Radmila Petrović: Dobra poezija je uvek vidljiva

U četvrtak, 25. juna, će u Kulturnom centru Grad od 20h biti održano predstavljanje knjige Moja mama zna šta se dešava u gradovima mlade pesnikinje Radmile Petrović koju je objavila izdavačka kuća PPM Enklava. Radmila Petrović je već godinama unazad aktivna na beogradskoj pesničkoj sceni.
Autor/ka Sara Arsenovic

23. June 2020

Možda ste već čuli kako čita svoje stihove na jednoj od pesničkih večeri u Beogradu – u Poletu, Ljubimcu ili Ljubičici. Pobednica je prve pesničke večeri Svi mi u klubu Knap. Kada je Radmila čitala – svi su ćutali. Preneću i jednu reportersku sliku od te večeri. Stariji čovek je stajao preda mnom dok je Radmila čitala pesmu Ekonomija žudnje, pogledao u svog prijatelja i rekao: ma ko je ova mala? A, evo ko je:

Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, onlajn časopisima, učestvovala je na brojnim čitanjima poezije u Beogradu. Polaznica je nekoliko radionica kreativnog pisanja. Trenutno pohađa radionicu za pisanje poezije kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Slavi Đurđevdan.

Tvoji stihovi preko noći su postali viralni na društvenim mrežama. Delili su ih i oni stariji i oni mlađi i oni koji su levo i oni koji su desno i oni koji čitaju samo poeziju i oni koji je ne čitaju gotovo uopšte. Ti to nisi videla iz prve ruke jer, koliko znam, nemaš nijednu društvenu mrežu. Kako je na tebe uticala ova vest? 

Drago mi je, naravno. Pesme nisam ni pisala za one levo ili desno, mlađe ili starije. Pisala sam prosto za ljude.

A kako si provodila vreme tokom policijskog časa? Gde si bila kada je proglašeno vanredno stanje?

U to vreme bila sam u svom selu tako da mi termin policijski čas nije preterano značio. Čitala sam knjige, gledala filmove i serije, pomagala roditeljima na njivi, završila rad na zbirci pesama i u nekoliko navrata samo ležala i ćutala.

Moja mama zna šta se dešava u gradovima je tvoja treća zbirka poezije. Šta poručuješ njenim naslovom? Kako si ga odabrala? Čini mi se da si mi jednom prilikom rekla da je u igri bilo nekoliko radnih naslova.

U igri jeste bilo nekoliko naslova jer urednik, Zvonko Karanović, u početku nije bio za ovaj naslov. Međutim, posle dugo razmišljanja nekako smo se zajedno vratili na taj, početni. Mislim da je taj naslov povratnički i iz čitalačke perspektive: na početku ti ništa ne znači, a kad pročitaš knjigu i okreneš je na naslovnicu, pomisliš aha, njena mama zna šta se dešava u gradovima. Želela sam naslov koji će mi biti teško da izgovorim, ne zbog broja reči, već emotivno. Duži naslovi se teže pamte, ali ostaju duže u sećanju.

Primećuješ li promenu u svom odnosu prema pisanju poezije od prve zbirke do sada?

Sa praktične strane, rekla bih da sam postala veštija, oslobodila se nekih  iluzija. Poezija gubi neku funkciju u mom životu, ali i dobija drugu, možda dublju, značajniju. Čudno je to, transformiše se iz dana u dan, stvari se sagledavaju iz drugačijih pozicija. 

Tvoj lirski subjekat je u intenzivnoj komunikaciji sa svojim ženskim precima (kada to kažem, posebno mislim na pesmu Šuma, plug, jagorčevina). Zašto je to važno devojci-hajdučkoj travi? Šta je od njih naučila, a šta im zamera? 

Lirskog subjekta muči činjenica da žene od kojih je nastala nisu bile srećne. Ona obećava sebi da će uraditi šta god bude trebalo da postane ta prva, srećna žena. Ne zamera im što nisu pobedile, zamera im što se nisu borile. Njihova tuga i neiskorišćeno znanje se prenose implicitno, međugeneracijski čineći glas lirskog subjekta zrelijim i snažnijim.

Mogli bismo reći i da se ona hrabro suočava sa duhovima predaka. Koliko je tebi lično važno prihvatanje i suočavanje sa vremenom koje je iza nas? Kada te to pitam mislim i u ličnom i u kolektivnom smislu. 

Mnoge stvari ne mogu da podnesem i prihvatim. Između ostalog, zbirka govori i o toj borbi.

ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA

osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke

zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući

govore mi: seci ih kao pihtije!

pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?

hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju

od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa

tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće

a sve je to i bilo zbog rakije

snago, ne pristaj da budeš nečija

izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave

ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud

Jedan od komentara koje sam čula na tvoje stihove bio je da pišeš izrazito žensku poeziju. Da li je tako doživljavaš? Postoji li ženska poezija?

Ne znam šta je ženska poezija. Poezija je dobra ili nije dobra.  

Da li bih pogrešila ako bih rekla da te odnos velike sredine, kao što je grad, i male, kao što je selo, podstiče na pisanje?

Podsticaj za pisanje uvek dolazi iznutra, iz sukoba emocija. Selo i grad su samo scenografija.

A kada pišeš? 

Kad god imam o čemu, kad god imam razlog za pesmu.

Šta te ohrabruje, a šta te plaši?

Sama sebe ohrabrujem, plaši me jer ne znam kako treba živeti.

Čijim stihovima se vraćaš?

Ne vraćam se često pesnicima koje sam nekad čitala, više idem napred. Mnoge stvari nisam pročitala, ali nadoknađujem propušteno. Da bi se pisalo nije dovoljno samo iskustvo, već i čitanje.

Koju si knjigu iz školske lektire mrzela?

Antigonu, Božanstvenu komediju, i još mnogo, mnogo njih. U to vreme nekako me to nije doticalo.

Koja ti je prva asocijacija na Ekonomski fakultet? 

Ne znam, neka težina na duši.

Vratimo se tvojoj poeziji – često učestvuješ na pesničkim večerima. Koju svoju pesmu najviše voliš da čitaš pred publikom i zašto? 

Volim da čitam pesme koje do tog trenutka nisu stigle da mi dosade. Dakle, što novije, to bolje.

Preporučuješ li svima radionice poezije i proze koje pohađaš? Šta je najvažnije što si na njima naučila?

To je jedina stvar koju preporučujem svima, bez izuzetka. Ako voliš fudbal, ideš na teren subotom u šest da igraš. Ako voliš književnost, ideš na radionice.

Najvažnije što su mi donele radionice jesu prijatelji. Ne postoji mesto na svetu na kome su ljudi više iskreni i povezani. O pisanju naučiš mnogo toga, skratiš sebi put.

Kada neko kaže enklava, ti pomisliš na

Entuzijazam, prijateljstvo, ideju.

U jednoj pesmi se pitaš da li poezija i dalje uzbuđuje. Pa, da li te uzbuđuje?

Da me ne uzbuđuje, ne bih je čitala, a ni pisala, nipošto. Dobra poezija je uvek vidljiva. Međutim, neki ljudi pišu poeziju radi pisanja, možda sopstvene afirmacije. U poeziji moraš biti iz pravih razloga. Jedan od njih je potreba nešto da kažeš. A koliko će to biti dobro zavisi od talenta, rada, znanja.

Fotografije: Ema Bednarž

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *