fbpx

Prvi put na Kustendorfu

Sa 12. Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala Kustendorf izveštavala sam kao novinarka Radio Beograda. Uz to, svoje utiske beležila sam i ovde. Voilà - moj prvi put na Kustendorfu, zaista, u najkraćim crtama.

Dan 1 

Početak. Polanski, Kišlovski, Kusturica. Kokoške i jaja. Dobar podvarak, još bolja medovača. Slavko Štimac.

Otvaranje 12. Kustendorfa je, uključujući projekciju filma Pepe, jedan uzvišeni život, trajalo skoro tri sata. Za to vreme sam se rasplakala dva puta.

Volim ove idiotske fotke

Prvo, kada je Slavko Štimac izašao pred publiku da primi nagradu Za buduće filmove. Nije mogao previše da kaže s obzirom na to da je njegovom izlasku na scenu prethodio kratak film sačinjen od inserata skoro svih ostvarenja u kojima tumači uloge. Kusturica i on se su se grlili zahvaljujući jedan drugom na saradnji koja traje trideset i osam godina. Gromoglasan aplauz.

Drugi put, sredina filma o Hoseu Pepeu Muhiki, nekadašnjem predsedniku Urugvaja. Okidač je bio rečenica Pepeove žene, o početku njihovog zabavljanja: Lakše je izgraditi vezu kada imate isti politički cilj. Delite iste ideje. 

Odustali smo od druge medovače i krenuli ka hotelu, Čarobnom bregu. Sad je pola tri, a budim se nešto pre osam. 

Kusturica sa lutkom Pepea
Sedela sam na stepenicama tokom celog filma

Dan 2 

Kafa, medovača, kafa, medovača. Dremka u toku filma. Hladan nos, savršeni sivo-beli okoliš. Dva italijanska studenta, diskusija o izazovima pronalaska adekvatne lokacije za snimanje filma. 

Doručkovali smo jaja, duvan čvarke i paradajz, a onda sišli u Prokletu avliju. Pored nenametljivog džeza u pozadini, stalno se čuje jezička mešavina - franscuski, engleski, italijanski, srpski. Zadremala sam na prvoj projekciji danas. Ne zbog kvaliteta ili dinamike filma, već zbog toplote u sali i udobnosti sedišta. Volim pozadinske zvuke u bioskopu - šuškanje kesama, mrdanje, povremeni šapat. Ovoga puta ih nije bilo previše, samo poneki kašalj i kijanje.

Drugi film, Srećan kao Lazaro me je oduvao. Nisam trepnula. Jedan ljubazni gospodin iz Švajcarske je sedeo pored mene. Prigodno smo ćaskali o festivalu i Kusturici, a onda je zaspao - čim su ugasili svetla. Došlo mi je da ga pokrijem svojim velikim ljubičastim šalom. Prespavao je i moje tiho jecanje na kraju filma. Otvorio je oči tek kada sam krenula da tresem nos.

Serđi Lopez

Oko pola deset je počelo prvo veče takmičarskog programa. Najviše mi se svideo prvi kratki film, Sva ta stvorenja mladog australijskog reditelja Čarlsa Vilijamsa. Sva ta stvorenja su nagrađena Zlatnom palmom u Kanu. Zaspala sam oko jedan. Jedva čekam sutra. 

Dan 3 

Duže spavanje, Met Dilon, četiri kafe. Dobar triler. Doček Nove godine, trubači. Kuvana rakija, kuvano vino. Otpisani. 

Danas smo gledali film Bliski neprijatelji Davida Oelhofena. Nisam zaspala čak ni na kratko što je začuđujuće. Čini mi se da su bolji filmovi bili sinoć u takmičarskom programu. Posebno mi se svideo drugi, Sortiranje, u režiji Mikela Storma Glomstejna iz Norveške. Njegova glavna junakinja me je neodoljivo podsetila na Kejt Blanšet u Alenovom Blue Jasmine-u.

Igrala sam kolo kasnije, a ja ne umem da igram kolo. Pila sam kuvanu rakiju na Trgu Nikole Tesle koja mi se stalno prosipala. Ruke su mi sat vremena bile lepljive, iako sam na svakih pet minuta prste gurala u sneg. Naježila sam se kad su trubači zasvirali muziku iz Otpisanih. Posle sam popila dve rakije i malo igrala (više mrdala ramenima). 

Kada sam pogledala na sat poslednji put bilo je 03:12h. 

Dan 4 

Sneg, sunce - na smenu. Stana Katić, Dogmen, sokovi od maline. Majkl Džekson, stepenice. 

Najnaporniji dan do sada. Ne mogu ni da pišem, samo bih da legnem. 

Ovo sam napisala oko 15h. Do 23h, posle bloka filmova u takmičarskom programu, bila sam kao nova. Ipak, ostanak na žurci je sprečio alarm - 07:33h. Zavrtelo mi se u glavi od filma Božanstveni put italijanske rediteljke Ilarije Di Karlo - sa svojom ekipom, na više od pedeset lokacija je snimila sopstevno silaženje niz milion stepenika. Posle deset minuta (film traje petnaest) jedan klinac iz publike je rekao, pomalo iznervirano: kad će više stići? Pomislila sam da ga obeshrabrim, ali samo sam se nasmejala. Neki momak mu je dao bombonu i pomazio ga po glavi.

Jeli smo i kolače kod Ćorkana. Odlučila sam se za voćnu tortu, a malo mi je bilo žao što nisam uzela baklavu.

01:52h, prevrćem se po krevetu. Otkud ti i što sada? Ionako ne spavam danima. 

Dan 5 

Duže spavanje, Sunce, proglašenje nagrada. Nove čizme na malu štiklu, fina čorbica i pekarski krompir. Uzbuđenje i nemilo iznenađenje.

U toku projekcije od 17h osetila sam nesnosnu mučninu. Stomačni virus koji je, kako kažu, stigao iz Užica, je stigao i do mene. Tražila sam doktora i zamolila čika Radovana, našeg vozača, da me sačeka - prevoz za hotel Čarobni breg u kome spavam ima strog i utvrđen raspored.

Do 21h, kada je ceremonija zatvaranja počela, tresla me je možda najgora groznica koju pamtim. Do 04h, kada se verovatno žurka završila, mislila sam da ću morati na infuziju. Sa koleginicom Nevenom, u poluležećem položaju, u krevetu, smejala sam se od muke. Opominjala me je da se ne vrpoljim i kuvala mi čaj od šipka u hotelskom termosu.

Saznale smo oko 22:15h ko su dobitnici nagrada na 12. Kustendorfu - Zlatno jaje filmu All inclusive Korine Švingruber Ilić, Srebrno našem Ognjenu Petkoviću za Jesenji valcer i Brozano Mikaelu Stormu Glomstejnu za, u ovom tekstu već pomenuto, Sortiranje.

Dan 6

Autobus, Ibarska magistrala, legendarni vozač kog nisam pitala za ime. Malo vode, malo koka-kole i podočnjaci. Krevet, majka, mačka.

U Beograd smo krenuli u 09h, a stigli u 14h - otprilike kada i Putin. Kada sam ušla u kuću ljubila sam roditelje, mačku i jastuk, a potom spavala 16 sati. Krevet mi nikada nije bio udobniji nego posle 12. Kustendorfa - nečeg, i posle svih ovih redova, neopisivog.

Sara Arsenovic

Leave a reply