Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Prostori budućeg sećanja – napušteni prostori u službi umetnosti

Sa kustoskinjom Sanjom Momčilović o predstojećoj izložbi u bioskopu Vojvodina u Pančevu

14. April 2022

U petak, 15. aprila, u nekadašnjem bioskopu Vojvodina biće otvorena izložba Prostori budućeg sećanja, koja okuplja 13 umetnika iz Pančeva, Beograda i Beča. Oni će, tokom 10 dana trajanja izložbe, prostornim instalacijama, slikom, crtežom, videom, audiom i animacijom uspostaviti dijalog na naslovnu temu projekta. Bioskop u kom će biti postavka je jedan od kultnih mesta susreta u pančevačkoj prošlosti i nalazi se u zgradi Trubača koja je sagrađena na početku 19. veka. Tokom skoro 200 godina postojanja, namena ovog prostora se menjala, a svoju poslednju namensku uporebu je završila 1999. godine i od tada se tek sporadično otvara za potrebe programa Kulturnog centra Pančeva. Tema koju ovaj projekat pokreće je upotreba ovakvih javnih prostora u društvene i umetničke svrhe.

Upravo o tome, ali i samoj ideji izložbe, odnosu institucionalne umetnosti i one van nje, kao i tome šta će posetioci moći da vide do 25. aprila, do kada će biti postavljeni radovi, razgovarali smo sa kustoskinjom i idejnom kreatorkom – Sanjom Momčilović.

Pokrenula si pitanje napuštenih prostora u Pančevu, kako si došla na tu ideju?

Sanja Momčilović: Ideja je nastala 2019. godine nakon prve izložbe Artikulacije koju su organizovale umetnice Tanja Juričan i Ivana Ivković u Evangelističkoj crkvi u Pančevu. Ta crkva je specifična jer Nemaca evangelista u Pančevu više nema, te je crkva izgubila svoju prvobitnu fukciju i koristi se s vremena na vreme za kulturne događaje, uglavnom muzičke manifestacije. Ono što je kod te izložbe bilo značajno jeste da je kompletna produkcija izvedena vaninstitucionalno na inicijativu umetnica i da su one iskoristile crkvu kao prostor za prezentaciju savremene umetničke produkcije. Tada sam počela da razmišljam o tome da su upravo prostori koji se nalaze u okviru grada, najčešće kulturno-istorijski spomenici, napušteni i da bi generalno mogli da postanu mesta, nešto poput ad hoc galerija, za prezentaciju savremene umetnosti. Mnogi od njih su u jako lošem stanju i to upravo zbog toga što se ne koriste već duži niz godina ili se nalaze u procesu restitucije. S druge strane, Pančevo je izgubilo više prostora namenjenih kulturnim sadržajima u poslednjih 10 godina i za većinu nikada nije nađena supstitucija.

Zašto si odabrala prostor nekadašnjeg bioskopa Vojvodina za ovu izložbu?

Prvobitna ideja je bila da projekat obuhvati Evangelističku crkvu i bioskop Vojvodinu kao dva prostora gde je već otvoren nekakav dijalog između umetnika i onih koji raspolažu tim resursima, ali smo se ipak odlučili, zbog obima projekta, za jedan prostor. Bioskop Vojvodina se učinio kao bolje i dostupnije rešenje u datom momentu. Naime, svi ovi prostori su u jako lošem stanju. Iako predstavljaju ključne tačke prepoznavanja istorijskih procesa koji su se dešavali u okviru grada i mnogi od njih se nalaze pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, ali s obzirom na to u kakvom su stanju, ta zaštita je samo formalnog tipa. Takođe, sama dužina procesa restitucije i neizvesnost ishoda predstavljaju prepreku jer se čini da, dok traju procesi, ti prostori su ničija zemlja i niko ne želi da se bavi njima.

Jedno od pitanja koja ovim projektom pokrećeš je – da li takvi prostori mogu da postanu ad hoc galerije – mesta za kratkotrajnu prezentaciju umetnosti. Šta ti misliš o tome, kada govorimo o nekom dugoročnijem periodu?

