fbpx

Pukon - najaktivniji vulkan Južne Amerike

Kao i obično, nastavio sam do obližnjeg mesta na kom sam bio - samo 8 sati vožnje autobusom i oko 700km puta. Stigao sam u jedno od najpoznatijih izletišta u Čileu. Pukon. Prvi utisak kad sam pospan izašao je bio da sam stigao na Zlatibor. Nakon što sam se malo razbudio osećaj je bio isti, ako ne i još realniji. Drvene kolibe, četinarsko drveće, lagan saobraćaj, usporena hodanja i osećaj da si tu došao isključivo zbog odmora. Jedina stvar koja me je podsetila da sam u Pukonu je bila beskonačno duga i ravna ulice koja prolazi kroz ceo grad i na kraju nje najaktivniji vulkan u Južnoj Americi - Pukon sa svojom zapanjujućom snežnom kupom (ništa mi tu nije bilo jasno). Neću te lagati, nisam znao gde sam ni šta ću tamo. Niti sam znao šta ću raditi narednih 7 dana dok ne odem na let za Patagoniju. Pogledao sam mapu i video veliku vodenu površinu. Mislio sam da je neko more, ali je u stvari bilo jezero koje je svojim plavetnilom i mirom smirivalo duše putnika, a svojom hemjiskom strukturom smirivalo moćni vulkan. Otišao sam u kancelariju za turizam i zamolio za uputstva ka bilo kom kamping mestu u gradu i gde mogu da idem. Dali su mi savet da odem u nacionalni park, čije ime ću tek naučiti, i na vlukan. Pre kampinga sam išao po agencijama i upitkivo da li ima neka šetnja za nekoliko dana, ali su mi svi objasnili da je ovo odmaralište, a ne mesto za ludovanje (ali suprotno se pokazuje noću).

Ušao sam u kamp koji nosi naziv tipa kamp kod Marije. Gospođa je sedela na stolici i mirno gledala vulkan. Predstavio sam se, iako moje ime nije ni malo važno, a ona se predstavila iako njeno ime nikad nisam zapamtio, ali ako budete išli tamo znaćete da ste videli baš nju. Pitala me da sednem pored nje i pogledam vulkan. Njen položaj je pokazivao da je ona sedela tu svaki dan, a njene oči su sijale kao da vidi vulkan po prvi put. Bio je moćan što sam i prokomentarisao sa čim se složila dodavši da je taj vulkan ceo njen život. On je dovodio turiste i slao ih kući. On je grejao region a njegov snežni pokrivač ga je hladio. Njegova lava je omogućila flori i fauni da bude bujna, jaka i šarolika. Taj vulkan joj je 2015. godine, kad se poslednji put izlio, zamalo uzeo sve što ima, jer je lava krenula da se spušta ka gradu baš prema njenoj kući na šta je njen muž spakovao sve stvari u kombi i čekao da krenu, a ona je sedela i gledala iz ove stolice baš u istom položaju. Vulkan je bio njen život, a ona nije bila luda, znala je tačno gde je i šta radi. Poštovala ga je.

U jednom momentu se samo okrenula prema meni i rekla: „Dobrodošao, možeš da otvoriš šator gde god želiš, kuhinja je ovde, a za sva ostala pitanja sam tu.” Tu su bili i ostali gosti, koji su mi izgledali kao iz drugog sveta, ali na koje sam se vremenom navikao - ,,Mochileros“ odnosno bekpekeri, srpske reči nema, a ako ima javi mi molim te. Jedan od njih je pekao hlebove, njih troje je prodavalo. Jedan od njih je uveče igrao na raskrsnicama maskiran u Majkl Džeksona a jedan agresivno pio, jer je išao u vojnu službu za nedelju dana. Bila je to solidna familija i svi su uživali da pričaju i slušaju jedni o drugima. Nespretno sam otvorio šator po prvi put i izvinio se što moram da idem da pogledam grad. Opet Zlatibor, samo dosta pažljivije uređeno i sa većim brojem radnji. Sve je bilo skupo, a prodavci te ubeđuju da kupiš, kao da prodaju suvo zlato, iako je to samo običan par patika za šetnju. Nemoćan sam zakazao najskuplji izlet (računajući po danu) – uspon na vulkan Pukon, koji je bio visok, sad već za mene samo, 2860m, a posle toga pao na foru, kao najzeleniji turista, za vožnju jezerom Piratskim brodom. Bilo je simpatično i nisam mogao da odolim. Glumci obučeni u pirate i čist i sjajan brod u potpunosti ukrašen u piratskom fazonu. Glavni glumac je bio sjajan, ništa ga nisam razumeo, ali je bio veoma energičan i tužan, jer publika nije reagovala. Usledila je borba vodenim pištoljima sa drugim piratskim brodom koji je naišao. Koliko bespotrebno, ali neophodno. Izašao sam mokar i još malo prošetao.

Bio sam veoma samopouzdan da će sutra uspon biti lagan, jer sam ipak baš mnogo prošao i sad sam pro-planinar tako da sam nastavio šetnju do relativno kasno uveče zavlačivši se u svaki kutak grada. Grad me opuštao dok nisam naišao na ulicu koja vodi ka šumi, koja se nalazi u sred grada, okružena je jezerom ima rampu na ulazu. Prijateljski sam rekao „hola”, a oni su me pitali ,,de ćeš rođače“ (približno, naravno). Rekao sam da idem da prošetam na šta su mi rekli da je privatan posed. Mislio sam da sam pametan tako što ću reći ,,ne vidim nikakav natpis hotela“ na šta su oni rekli da je vlasništvo jedne porodice i privatan smeštaj. Ako ikada budeš seo sa mnom nećeš čuti previše dobrih reči o Čileu i ovo je jedna od njih. Moj mozak je trokirao činjenicom postojanja tolike segregacije, koje nikog nije sramota. To je kao kad bi neko u Beogradu kupio Trg Kneza Mihaila (a ne kažem da je pod sadašnjom vlašću nemoguće) sa sve čuvenim semaforom koji nikad nisam dočekao da pozeleni. Ubrzo sam saznao da su takođe kupili i najbliže i najlepše jezero u okolini. Nije to toliko iznenađujuće, s obzirom da živimo u vremenu kapitalzma. Čak mi i nije bilo bitno da li su to zaslužili ili ne, samo nije bilo potrebe da to učine u sred šetališta, ili bar ne toliko blizu. Otišao sam u svoj udobni i hladni žuti šator, koji je kao stari bus u Beogradu koji leti greje, a zimi hladi, i zaspao.

Ustao sam u pet što znači da nisam spavao više od par sati i otišao u agenciju. Jedan od agenata se zvao Serbo, a nije Srbin. Mislio je za sebe da je Čileanac, ali je znao za Srbe i rekao mi da su mu rekli da je skoro Srbin - ima bradu, glasan je i nasmejan. Složio bih se. Dobio sam najpričljivijeg vodiča čije ime ne znam, ali svi ostali su znali - bilo u naša grupoj grupi il među drugim vodičima. Sa mnom su bili mladi brazilski par i mladi brazilski profesor matematike. Obožavam Brazilce, iako ovi nisu bili toliko zanimljivi. Sunce je jako ugrejalo, dok smo stigli do podnožja vulkana, a ja nisam mogao da verujem koliko opreme su mi dali. I to dobre opreme, ne kao u Boliviji. Ovde su kramponi bili oštri, pantalone neiscepane, snežne sekire oštre i imao sam i rezervne delove. Sve je bilo toliko sigurno da sam izgubio osećaj neke velike avanture. Vodič je bio iskustan (a ne vozač kamiona) i sve je ispalo 3 puta skuplje. Bio sam razočaran. Nikad mi neće biti jasno što uvek moramo da platimo više da bismo se manje proveli?!

