Radijski razgovori – o čemu mladi govore kada prestane snimanje?

Najviše nam nedostaje u društvu, želja da slušamo mlade, da im damo priliku, da ih pustimo da uče i budemo tu ako se umore, da ohrabrimo i podržimo čak i kada sami više nemamo snage
Autor/ka Lana Nikolić

1. August 2020

Ljudi veruju u razne stvari, ideologije, religije, nauku, u svoj posao, a ja verujem u mlade. Ne postoji ni jedna jedina emocija u mom životu koja me sa podjednakom snagom motiviše i čini da o temama koje se njih tiču govorim snagom osećanja koja me ponekad i samu začude. Čini mi se da je to izrazito emotivno i lično objašnjavanje mladih i njihove pozicije danas nepohodno, jer predrasuda i zloupotrebe mladih je tako mnogo, a pravog razumevanja malo. Kroz aktivistički i novinarski rad sretala sam čudesno kreativne ljude, ali su na mene najveći utisak ostavila saznanja otkrivena u razgovorima tokom radio emisija koje sam vodila na Dvestadvojci, posebno u mojoj emisiji „Perspektiva” koja je posvećena mladima, a trenutno se ne emituje zbog pandemije.

Koz godinu i po dana rada jednom nedeljno sretala sam, razgovarala, grlila i tešila, hrabrila neke od najdivnijih osoba koje sam u životu upoznala iz najrazličitijih profesija, među njima je bilo umetnika, glumaca, lekara, filologa, psihologa, aktivista. Oni su sigurno učili od mene, ali uverena sam da sam ja mnogo više naučila od njih. Želela sam da podelim neka od saznanja koja su me promenila i obogatila, ali i da ohrabrim mlade, da im prenesem poruku koliko je nekima od nas stalo da se njihov glas čuje i razume. Rečenice koje slede nisu citati, već sažeta preispitivanja naših razgovora, najčešće u pauzi, dok je išla muzika, jer svi se najviše otvore kad se ugasi crvena lampica ili dugme za snimanje, ako držite diktafon.

„Nemam utisak da je bilo koga briga šta će biti sa mladima”

To osećanje da smo prepušteni sami sebi, bez ikakve kontrole nad svojim životima, bez osobe ili institucije kojoj možemo da poklonimo poverenje i energiju, zajedničko je većini mladih sa kojima sam pričala. Jednostavno, odluke se donose tamo negde, kroz razne preporuke,
omladinske politike, kroz slova na papiru, a u realnom svetu mnoge mlade prati osećanje da ono što rade niko ne vrednuje i da nikakvom ozbiljnom, normalno plaćenom poslu niti stabilnom životu ne mogu da se nadaju.

„Ne znam više na koliko projekata radim i gde sve volontiram”

Ono što me najviše boli je apsolutna zloupotreba mladih, njihovih kapaciteta, volje i želje da uče i da se daju svim srcem. Razne organizacije to vide kao super priliku da ih iscrpljuju finansijski, emotivno i životno, a sve pod obrazloženjem da su volonteri – tako imamo mnogo vrednih ljudi koji su zauvek volonteri, ili rade za minimalne honorare koji ne mogu da im pokriju ni osnovne troškove. Mladi su, kako to obični kažem, topovsko meso, potrošna roba institucija i organizacija, osim u retkim izuzetnim prilikama, oni su uvek prvi koje zovu da rade stvari koje niko drugi neće. To je nedopustivo i strašno, zato sam im uvek najdirektnije govorila:

Milica Lazović i Lana Nikolić

„Morate da tražite pare”

Toliko sam volontirala i radila razne poslove na kojima sam imala svakakva iskustva, da sam osećala kao obavezu da, posebno mlađima od sebe, kažem ovu magičnu rečenicu koju bi trebalo da nauče: „koliki je moj honorar”. Živimo u kulturi gde je sramota pitati za novac, ali je sasvim u redu da volonter radi 12 sati. Otvoreno sam im govorila o svojim iskustva i ohrabrivala ih da se ne boje i makar probaju da naplate svoj rad. Normalno je da dobijate platu za trud i rad i tačka. Ne kažem da je volontoranje loše, tu sam naučila neke od najdivnijih veština, sjajno je biti volonter kada mi to želimo i kada imamo energije i kapaciteta za to, ali ne i kada se nadamo da će nas neko zaposliti, i živimo na minimumu, uskraćujući sebi normalnu hranu ili neka obična, životna zadovoljstva da bi neko primetio koliko smo dobri. Ovo nas dovodi do sledećeg problema:

„Moram da budem najbolji/a”

Kapitalizam nam je objasnio jednu stvar vrlo uspešno – svi smo šrafovi u mašini i možemo bilo kada da budemo zamenjeni za nekoga kome je ta naša pozicija super, a možda će i manje od nas očekivati. Zato se u mladima razvilo osećanje da apsolutno moraju da budu na vrhu uvek, nigde ne smeju da omaše, naprave grešku, ne smeju da odbiju zadatak, moraju da ostanu prekovremeno. U situacijama kada smo o tome pričali, delila sam sa njima da se i sama često tako osećam, ali da se uvek utešim mišlju – ako nešto odlazi, to znači da će nešto lepo tek doći i da se za to otvara prostor. Naravno, ovo je Srbija, zemlja apsurda i nebrige za mlade, pa nije sigurno da će se to zaista i dogoditi, ali verujem da je važno održati makar iluziju te rečenice i uvek joj davati novu snagu. U ovoj brizi da ćemo biti zamenjeni je najvažnije da naučimo da bez straha kažemo NEĆU. To je čarobna reč posle koje svi naprasno počnu da vas poštuju jer shvate da i vaše vreme vredi. Ako im se ne dopadne, idite i hrabro tražite dalje, to je jedini način, ne predajte se i uvek stavljajte sebe na prvo mesto.

