fbpx

Radnički muzej Trudbenik: Nekad radnici danas beskućnici

“Bolje pozovite nekoga ili nađite neku lampu, tamo je sablasno, uplašićete se”, posavetovala nas je prolaznica prilikom pokušaja da pronađemo ulaz u zgradu hotela preduzeća Trudbenik u kome je nedavno nastao Muzej radnika Trudbenika.

A unutra, naš vodič, Nemanja Pantović iz Združene akcije krov nad glavom, zajedno sa dva starija majstora, pokušava da osposobi mali šporet na drva, kojim će se prostorije ubuduće grejati, da bi posetiocima bilo toplo u ovim zimskim danima.

U prostorijama nekadašnjeg samačkog hotela jednog od najvećih jugoslovenskih giganata i nekoliko okolnih baraka, živi tridesetak radničkih porodica, koje su ovde naseljene još krajem pedesetih godina prošlog veka.  U nekoliko prostorija hotela nastao je improvizovani muzej istorije ovog preduzeća, a postavku muzeja neposredno čine i sami radnici koji tu i dalje žive. Naš vodič kroz ovaj nesvakidašnji muzej nam objašnjava da se prvobitna ideja javila u razgovoru sa radnicima, u noćnim pričama, dok su do jutra čekali izvršitelje i razgovarali o tome šta je Trudbenik nekad bio.

KMG Trudbenik je Vlada prodala 2008. godine Draganu Kopčaliću, koji je ignorisao važeće odluke organa iz 2006. godine da se izvrši prenamena ovih objekata u stambene zgrade. Stanarima su obećani stanovi, koji do danas nisu izgrađeni. U međuvremenu je firma privatizovana, zatim je nastupio stečaj i dok banke i poverioci naplaćuju svoja potraživanja, ovim porodicama već tri puta u poslednjih godinu dana izvršitelji kucaju na vrata sa namerom da ih odatle isele. Poslednje iseljenje bilo je zakazano za avgust ove godine, ali je Združena akcija krov nad glavom sa svojim aktivistima i sa samim radnicima to sprečila. Ili samo odložila. Inače,privatizacija Trudbenika je jedna od 24 sporne privatizacije čije rešenje traži Evropski parlament.

Kada kažemo muzej, mnogi će zamisliti impozantnu, ulickanu i sjajnu zgradu a unutra istorijske predmete i materijale koji nam pričaju neke priče o prošlim vremenima. U tome je i najveća važnost ovog nesvakidašnjeg i netipičnog muzeja radnika, što cela desna strana ulice Luneta Milovanovića, počevši od borilačkog kluba Trudbenik pa sve do poslednje barake, predstavlja svojevrsni eksponat i priča mnoge priče, i pre samog ulaska u zamišljeni muzej.

“Ovaj muzej je jedini pravi muzej u Beogradu”, kaže nam naš vodič dok razgledamo prvu prostoriju u kojoj je u fotografijama i dokumentima prikazan nastanak i prvi deo života ovog preduzeća, i dodaje da je razlog to što “ima neposredne veze sa životom ljudi i perioda koji pokušava da predstavi i da je njegova društvena uloga mnogo važnija od one estetske koja služi samo da pojača utisak ”.

Od osnivanja jugoslovenskog građevinskog giganta 1947., koji je već početkom pedesetih zapošljavao 7500 radnika, do propale privatizacije i stečaja, cela istorija staje u dve i po sobe . Na prvom zidu osnivački list star 71 godinu.  Mapa tadašnje SFRJ sa ucrtanim lokacijama po celoj zemlji na kojima su se nalazila gradilišta i pogoni Trudbenika. Ono što potpuno ostavlja bez teksta je pogled na spisak samo nekih objekata koje je ovo preduzeće izgradilo u Beogradu, simbolično prikazan kako visi u kocki sa krana. Ređaju se imena Glavne železničke stanice, stanice Prokop, naselja Konjarnik, Braće Jerkov, Lipov lad, naselje Banjica, aerodrom Nikola Tesla, Sajam, Klinički centar Beograd, Narodno pozorište, Hotel Moskva, „Soko Štark“, fudbalski stadion „Crvena Zvezda“, blokovi, JDP, Narodna banka i tako u nedogled preko 3000 fabrika, škola, bolnica, stambenih objekata.. Zaključujemo zajedno da god da se nađete u Beogradu i kuda god da prolazite, naići ćete na barem neku zgradu ili objekta koje je izgradilo ovo preduzeće. Naslovna strana lista Trudbenik, koji je dugo izlazio, iz maja 1989. godine najavljuje građevinski postupak stoleća – Hram Svetog Save.

KMG Trudbenik bio je pionir u montažnoj gradnji. 1952 predstavljen je prototip montažne kuće izgrađen za samo 17 sati. Ta kuća je predstavljala izložbeni primerak, kroz koji je prema podacima lista Trudbenik, prošlo 18 250 posetilaca

Nemanja i bezimeni mačak koji tu živi vode nas u drugu prostoriju, a u hodnicima crno bele fotografije radnika sa uredno ispisanim imenima i funkcijama, kao u nekom godišnjaku. On nam objašnjava da je ovde nekada postojao i klub za zabavu i ambulanta i biblioteka i da odatle potiču fotografije sa sledećeg zida, na kom se vide uređene ambulantne prostorije i radnici fotografisani u partijama šaha. U drugoj prostoriji nešto bliža istorija i fotografije nastale u ovom veku, sa raznih štrajkova u kojima su radnici pokušavali da ostvare svoja prava. Slike parola, grupa radnika i naslovi i tekstovi iz novina starih i po neku deceniju.  A tu su i fotografije koje oslikavaju svaki novi dolazak izvršitelja i policije. Na samom kraju grafit karikatura koji sve sažima u jednu i prikazuje policiju kako tera ljude  sa stvarima, dok pored za kafanskim stolom sede neki važni lepo obučeni ljudi, a pored grafita zalepljene odluke o iseljenju.

Pantović, koji je i sam učestvovao u akciji odbrane domova ovih porodica kaže da ne postoje nikakve informacije iz nadležnih institucija o tome šta će se dalje sa njima dešavati i da su poslednje informacije koje imaju da je parcela pre dva meseca ponovo prodata preduzeću iz Aranđelovca koje se bavi uvozom cveća.  Njihovi dalji planovi u mesecima koji slede su širenje izložbe i priprema različitih akcija i performansa,  kao što je prikazivanje filmova i novih izložbi ali takođe u planu su i gostujuće izložbe. Sredinom januara gost će biti izložba iz Bora, odnosno izložba borskih radnika a poziv za sve umetnike koji žele ovde da izlažu je otvoren.

Na samom kraju , dok se uz pomoć baterijske lampe spuštamo niz oronule stepenice, naš domaćin nam još jednom naglašava koliko je važno da postoji ovakav testament načina na koji je sprovedena transformacija društvene svojine u privatnu i da je ovo najmanje što jedno preduzeće koje je učestvovalo  u obnovi cele Jugoslavije zaslužuje.

Po izlasku iz zgrade, ovaj hotel više nije ličio na onu sablasnu pojavu sa početka, već na neke od najveličanstvenijih zgrada, u crno beloj tehnici, izgrađenih rukama ovih radnika.  A jedna od najvećih istina koja se ponavlja uz ime ovih ljudi i koja visi u hodnicima hotela i odlazi sa svakim posetiocem je da graditelji mnogih domova širom zemlje, pa i regiona, danas nemaju svoj dom.

Autorka teksta: Željka Vesić
Fotografije: Nenad Vujanović

Leave a reply