fbpx

Proza Stevana Daničića

Stevan Daničić je mladi pisac koji za sobom ostavlja sigurne i već dobro utabane korake u svetu savremene književnosti. Iza sebe ima tri objavljena romana ''(Po)bednik'', ''Međusobno zarobljeni'' i ''Nekoliko susreta'', roman koji ste imali prilike da vidite na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Za sebe kaže da je najnežnija kretenčina od svih, da je čovek koji teži ka promeni i usavršavanju samog sebe.

Kao čovek od reči, opiši nam se u par kratkih epiteta?

Autsajder, egoista, mega lenj i nenormalno posvećen sebi i svojim željama.

Imaš poprilično surov i iskren stil pisanja, što tvoji čitaoci prihvataju oberučke. Misliš li da je ta nenašminkanost ono što nam fali danas u svetu umetnosti?

Mislim da je to ono što nam fali uopšte u svetu. Transparentnost, jer smo otišli toliko daleko da niko nikome nikada više ne može da veruje ni u šta. To je ludo. Umara me.

U tvojim romanima je pretežno fokus na muško-ženskim odnosima, borbi sa samim sobom, kao i onog dobrog i onog lošeg po nas same. Da li su ti određene napisane scene i likovi pomogli u toj borbi i na koji način?

Stevan: Sve što sam stavio na papir mi je pomoglo da bolje sagledam sebe i svoje misli; ali to su već poznate stvari kod onih što pišu. Ne radim ništa revolucionarno, borim se sa svojim glupostima. Ali sada sa ciljem. To je verovatno ono što je nastalo u međuvremenu, dok sam pisao. Kad sam počeo, hteo sam da obavezno umrem siromašan i mlad. Kasnije sam shvatio da ne želim da ponavljam idiotsku grešku svih prethodnika. Mega izlizano. Želim da stvorim nešto od sebe, a ne da ceo život kukam zbog toga što se „umetnost ne ceni“ i onda umrem „umetnički“, bez ičega. Ima da vas nateram da cenite.

Da li si se ikada oprobao u pisanju poezije?

Jesam. Čoveče, napisao sam prvu pesmu sa šest godina. Čekaj da vidim kako ide:

„Ljudi čekaju da ih nežno zagrliš,

trava čeka da po njoj gaziš,

cveće čeka da ga ubereš,

samo ja ne smem ništa od toga da uradim.“

Presmešno, ali tad je imalo smisla. Sve me čeka, ali ništa ne smem. Pa, jebiga, odrasli, zašto onda ne mogu?! Bez veze paničimo za sve.

Poezija me ovih dana tera da povraćam. Zvuči mi isfolirano i na najjadniji način nadmeno. Nadam se da ću uskoro promeniti taj pogled i ponovo ceniti poeziju, zato što bi trebalo. Valjda.

Postoji li konkretna situacija ili osoba koja je uticala na tebe kao umetnika? Nešto ili neko ko ti je, prosto rečeno, ubacio olovku u ruke i podmetnuo papir ispod?

Postoji osoba koja je uticala na mene. To je ista osoba koja mi je ugurala olovku u stisnutu pesnicu i podmetnula papir ispod: Ja.

Napisao si tri knjige u prethodne tri godine, što govori mnogo o tvojoj posvećenosti i tome koliko ti je stalo do samog stvaralaštva. Međutim, nas zanima šta radiš kad nisi za pisaćom mašinom? Kako provodiš slobodne sate?

Joj, napisao sam više od tri, ali sam tri objavio. Ostalo nije za javnost, verujte mi. Nije ni čitljivo. Ni prva dva romana nisu, iskreno, kamoli taj što je trebalo da bude treći. Srećom, imao sam tih nekoliko susreta koji su mi žuljali mozak.

Trenutno pravim sebe, pa nemam slobodnih sati kao što sam navikao. Međutim, uvek, ali uvek mi je Inter (italijanski fudbalski klub) na pameti. Zatim – obožavam da razmišljam, sam. Takođe, muzika. I veliki deo vremena provodim sa jednim malim psom, koji mi je pomogao da uključim tu „osetljivu“ stranu u mozgu. Čujem se sa devojkama, pobedim drugove u „Fifi“ (sad će Uroš da kuka) i tako. Skroz obično.

Nemoguće je ne primetiti definitivno najupečatljiviju tetovažu na tvom vratu, tj. crtež vuka i šume. Takođe, vuka kao motiv koji imamo prilike da čitamo u tvojim delima. Da li misliš da su tetovaže danas postale vid izražavanja ličnosti, osobe kao takve, ili pak umetnost?

Nemam pojma. Moje tetovaže uvek ispoljavaju ono što sam ja bio u tom periodu. Zato nikad ne mogu da zažalim, jer je to zauvek deo neke tamo linije mog postojanja, onoga što sam bio. Voleo bih zato da tetovaže budu jedna od umetnosti izražavanja sebe. Što već jeste, samo... voleo bih da bude jasno: Nije isto da se tetoviraš i da ta činjenica predstavlja tebe – nekoga ko se tetovira, i da tebe predstavlja ono što se zapravo nalazi na tebi zahvaljujući tetoviranju.

Međutim, tetovaže bez smisla možda izražavaju besmislene ljude... Ko zna.

Gde te možemo sresti za vikend?

Sigurno ne u klubovima, splavovima. Nije loše izaći i družiti se, normalno, ali mi je „to kao način života“ presmešno i idiotski. Trenutno moji vikendi nisu uzbudljivi; gasim telefon kada gledam Inter, a ostalo kako mi naiđe, pošto sam pretrpan obavezama vezanim za svoje ciljeve. Dakle, nadam se da ću vam sledeće godine dati odličan odgovor na ovo, bolje bi mi bilo, pošto sada radim na tome.

 

Autorka teksta: Teodora Janković

Fotografije ustupio Stevan Daničić

Leave a reply