fbpx

Prvi put u Njujorku

Koliko je i da li je Amerika obećana zemlja ostaje na pojedincu da promišlja, ali nakon nedavne posete jednoj od najvećih svetskih metropola formirala sam pomešano mišljenje.

U gradu koji naseljava osam i po miliona ljudi provela sam jedanaest dana svog leta sa mamom i bratom. Videla sam, probala i omirisala stvari za koje nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim da ću, i istovremeno sam osećala gnušanje i divljenje na istom mestu.

Prvi put kad sam videla oblakodere koji dodiruju nebo mislila sam da nisu stvarni. Iskoračili smo iz metroa i zapanjeni stajali pored ulaza u Centralni park i gledali gore. Kroz par dana sam se navikla i najveće zgrade ikada su postale svakodnevnica. Sposobnost adaptacije na dijametralno različitu okolinu je zapanjujuće čudna. Široke ulice, visoke zgrade, mnogo kola, mnogo ljudi, gužve i đubreta.

Međutim, stvar na koju se nisam navikla niti bih ikad volela jeste način života prosečne osobe u društvu i svakodnevnica, koju sam nazvala jednokratnom ili potrošačkom. Šokirala sam se količinom nepotrebne potrošnje vode, energije i plastike, zato što je tako lakše i jeftinije. Ogromna vozila, zato što im se tako može, svetleće reklame i sezonska odeća nošena u kesama kroz gužve iz istog razloga. Ljudi su mi nekad izgledali tako čudno i otuđeno, kao da su neki proizvodi na pokretnoj traci u fabrici, koji se samo manično sudaraju dok pokušavaju da stignu tamo gde žele, ne obraćajući pažnju ni na koga osim na ono što žele sad i odmah. U svetu gde se svako drugo bitno pitanje tiče životne sredine i naše umiruće planete, osetila sam se kao budala, jer toliko ljudi to ne zanima, i to se vidi na osnovu njihovih postupaka. Sitne svakodnevne stvari; navike koje bi promenili da žele. Osamnaestogodišnjakinja iz Srbije, zemlje gde procenat ljudi verovatno ni ne zna šta je globalno zagrevanje, vodi ekološki svesniji život nego prosečna osoba koja živi u Njujorku. A čak se ni ne trudim toliko, iskreno.

Pored toga, u toj verziji realnosti postoji ogroman problem sa beskućnicima koji su apsolutno svuda u svakom delu dana, i samo provode svoje dane sedeći naslonjeni uz zgrade dugačkih avenija, ili vozikajući se po metrou dok uglavnom razgovaraju sami sa sobom. Deo su takve svakodnevice i ljudi u okolini jednostavno ne obraćaju pažnju na to. Ako ti ne diraš njega, neće ni on tebe; svakako imaš nešto pametnije da radiš.

 To sve pomalo ruži  sliku ovog grada koji je oduvek bio mesto koje sam želela da posetim, iako znam da ništa nije savršeno.

Sa druge strane, veći je broj stvari i mesta koja izbijaju vazduh i oduzimaju dah u pozitivnom smislu, koje ovaj put i ovo iskustvo čine nezaboravnim. Mogla bih da nabrajam još, od muzeja preko parkova do celih delova grada i osećala bih se loše misleći da nisam rekla sve.

Svoje dečije snove ostvarila sam posetom zoološkog vrta u Centralnom parku (tamo žive pingvini sa Madagaskara) i ulaza u zgradu u kojoj živi Keri Bredšo (odrasla sam uz „Seks i Grad” na televizoru). U zoološkom sam se raspilavljena šetala okolo posmatrajući realno nesrećne životinje u srcu Njujorka. Mislim da sam prvi put uživo videla pingvine.

Posetila sam dva muzeja za koje sa sigurnošću mogu da tvrdim da su jedna od najlepših mesta na kojima sam ikada bila. U muzejima se osećam smireno, tamo bih provodila svoje dane.

Karta koju kupiš kada ideš u MET (Metropolitan museum of art) važi tri dana, jer fizički nije izvodljivo da se sve odjednom obiđe. To je za početak impresivno. Hodala sam kroz prostorije oduševljena umetnošću iz svojih omiljenih istorijskih perioda, kradenu iz Evrope i okolnih kontinenata, potom godinama taloženu na ovom divnom svetom mestu neprocenljive vrednosti. Imam tendenciju da se osećam malo i nebitno katkad se zadesim ispred nečeg bitnog ili rada umetnika u kojeg se kunem. Neretko su to Van Gog i Mone i u stanju sam da stojim ispred komada zauvek prateći svaki pokret četkice i boje koje se stapaju u različite nijanse jednog istog. Mogla bih da pišem o ovome do sutra. Pored toga, ostala sam bez daha izložbom koja se sastojala iz muzičkih instrumenata najvećih rok legendi koje su ikada živele, kao i na onu o modi i o celom pokretu ekstravaganze i preterivanja na divan način, koji se uokviruje u kategoriju camp; videla sam slike ljudi koji su po tim pravilima živeli i inspiracije i kreacije modnih kreatora najvišeg ranga.