Ana Kostadinović i Lana Nikolić

„Užasno sam zabrinut/a”

Gotovo svi mladi sa kojima sam razgovarala podelili su neko osećanje zabrinutosti i tuge, straha šta će biti u budućnosti i brige kako da sa svim što tek dolazi izaći na kraj. Mnogo smo razgovarali o mentalnom zdravlju, depresiji, anksioznosti. Najotvorenije sam delila koliko sam se često u tome nalazila i kako sa tim izlazim na kraj. Davala sam im lične savete šta može da pomogne, ohrabrivala da o tome govore. Beskrajno cenim njihovo poverenje i zahvalna sam im na hrabrosti da izađu i javno pričaju o tome kako se osećaju i da time podržavaju druge mlade. To je samo pojačalo moje uverenje da je jedna osoba koju nečiji govor ohrabri, već ceo svet u malom.

„Želim da ostanem u ovoj zemlji/ želim da odem što dalje odavde”

Oni koji žele da ostanu veruju da mogu da donesu promenu i vrlo često je njihov stav i mene dodatno ohrabrivao, ali mnogi nikako ne žele da budu ovde i razmatraju prilike koje će im omogućiti da odu. U oba slučaja osećala sam neopisivu količinu tuge, ako idu, zato što su ih uslovi u zemlji obeshrabrili, ako ostaju, jer sam se bojala da će za nekoiko godina zažaliti zbog odluke da ostanu. Pokušavala sam u oba slučaja da ohrabrim i sebe i njih, dok sam naporedo želela da zaplačem od nemoći, ali i zbog toga što nisam mogla da pojmim kako je moguće da dopuštamo odlazak tako kvalitetnih mladih ljudi, kako je moguće da za njih nema mesta, kako je moguće da svi moramo da prolazimo tako težak put da bismo bilo šta uradili? I dalje ne mogu da razumem i da poverujem, ali me uvek ohrabri njihov potencijal i energija, snaga koju imaju da pomere svet, ni jedan kapiralizam i apsurd to ne mogu da promene.

Demir Mekić i Lana Nikolić

„Mogu li da te zagrlim?”

Ovo sam čula toliko mnogo puta kada se završi tih sat vremena razgovora, čak i od mladih koje sam prvi put upoznala petnaest minuta pre dolaska u emisiju, ali mi i dalje srce zatreperi kad se setim te njihove iskrenosti i osećaja da ih je neko saslušao, zaista čuo, da je nekom stalo. To nam nekako najviše nedostaje u ovom društvu, želja da slušamo mlade, da im damo priliku, da ih pustimo da uče i budemo tu ako se umore, da ohrabrimo i podržimo čak i kada sami više nemamo snage, moramo da verujemo da je moguće promeniti svet zbog generacija koje dolaze.

Tri ključne reči: iskrenost, skromnost i radoznalost

Rekla bih da je to jedan od najboljih načina da mladima budemo podrška. Nikada nisam nastupala kao voditeljka koja je glavna, uvek sam ih podsećala da smo jednaki, molila ih da sede pored mene za centralnim mikrofonom, ohrabrivala da najave i odjave nešto, grlila ih i držala za ruku kad su se bojali što idemo uživo, govorila sam da sam umorna, delila sa njima šta mi se desilo, zasmejavala ih, i oni su mene, pila sa njima kafu pre emisije da se smire ako su mnogo uplašeni. Govorila sam im o svom putu do tog mesta, otkrivala sve što je bilo teško, nisam ni jednom izigravala uspešnu caricu koja je sve postigla i oduvala, govorila sam im o strahu i tome da je normalan, osluškivala sam šta mi govore između redova, podsticala da podele sve u čemu misle da mogu da pomognem i uvek ih pozivala da mi pišu u svako doba ako im bilo šta treba.

Tamara Urošević i Lana Nikolić

Nije teško razumeti mlade, samo ih treba slušati umesto govoriti u njihovo ime, treba ih zagrliti, podržati, nasmejati, ostaviti predrasude iza, mladi nisu lenji, mladi su divni, treba podeliti sve što znamo sa njima, jer deljenjem svih naših znanja, čak i sa ljudima koje ne poznajemo najbolje, koje srećemo samo na sat vremena se ništa ne gubi, ne pada nam kruna sa glave, naprotiv, znanje se umnožava i višestruko vraća kada se nesebično daje. Mislim da je za sve nas mlade koji radimo sa vršnjacima i mlađima od nas, najvažnije da sačuvamo svest o svojim počecima, o tome kako smo i sami malo znali i bili uplašeni, ali želeli da neustrašivo učimo. Jedino tako možemo uvek da ostanemo povezani i otvoreni za sve novo što dolazi, ne uvereni da sve najbolje znamo, nego svesni da tek treba da učimo – zajedno.

Autorka teksta: Lana Nikolić

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *