Rad u ugostiteljstvu – najneizvesniji izvor prihoda za mlade?

Na koji način je pandemija uticala na rad mladih ugostitelja i ugostiteljskih objekata
Autor/ka Marija Milić

25. December 2020

U Beogradu je oko 14.000 ljudi zaposleno u noćnim barovima i klubovima koji su trenutno potpuno bez posla, dok preko 60.000 ljudi radi u ugostiteljstvu. U ugostiteljskim objektima angažovani su radnici koji obavljaju poslove konobara, šankera, kuvara… u kafićima i restoranima, ali i muzičari, dobavljači, obezbeđenje… Naime, u proteklih devet meseci noćni barovi i klubovi radili su dva i po meseca, a kafići i restorani svega par meseci više, uz skraćeno radno vreme. Iako je pandemija uticala na sve sfere društva, čini se da je posebno pogodila ugostiteljstvo.

SeCoS grupa za razvojnu inicijativu u maju ove godine sprovela je istraživanje u kome su došli do podataka da je bez posla u Srbiji ostalo preko 200.000 ljudi, a veliki broj njih je upravo iz grane ugostiteljstva.

Autor fotografije: Rod Long

Na samom početku pandemije, kafići, restorani i noćni klubovi bili su okarakterisani kao „leglo zaraze“. Usledilo je uvođenje vanrednog stanja i potpuna obustava rada ovih objekata, zbog čega je oko 60.000 radnika ostalo bez posla na period od dva meseca. Iako se stanje nakon toga često menjalo, te su pojedini objekti mogli da rade sa skraćenim radnim vremenom, za ugostitelje je situacija i dalje neizvesna. Prema najnovijoj meri kriznog štaba, kafići i restorani moći će da, umesto do 17h, posluju do 20h, ali posle 17h bez muzike.

Da li produženo radno vreme zapravo doprinosi ugostiteljima, objašnjava nam Miša Relić, predsednik Udruženja noćnih barova i klubova: „Ne postoji nikakav rezon da se produži radno vreme sa 17h na 20h, jer mi do 20h ne možemo da završimo večeru, koja se inače servira od 19h. Kada radite do 20h treba vam druga smena koja ne može da radi puno radno vreme, samim tim se povećavaju troškovi, a ugostitelji nisu u mogućnosti da ostvare zaradu. Produženjem do 20h mi nismo dobili praktično ništa.“

Relić ističe da je država još jednom pokazala da su ugostiteljski objekti kolateralna šteta kovida i cele situacije u državi. „Sama činjenica da je zabranjena muzika posle 17h znači da je nama zabranjeno poslovanje, što bi trebalo da znači da će nam država konačno dati neku direktnu pomoć i da će nam otpisati sve takse i rente koje plaćamo državi za period na koji nam je ista ta država zabranila rad.”

Uprkos skraćenom radnom vremenu, država od ugostitelja zahteva da izmire sve takse, doprinose, troškove struje, iako im je u tom periodu rad bio onemogućen ili redukovan.

Ugostitelji su u decembru od države dobili pomoć u vrednosti od 30.000 dinara, a, kako Relić navodi, i uz ovu pomoć ugostitelji su u minusu, jer ona služi da se isplate doprinosi radnicima za decembar i januar, što iznosi oko 36.000 dinara. „Kako god okrenete, mi smo u minusu sa tom pomoći koju nam je država dala. Pritom, i dalje nam stižu računi za sve vrste taksi, kojih ima 15 ili 16. Svi koji se nalazimo u gradskim prostorima i dalje dobijamo rente u iznosu od 50% ili 100% vrednosti“, dodaje Relić.

Vlasnici ugostiteljskih objekata su i u periodu potpune obustave rada (u aprilu i maju) plaćali najam objekata u iznosu od 50% ukupne cene, dok su u junu i julu plaćali 100% rente na svoje lokale, iako im je bio dozvoljen rad do 21h sa do 30 ljudi u objektu.

Kada je o zaposlenima reč, veliki broj mladih ljudi radi u ugostiteljstvu. Nekima je to honorarni posao i izvor prihoda dok su na studijama, a pojedini se u potpunosti izdržavaju od ovog posla. Naši sagovornici odvažili su se da komentarišu situaciju u kojoj se nalaze, ali su poželeli da ipak ostanu donekle anonimni i ne otkriju ime lokala u kome rade.

Šta o celoj situaciji kažu mladi ljudi koji se samostalno izdržavaju radeći u ugostiteljstvu?

Autor fotografije: Kazuo Ota

Stefan, menadžer restorana, 26 godina

Epidemija je uticala na sve, ali na ugostiteljske objekte posebno. Prst je uperen ka ugostiteljima, označeni smo kao „leglo zaraze” što je dovelo do pustih restorana i kafića i do smanjenja broja radnika. Naš kolektiv je veliki i broji preko 30 zaposlenih, a kako se smanjivao obim posla, tako smo i mi smanjivali broj radnika, iako smo im pomogli da nađu poslove preko zimske sezone, uglavnom u lokalima na planinama. Vlast je najodgovornija za ovu situaciju. Mnogo je ljudi ostalo bez posla, mnogo porodica zavisi od ove grane privrede. Mnogo je grešaka napravljeno u donošenju odluka i zato ispaštaju ljudi u ovoj branši, a država uredno uzima porez.  

Nemoguće je imati ista primanja kao i ranije, ne obračunavaju se više plate, već satnica, a smanjen obim posla podrazumeva više slobodnih dana i dosta manje prihode. Upravo je skraćeno radno vreme još jedna u nizu loše donetih odluka, jer se najveći pazari prave za vreme ručka i večere.  Ako imate osobu koja je zaposlena u nekoj firmi čije je radno vreme od 9h do 17h, a ima ih mnogo, kako mislite da on može da stigne na ručak u restoran koji radi do 17h? Strah od gubitka posla pod ovakvim okolnostima uvek postoji, prosto vaše sposobnosti padaju u drugi plan ako se objekat zatvori jer nema više prihoda od kojih se plaćaju porezi, doprinosi, plate i dobavljači.