Museum of The Moving image je takođe mesto u kojem sam ostavila komad svoje duše. Proživela sam svoje detinjstvo opet kada sam videla lutke iz The Muppet Show-a i Sesame Sreet-a. Videla sam protezu koju je Marlon Brando nosio u Kumu kao Don Vito Korleone, i minijaturu one visoke piramidne zgrade koja se stvarno koristila u prvom Blade Runner-u, demonsku lutku iz Isterivača đavola i još toliko stvari. O bože, koju sam čast imala. Pogledali smo neki filmić o tome kako je zapravo funkcionisalo snimanje dečijih programa i sci-fi filmova u osamdesetima i dan završili prejedanjem u nekom dajneru koji je izgledao kao izbljuvak svega mogućeg iz tog perioda u apsolutno najboljem mogućem smislu.

Kao pravi turisti otišli smo na Times Square, koji mi se i nije toliko svideo zbog gužvetine, napadnih reklama od kojih su me peckale oči (iako je u tome otprilike poenta) i grupica od pet do sedam policajaca naoružanih automatskim oružijem na svakom drugom bloku.

Takođe, pogled sa Bruklinskog mosta je nešto što ne verujem da ću zaboraviti. Potpisali smo se blizu nekih porukica koje smo našli na srpskom („Ćiro ljubavi, čekam te“ ili tako nešto) i na ćirilici napisali da je Kosovo Srbija. Koliko je to pametno, ne bih znala.

Zahvaljujući satu za trčanje mog brata, imali smo detaljan uvid u to koliko smo tačno prelazili svakog dana i prosek je bio oko dvadeset kilometara dnevno. Pauze smo uglavnom pravili po parkovima, koji su predstavljali male bezbedne oaze koje nas dele od ostatka užrbanog sveta. U nekim momentima je bilo naporno, možda zbog vrućine ili zbog toga što smo obilazili dosta stvari u jednom danu, jer ne znam ko je na takav tempo naviknut. Mama je pre polaska i nakon detaljnog istraživanja, napravila listu koju smo dan za danom težili da ispunimo i mislim da smo uspeli.

Kao i svaki veliki grad, Njujork je prekretnica različitih kultura, mesto raznolikosti koje vuče sa sobom razne kulture koje su vrlo lako dostupne prosečnom turisti. Posetili smo Little Italy i China Town, prvi put slučajno. jer smo se izgubili pa završili tamo,  drugi put ciiljano. Dosta dobre ukusne i ljudi koji pričaju kao Italijani iz Kuma ili ne pričaju engleski uopšte.

Hrana je bila uglavnom baš dobra. Pošla sam sa visokim očekivanjima za picu, vedži-burgere (ne jedem meso), slatkiše i sve je bilo divno. U nekim momentima sam se osećala kao prava stereotipna Amerikanka sa tanjirčinom punom uglavnom nezdrave hrane ispred sebe. Moj brat je izjavio da oseća kako se goji u više navrata, mama se tešila da je u redu, jer šetamo puno. Probali smo neki kul japanski sladoled koji se zove mochi i razvili blagi oblik zavisnosti od kiselih žele bombona.

Vreme je nesmetano prolazilo, nama je bilo lepo uz kratke pomisli da smo možda ostali par dana više nego što je potrebno, i put se približavao kraju. Jedva sam čekala da dođem kući, ali istovremeno i da dišem prljavi američki vazduh još maaalo duže. Jedino razočarenje u celoj situaciji je moje očekivanje da ću videti više pacova; oni su uvek bili jedna od prvih asocijacija na ovo mesto. Videli smo ih samo jednom u Centralnom parku i to je bio doživljaj jer su bili ogromni.

Put nazad ispraćen je osmosatnim gužvanjem u skučenom avionskom sedištu, bez nade da ću ikada normalno zaspati, a stjuardese koje su bile toliko suptilne i neupadljive čule su se kao da se gađaju bljutavom hranom i nisu pomagale.

Ne bih da generalizujem, ali mislim da sam ovim putem sebi potvrdila da ova zemlja za mene nikad neće biti obećana. Iako je bilo nezaboravno, i jedno od iskustava koje ću za života pamtiti, način života tamo daleko nije nešto što mi prija na više od jedne turističke posete. Nikada ranije nisam otišla na mesto gde sam se istovremeno osećala kao da malo želim kući što pre, malo mi je užasno interesantno i ostala bih dok ne vidim apsolutno sve. Ne znam kada ću otići sledeći put, ali nadam se da će se to ipak još jednom desiti.

Autorka teksta: Mila Miljković

Leave a reply