Da bismo uopšte pričali o nekom dugoročnijem periodu, morao bi da se nađe prostor koji pripada gradu i koji je grad spreman da ustupi na korišćenje, ili dovoljno velika sredstva iz fondova, a ovde pričamo o ogromnim sredstvima koja bi uspela da pokriju popravke i zakup. I, naravno, dovoljno ludaka koji bi želeli da se bave ovom temom i to uglavom na entuzijazam, a da rezultate svoga rada primete tek kroz 5 godina, nekad i više. Postojao je projekat koji je trebalo da obuhvati Crveni magacin i Staru Vajfertovu pivaru koja je najstarija fabrika na Balkanu, dakle staru industrijsku zonu i najstariji deo grada. Ti prostori je trebalo da budu adaptirani u kulturne centre, a pivara u Muzej, ali je 2019. godine, prema tekstu koji je izašao na portalu 013info, projekat oboren zbog toga što „u gradu ne postoji potreba za tim“. Javna rasprava na ovu temu nikada nije organizovana, barem ne da ja znam.  Treća opcija je skovotovanje prostora, ali ja se iskreno ne bih time bavila.

Čije radove ćemo sve imati priliku da vidimo?

Katarina Jovičić, MI Kadelburg, Daniel Kovač ispred Jesenjeg orkestra, Uroš Krčadinac, Jelena Lalić, Jelena Micić, Milorad Mladenović, Sanja Momčilović, Nemanja Nikolić, Nina Puhar, Nikola Radosavljević i Ivan Šuletić.

Zašto si odabrala baš te umetnike i umetnice?

Sve ove ljude pozvala sam jer sam u njihovom radu zapazila sentiment i misaoni proces koji bi mogao kroz vizuelni rad da uspostavi međusobnu komunikaciju kojom će intenzivirati prostore sećanja. Na kraju, i sama se u svom radu bavim prostorima sećanja nastalim u jednoj tipsko građenoj kući sa krovom na četiri vode u kojoj sam odrasla i koja više ne postoji u svom prvobitnom obliku.

Pored toga, očekuju nas i dva predavanja koja će održati Uroš Krčadinac i Milorad Mladenović, koja ideja stoji iza toga i šta nas tu očekuje?

O tome šta znači biti autor, i uopšte, kreativno, misleće, senzibilno i pismeno stvorenje u  epohi veštačke inteligencije, globalnog nadzora, tehnološkog haosa, gejmifikovane privrede i automatizovane propagande, govoriće Uroš Krčadinac, istaživač, umetnik, i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije.

Predavanje „Između distopije i utopije” Milorada Mladenovića prezentovaće veći broj digitalnih i fotografskih projekata i koncepata autora, u kojima se u graničnim područjima pojmova distopije i utopije sa jedne strane vrši kritička rekonstrukcija postojećih arhitektonskih i urbanističkih paradigmi, a sa druge ostvaruju mogući poželjni identiteti praksi. Načelno, radi se o snažnim uticajima kritičkog regionalizma u primerima i pokušajima da se iz takvih praktičnih eksperimenata uspostave poželjne teorijske i praktične osnove za rad. Predavanje će pratiti i jedan broj primera uzornih praksi koje su imale uticaja na specifičan pristup temi i na projektantske konsekvence tih pristupa u arhitekturi i vizuelnim umetnostima.

Ti si imala pozitivnu iskustvo sa dobijanjem prostora bioskopa i njihovim vlasnicima, ali šta su najčešći izazovi za dobijanje ovakvih prostora u javne svrhe?

Kada se ulazi u ovakav projekat, pitanje kontakta, prezentacije ideje i samopouzdanja je izuzetno bitno. Ja sam svoju ideju prezentovala, najpre, kolegama sa kojima sam želela da radim. Oformila sam veliku grupu saradnika za koje sam znala da je ova tema od izuzetnog značaja i tek onda sam počela da komuniciram sa institucijama. Ispostavilo se da u svom cilju nisam naišla ni na jednu prepreku u dobijanju prostora jer su ljudi razumeli motiv za realizaciju ovog projekta, ali i aktuelnost problematike kojom se bavi.

Pančevo je imalo veliki broj kulturnih prostora, među kojima je prednjačila Elektrika, a koji više ne postoje. Šta misliš, zašto nijedan takav ili sličan prostor nije opet pokrenut?

Zato što se Vlada Palibrk preselio u Pariz. Prostor u kome se Elektrika nalazila izgubljen je zbog restitucije. Došlo je do promene vlasti i promene odnosa prema kulturi, a kancelarija za mlade pri Gradskoj upravi, koja je u tom momentu radila odličan posao, je praktično prestala da postoji. Izgubili smo Studio 21 i Studentski, galeriju Dvorište, a u jednom momentu čak ni bašta Doma omladine nije imala redovne programe. Utisak je bio kao da je sve stalo, a kultura i mladi koji su bili zainteresovani za kulturu više nisu bili bitni, postali su bitni neki drugačiji ljudi. Pančevo je u tom mometu doživelo hegelijanski kraj umetnosti na mikroplanu i bile su potrebne godine da se ljudi oporave od svih ovih gubitaka i da se ponovo, barem u duhu, oseti želja za angažmanom na lokalu.

Koliko je bitno da postoje prostori za umetnost i van institucionalnih okvira?

Izlaganje umetnosti u galerijama, takozvanom whitecube-u, je najzahvalija izlagačka praksa, ali često je takav izlagački proces dostupan samo afirmisanim umetnicima koji serijski proizvode umetnost, konkursima ste vremenski ograničeni, a sam prostor je toliko čist da vi, tokom samostalnih izložbi, jedino postojite u njemu. Projekat na kome smo mi radili je koristio umetnost da iskomunicira zajedno sa prostorom i njegovim identitetom i različitim umetničkim praksama. S druge strane, ono što se dešava van galerija je isključivo pitanje samoorganizacije koja je izuzetno bitna, jer otvara prostor za nove ideje i udruživanje pojedinaca koji imaju alternativniji pogled na to kako umetnost i društvo treba da funkciniošu. Fleksibilni su u realizaciji i okupljaju često publiku koja iz različitih razloga posmatra galerijski svet kao mesto kome ne pripada i u kome se ne oseća prijatno. Ja sam na svom razvojnom putu preko alternativne umetnosti i kulture, koje su nekada živele u pančevačkoj Elektrici, otkrila izutetne potencijale kreativnosti. Tu sam mogla da gledam na licu mesta – od radionica koje su vodili Zograf i Miloš Tomić, preko brojnih stranca koji su dolazili i izlagali, Marka Brecelja, s kojim smo pili vino i Makavejeva, do svih kreativaca iz grada i Beograda – jedan svet koji uživa u u svim oblicima stvaralašta onoliko koliko uživam i ja. Tu sam pronašla svoje ljude koji su mi otvorili vrata ka onome što ću kasnije posmatrati u svim mogućim.

Da li, pored bioskopa, imaš još neka mesta na umu u kojima bi moglo nešto kreativno da se organizuje/dešava?

Zgrada Pučke banke, poznatija kao stara zgrada Privredne banke, je izuzetan primer budimpeštanske secesije koji imamo u gradu, sa vitrakolorom iz 1905. koji neodoljivo podseća na Alfonsa Muhu. Sam eksterijer je pun simbolike i jako bih volela da mogu da vidim kako izgleda unutra. Banka poštanska štedionica je vlasnik i korisnik prostora, ali možda bi mogli da nam ustupe prostor i da ga otvore za građane i za još jednu ad hoc izložbu. Većina Pančevaca koje poznajem nikada nije ušla u tu zgradu. Takođe, stari zatvor u Njegoševoj ulici je sada prazan, ne znam šta je grad planirao sa tim prostorom, ali znam da postoje brojni ljudi koji bi imali kreativne ideje.  

Izložba će biti otvorena do 25. aprila i moći će da se pogleda svakim radnim danom od 17.30h do 20.30h.

Fotografije: Arhiva projekta Prostori budućeg sećanja

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!