Ali sam se svakako proveo predobro. Prvo smo se peli po suvoj prašini i kamenju dok je sa leve strane bio trag od ohlađene i suve lave. Iskreno, bilo je teže nego uspon na Huayna pikču ( RAZGLEDNICE IZ LATINSKE AMERIKE - 1 DO 1000 ). Kosina uspona je bila znatno oštrija i tempo jači, ali je doduše bilo vazduha, koji kad ga ima i ne čini ništa posebno. Kad smo prešli na snežni prekrivač naišli smo na betonsku kupolu koja je predstavljala vrh skijališta koji je uništen u nekoj od prethodnih erupcija. Mogao sam da dohodam do ivice i da skočim na jakom vetru. Adrenalin je ušao u svaku moju poru. Dobro jutro. Ubrzo su stvari krenule ekponencijalno da se razvijaju, jer je usporena Brazilka krenula da posustaje, a njen dečko da paniči da će umreti (iako nije imao gde da padne, gravitacija bi ga odmah zagrlila). Bio sam staložen Srbin, Srbenda, i rekao mu da mora da bude jak i donese devojci kamen od bar 3 kile sa vrha kao simbol ljubavi. Mali je seo pored nje i rekao da ne idu dalje. Jadan dečko, ostaće bez devojke čim se pojavi neki pouzdaniji lik. Svakako, nisu bili prve osobe koje sam morao da ostavim na sredini puta te smo pričljivi vodič, brazilski profesor i ja nastavili dalje.

Bilo je mnogo ljudi ispred nas što je značilo ništa drugo osim gužve i buke kad se popnemo. Vodič nas je pitao da li ipak želimo da stignemo prvi. Složili smo se jednoglasno za jedno da. Napokon tim koji sam oduvek tražio. Nastavili smo oštro kroz neugaženi sneg drugom ,,stazom“ i u potpunosti se odvojili od ljudi. Bila je tišina. Bili smo međusobno vezani sigurnosnim kanapom. Čulo se mekano krckanje snega kao kad ustaneš prvi i izađeš napolje da uprljaš, tačnije, očistiš cipele prvim snegom. Bilo je teško i bolele su mi noge, ali sam se smejao za sebe. Imali smo sreće sa vremenom i nije se video ni jedan oblak. Posle 2 sata usamljenog hodanja i nekoliko preskočenih provalija, koje su nastale otapanjem snega i već ohlađenom lavom, duboko ispod naišli smo na jednu malu izbočinu od litice. Popeli smo se na vrh te litice gde nam je vodič rekao da možemo da odmorimo i srećno pokazao na ostale grupe, koje tek prilaze. Imali smo onu mačo Old Spice razmenu bacanja koske i nastavili dosta naloženi zbog ovog ishoda. Međutim (kao i uvek tu je međutim) sve je ubrzo stalo, jer su meni oči od jednom krenule da gore i suze. Stavili smo maske, ali se ništa nije promenilo. Vodič mi je objasnio da sam okej i da je to od isparenja vulkana, jer se u pari nalaze male vlaknaste čestice, koje nisu strašne osim što su kao mali žileti zbog kojih će uskoro i nos krenuti da mi gori. To se i desilo. Posle samo minut stigli smo na vrh vulkana, a ja sam stajao na prstima kako bih preneo bol na suprotnu stranu tela. Pogled je svakako bio magičan i težak za slikanje. Stao sam na ivicu vulkana i video samo paru kako izlazi i liniju gde se topi sneg, a iskreno očekivao sam lavu u koju mogu da bacim prsten za kojim će da skoči Golum. Ali nije. Brže bolje smo se spustili i ja sam neuko potrošio svu vodu na pranje očiju ne ostavivši ništa za podmirivanje ostalih, osnovnih životnih potreba.

Vodič nam je rekao da se presvučemo, tačnije navučemo još jedan sloj tkanine preko pantalona i izvadimo klisko?! KLISKO! Iskezio sam se kao dečak, koji dobija priliku da potencijalno prvi put zaviri kroz bravu u žensku sobu (izvinjavam se post 90-tim generacijama koje nisu naišle na ovu čar). Pomerili smo se nekoliko metara i naišli na kanal, koji sam video već nekoliko puta. Bio je sumnjivo utaban, a sad sam znao da je od kliska. Klisko smo zavezali za pojas i vodič nam je pokazao kako se koči sekirom za sneg. Naravno da ga nisam gledao, jer nisam planirao da zakočim i sebe sam video kako se do kraja života spuštam beskrajnim kanalom. Seli smo na klisko i po onoj kosini razvili dobru brzinu. Kanal je prestao i zakočio sam delom sekirom, a delom iskakanjem mog tela na neutaban sneg u kom sam se skršio. Pitao sam je li to to, a na šta je vodić odgovorio: „Ne, naravno, nismo ni počeli.” Onaj mali sa snimka Pičiguz je znao priču. Više to nije bio klisko, već pičiguz jer smo spičili distancu kojom smo se peli ceo dan za samo 30 minuta spuštanja. Osećao sam se kao dete i borio sa mozgom da izbaci malo adrenalina kako bi dozvolio sebi da zapamti nešto. Sad dok pišem skakuće mi se u mestu. A to možda to i radim, pridruži mi se.

Ustao sam četvrti put sa kliska i više nije bilo gde. Bili smo opet na prašini. Spustili smo se lagano, jer se po prašini preterano lako spušta dole i otišli u agenciju, gde su nas dočekali sa picom i pivom. Najs. Pričao sam sa likom imena Serbo i otišao sa pivom da pojedem još nešto. A onda sam se setio zašto je Čile najgora zemlja na svetu. Čileanci toliko ne znaju da se ponašaju dok piju da su svi zakoni zabranjivali pijenje na bilo kojoj ulici, a u radnji su me pogledali kao probisveta na šta kasirka nije htela da me usluži, već je pozvala gazdu, koji me je zgroženo pogledao i rekao da mogu da dobijem šta sam hteo, ali da ne smem da pijem pivo tamo. Mrtvi Čile.

Vratio sam se u kamp i odspavao. Kad sam ustao sačekala me je ekipa iz kampa, gde smo razmenili priče gde je ko bio, gde treba ići i zašto. Sutra sam planirao da idem u park. Posle sam naučio (a sad prepisujem) ime parka koje glasi Huerquehue. Ha! Sutradan sam otišao u taj park, koji je bio sjajan. Planine i šume presečene jezerima i savršeno utabani putevi po kojima si mogao da ideš bos, ali nisi, jer nema potrebe. Na ulasku u park se nalazila mapa koja je označavala različite rute sve sa njihovim težinama. Rekli su mi da izaberem najtežu, jer je najlepša. Tu mi nije bilo teško da im poverujem. Bilo je 20km uspona sa pejzažima, koji su se menjali iz šume u proplanak i tako u krug. Svaki put kad sam se pojavio na proplanku video sam sve više jezera i sve više vulkana koji se nalaze okolo. Od ptica su najaktivniji bili crni detlići sa crvenom glavom, a flora je bila nekako kao kod kuće - mešavina listopadnog i zimzelenog drveća, ali naravno malo drugačijeg. Bilo je neko drvo, koje me je najviše iznenadilo. Stablo je bilo veoma elastično i mogao si da ga pomeraš iako je bilo debelo, a lišće tj. iglice tj. šta god da su je bilo debelo kao manji trougaoni list, a smola je bila bela. Na vrhu sam stao zapanjen pogledom od 360 stepeni, a ljudi koji su stajali oko mene su mi rekli da bolji pogledi slede tek kad odem u Patagoniju. A bilo je vreme da odem.


Huerqueue

Na žalost morao sam da odem sutradan umesto za dva dana, jer nije postojao noćni prevoz, a put je trajao 8 sati. Navikao sam se na osećaj blizine Južne Amerike, ali nisam na pakovanje šatora. Bilo je toliko neuspešno da je jedan lik iz sažaljenja (nakon što me je gledao 10 minuta i ismejao se) ustao i pomogao da spakujem šator. Hvala mu. Busom sam otišao u Puerto Mont najgori grad u koji sam kročio ikada. Oko stanice je vrvelo dilerima i narkomanima. Preko puta su se nalazili hosteli koji su radili tek od 9 uveče, jer su bili hoteli za parove u delu koji je pun striptiz barova. Pitao sam za pomoć prvog stranca na kog sam naišao (prosto nisam verovao lokalcima) i naišao na Amerikanca koji će se posle dve tri nedelje opet pojaviti u priči. Bio je car, sa cvikerima, putovao je i radio i bio projekat stvaranja jednog dobrostojećeg alkoholičara sa mladim duhom i širokim osmehom. Seli smo odmah na pivo i zgotivili se. Zatim sam otišao u najneudobniji, ali prijatan hostel gde sam imao neviđeno malo prostora tačnije samo površinu kreveta. Jedva sam čekao samo da zaspim probudim se i odletim, što sam i uradio. Patagonijo pazi se, evo me!

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Ostavi komentar