteti. Nije svako u stanju da se suoči sa detinjstvom, a ako mu to i uspe, nisam sigurna da svi znamo šta bismo sa tim saznanjima. Moramo da praštamo sebi nesavšeno roditeljstvo, ali da bismo išli dalje, moramo da oprostimo i svojim roditeljima.
Na šta prvo pomisliš kada čuješ „solidno”? Da li se sreća možda krije u nepretencioznosti? Da li život može biti dobar, ako je solidan?
Ne znam gde se krije sreća. Nekome je ona u malim stvarima, nekome je nedostižna. Za mene je pitanje sreće pomalo i neprijatno. Znam da za mnoge „solidno” ima derogativni prizvuk jer „solidno” nije odlično, a svi bismo želeli da budemo odlični. U knjizi Ljubica daje preporuke za solidan život jer je njen u tom trenutku komplikovan, pa onda solidno ne zvuči uopšte loše. Kao i uvek, sve zavisi od tačke iz koje se posmatra, a ono što je važno je da budemo dostojanstveni u svakoj toj tački, i da preživimo.
Koji savet iz „Priručnika za solidan život” je tebi najznačajniji?
Meni je važan savet da se ne treba uzdati ni u boga, ni u policiju, već sve moraš sam. Važno mi je da ličnu odgovornost prema svetu u kojem živimo prenesemo na druge.
U knjizi daješ viđenje o smrti kroz dijalog iz Jergovićevog romana, ali smrt prikazuješ i kroz prizmu Ane Vučković. Koliko je tebi inspirativan motiv smrti?
Oba ugla, tj. pogleda na smrt su mi bliska. O smrti je potrebno govoriti otvoreno, a još otvorenije o ljubavi. Jer, za slučaj da se smrt desi neplanirano, važno je da ne ostanemo nedorečeni.
Da li pratiš regionalnu književnu scenu? Koji pisac ili spisateljica su najbliži tvom senzibilitetu?
Pratim i čitam sve što je aktuelno i što mi preporučuju ljudi kojima verujem. U svakom se senzibilitetu malo nađem. Čitam upravo, sa velikim zakašnjenjem, Lanu Bastašić. Njeno pisanje je nešto posebno.
Kako bi izgledala crtica iz života dvanaestogodišnje Olivere koja bi najbolje opisala tebe danas?
Padaju mi na pamet dve crtice. Jedna je razgovor između baba Mire i mene, imala sam 12 godina kada sam je pitala jesam li lepa, a ona nije mnogo cinculirala, nego mi je rekla da ima mnogo lepših, ali da to za favorite uopšte nije važno.
I pada mi na pamet kako je moj otac mojoj sestri i meni grejao ruke dahom, jedne ledene zime. Ta njegova nežnost i udobnost bila je autentična. Sa devojčicama koje je otac nežno voleo, kad odrastu, o ljubavi nema pregovaranja. One tačno znaju kako ljubav treba da izgleda.
0 Comments