Anika, somelijer, 26

Rad u doba korone se sam po sebi razlikuje iz razloga što se gosti ograničavaju sa koliko ljudi mogu da sede za stolom, da nose ili ne nose maske u restoranu. Nema više pozdravljanja i klasične ugostiteljske atmosfere gde smo svi mi, i gosti i zaposleni, opušteni. Restoran u kome ja radim, kao i svaki drugi ugostiteljski objekat, je pred teškim izazovom plaćanja raznih računa i kirija, sa drastično smanjenim prihodima. Svi gledamo kako da što bolje organizujemo poslovanje i da usluga koju pružamo ne trpi. Pritom, odnos vlasnika restorana i kolega je ostao odličan, dogovorom smo donosili svaku odluku.

Država je neko ko je ostao sporedan i bez nekog plana održivosti nam menjao radno vreme, pa je tako dosta restorana zatvoreno ili na pauzi. Bez obzira na poslovanje, svi mi moramo da plaćamo mesečne kirije, kao i račune i plate ljudima koji rade. Teško je sa skraćenim radnim vremenom imati istu mesečnu zaradu, gotovo nemoguće. Zbog neizvesnosti situacije, država saopštava mere danas za sutra, a posao se teško organizuje. Smatram da nam sve to ide na štetu, jer nismo u mogućnosti da zaradimo dovoljno para ovakvim poslovanjem. I da se donese mera o zatvaranju restorana, treba isplatiti sve ugostiteljske radnike od strane države, a kako to nije moguće učiniti, primorani smo da zarađujemo i da samim tim odlazimo na posao.

Trudimo se koliko možemo, sve mere smo poštovali od prvog dana, i dalje se isto fokusiramo na kvalitet usluge i hrane. Nadamo se da će sve ovo brzo proći i da ćemo svi uživati u svojim poslovima onakvim kakvi treba da budu. Vlasnici i menadžeri restorana zajedno sa svojim zaposlenima su ti koji stvaraju pozitivnu atmosferu u kolektivu i koji se bore za opstanak svojih restorana.

Autor fotografije: Michael Browning

Stefan D, kuvar u restoranu, 26 godina

Mislim da je razlika dosta primetna, kao i u svakoj drugoj sferi, ljudi jednostavno nisu bili spremni na ovo. Sada je većina obazriva, gosti su desetkovani, manje je posla, više nervoze. Jedino što meni prija od svega ovoga je to što manje provodim vremena sa ljudima. Moji iz lokala su se potrudili da niko ne dobije otkaz, ali je bilo smanjenih primanja u onom prolećnom talasu. Sada smo se koliko – toliko snašli da svi ostanu na normalnim primanjima uz male izmene dužnosti i radnog vremena. Pomaže i to što restoran posluje sasvim okej s obzirom na celu situaciju. Zasmetalo mi je jer je država bez konkretnog plana i pregleda situacije. Vlasnici posle prvog zatvaranja nisu uspeli da se snađu, iako su znali da će ovo potrajati. Ljudi takođe, jer smo neverovatno nedisciplinovani i iracionalni, te ni pandemiju ne shvatamo ozbiljno koliko treba.

Ne znam, u neku ruku krivim sve, ali i razumem ih, jer ovakvu godinu niko nije smatrao mogućom do sada. Meni trenutno nije teško jer imam tu sreću da restoran u kome radim okej posluje. Nekako smo sve to skrpili dostavom i saradnjom sa aplikacijama, tako da smo i dalje u nekoj pozitivi. Ipak, da su odmah unete neke rigoroznije mere na kraći period, mislim da bi to donelo bolje rezultate svima jer ovakva situacija ne daje rezultate nikome. Ako se maksimalno poštuju mere, restorani posluju u minusu, ako se na neke žmuri, kao što mnogi rade, broj zaraženih i dalje raste. Ne strahujem za gubitak posla, ali ja sam u manjini, nažalost.  

Da li će buduće mere napraviti balans između ugostiteljstva i socijalne odgovornosti? Iako se prst često upire na ugostitelje, potrebno je sagledati i njihovu stranu priče. Veliki broj ljudi iz ove delatnosti će u narednom periodu ostati bez posla ukoliko se ne stvore pogodni uslovi za održivost ove grane privrede. Po svemu sudeći, vlasnici i zaposleni se samostalno bore, bez ikakve podrške i pomoći. Ugostitelji su u strahu koliko će još ova delatnost moći da izdrži ovakav način poslovanja. Država je ta koja treba da stvori povoljnije uslove za obe strane.

Miša Relić ispred udruženja NOB nastavlja da se bori za zahteve ugostitelja, a to su: smanjene rente za sve ugostiteljske objekte u skladu sa dozvoljenim radnim vremenom tih lokala, smanjene takse i PDV za 10 procenata, kao i minimalci za zaposlene. On na kraju zaključuje: „Svi mi hoćemo da zadržimo naše zaposlene, ali ako nam ne date pomoć u vidu minimalaca, a mi ne možemo da radimo normalno, te samim tim i zaradimo, ne možemo ni da zadržimo osoblje.“

Naslovna fotografija: Freepik

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Mladi na tržištu rada

Mladi na tržištu rada

Iskustvo rada za mlade danas i različiti izazovi prekarijata, od prekovremenog rada i ubrzanih tehnoloških promena do straha od otkaza i pitanja mentalnog zdravlja