Putopisi sa maturske ekskurzije

Maturska ekskurzija mi se godinama činila kao nešto tako daleko. Na čelu sa ostalim srednjoškolskim putovanjima ukalupila je moje ludo i nezaboravno četvorogodišnje iskustvo, na načine o kojima ponekad i ne bih volela da pričam. Svakako podseća na setu i razmišljanja o mladosti, avanturama po krljavim hotelima i metodama za švercovanje alkohola kroz koridore pune razrednih starešina.
Autor/ka Mila Miljković

9. January 2020

Maturska ekskurzija mi se godinama činila kao nešto tako daleko. Na čelu sa ostalim srednjoškolskim putovanjima, ukalupila je moje ludo i nezaboravno četvorogodišnje iskustvo na načine o kojima ponekad i ne bih volela da pričam. Svakako, budi tu neku setu i razmišljanja o mladosti, avanturama po prljavim hotelima i metodama za švercovanje alkohola kroz koridore pune razrednih starešina.

Trenutno, tera me na smeh i blage egzistencijalne žmarce. Od momenta kada škola počne, razmišlja se o ekskurziji, a onog trenutka kada autobus stigne na svoje finalno odredište, maturanti kunu, jer je vreme da se razmišlja o stvarima koje nam blagovremeno određuju budućnost.

Elem, na svojoj poslednjoj ekskurziji ikada posetila sam Italiju, Francusku i Španiju u periodu od osam dana. Bojim se da su mi ovo utisci:

Jutro puta počelo je uznemirenim jurcanjem do Tempa i (još uvek) otvorenim koferima. Moja majka je, kao da idem u rat, spakovala hrane za pola odeljenja konstantno ponavljajući da budem pametna i čuvam dokumenta. Par sati kasnije, usledilo je jubilarno laktanje za zadnja mesta u autobusu, koje ove godine nije bilo toliko nasilno. Svi su se prebrojali i bus je konačno krenuo.

Budim se u Italiji. Zapravo, to nije tačno. Budim se, jer mi treba panadol, a i na granici smo – i tako još par puta u toku noći. Verona će mi u sećanju ostati kao mesto gde se može naći podosta “KOSOVO JE SRBIJA” natpisa, scena neke gospođe kako vaćari Juliju u njenoj kući i umor na koji se još uvek ne navikavam.

Svako prvo veče svake eksurzije je oduvek bilo vatreno krštenje, ovog puta u nekoj italijanskoj selendri, gde nas kroz prozor iz dvorišta posmatra jeziva statua Bogorodice – dok se zalihe iz Beograda dele na (relativno) ravne časti. Večeri se obično završvaju smrzavanjem pod izlizanom hotelskom ćebadi koja mirišu malo čudno.

Otisci ruku na koje sam slučajno naletela u Kanu  bli su Tarantinovi – možda počnem da verujem u sudbinu. Osim toga, ovaj grad odiše nekom čudnom energijom i vodič nam govori da čuvamo torbe. Monako nije ništa posebno, ali je kul za slikanje i posmatranje besnih automobila.

Međutim, doživljaji sa ekskurzije kulminirali su u Ljoret De Maru, gde smo proveli tri noći. Pre te privremeno sigurne luke, obišli smo muzej/kuću Salvadora Dalija u Figeresu, za koju sa sigurnošću mogu da tvrdim da je najčudnije mesto na kojem sam za života bila. Tamo kao da se oseća njegovo sablasno prisustvo, s obzirom na to da je sve uradio u sopstvenom prepoznatljivom maniru, a možda i zato što je tamo sahranjen.

Ljoret: odlični kokteli, roze džin, kasnovečernje sedeljke, pokušaj kidnapovanja, slušanje muzike na plaži i trčanje po plićaku.

Dobra stara poslovica otprilike kaže da putovanje nije bilo uspešno ako ti, ili neko u tvojoj neposrednoj blizini, nije zamalo umro. Na svu sreću, u razmaku od oko dvadeset i četiri sata, uspeli smo da izazovemo kratak spoj na celom spratu i time zamalo ubijemo drugaricu, preskačemo terase sa trećeg sprata (u vidno alkoholisanom stanju) i umalo budemo kidnapovani u Domino’s pici na šetalištu u centru. Bar na nivou odeljenja imamo dovoljno materijala za sumiranje utisaka samo tog dana.

Dva celodnevna izleta u Barseloni pamtiću kao dane tokom kojih sam najviše uživala gubeći se po prelepim gradskim ulicama. Polako me iznenađuje sopstvena sposobnost da funkcionišem na svega nekoliko sati sna, ali osećam kako ću početi da bagujem. Dodala bih i da se u Barsi najbolje jede.

Našli smo šteker u autobusu, stoga neometano možemo da gruvamo najdiskutabilniju muziku (u zavisnosti od toga ko se prvi poveže) bez straha da će se zvučnik ikada ugasiti. Po povratku iz Španije, otkriće se ispostavlja kao ne toliko dobro, jer se desetosatna autobuska vožnja pretvorila u ispiranje mozga, koje bih najradije potisnula iz sećanja.

Takođe, ovi intenzivni vremenski periodi provedeni u (sada već) ukiseljenom autobuskom sedištu postaju blago nesnosni iz razloga koji variraju od !dečaci se opet tuku u jako malom prostoru”, do “neko napred je poneo paštetu i bez problema je jede, dok ventilacija ne radi”.

Najveći problem sa ovakvim ekskurzijama jeste da se kroz neke gradove samo protrčava, što posetu istih čini besmislenom – naša poseta Nici je zajedno sa obilaskom i slobodnim vremenom trajala oko dva sata i niko u tome poentu nije video. Jedino što jesmo, zapravo, videli u Nici bio je Hard Rock Caffe, jer smo morali nešto da jedemo.

U Milanu sam jela picu svog života – napavljenu u piceriji ušuškanoj u jednoj od poprečnih uličica ispod Milanske katedrale. Nakon toga sam drmnula jedan italijanski makijato (s nogu!), najela se sladoleda, pa onda jedva disala. Nikada nemojte da se sa nekim nalazite „negde kod Duoma” –  to je preširok pojam. Takođe, galerija Vitorija Emanuela II je istovremeno i prelepa i hotspot za neprijatno poziranje za slike u javnosti.

Dani prolaze brzo i nesmotreno, uvek se uhvatim kako odbrojavam koliko je još ostalo. Jako je čudan taj osećaj – gde istovremeno samo želiš kući što pre da se okupaš i naspavaš kao čovek, ali mogla bih ovako zauvek da šetam po evropskim gradovima.

Poslednji obilazak bila je prelepa Venecija, u koju sam stigla da se zaljubim za jedno prepodne. Iako nismo obišli ništa više osim glavnog trga i nešto malo tumaranja po ulicama, ovaj grad izgleda kao da je iz mojih bezbrižnih dečijih snova.

Uprkos raznim poteškoćama (u vidu svađanja sa profesorom koji ne razume najbitnije nepisano pravilo od svih – ko zauzme mesto u autobusu – njegovo je do kraja ekskurzije), nekako smo se potrpali u netrpeljivost i tenziju na točkovima, pa pošli put dobrog starog Beograda. Umesto da stignemo oko ponoći (najkasnije), stigli smo oko pet ujutro. Melanholija je počela da pecka onog mometna kad smo prešli poslednju granicu.

Dok sedim i pišem, u ušma mi trešti muzika koja me podseća na četvrto četiri. Ne bih da budem sentimentalna, ali ta nenormalna skupina ljudi će mi na jedan ili drugi način obeležiti ovaj period života. Pored hroničnog mamurluka, večitog zveckanja staklenih flaša na dnu rančeva, smeha, trčanja po plažama i bežanja od razredne (koja kao ne zna šta se radi po ekskurzijama),  ima dosta stvari koje će ljudima mamiti osmehe na lice – samo ako lepo dopuste sebi da se bace u taj čudan i urnebesan nostalgični vrtlog.

Fotografije: Mila Miljković

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *