fbpx
ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU |

Radost stvaranja pronalazim u tome da ozbiljne teme ošašavim

Intervju sa piscem Stefanom Tićmijem

17. January 2024

Život nije ono što je čovek preživeo,
već ono čega se seća i kako se seća da bi ga ispričao.
Gabrijel Garsija Markes
                                                         

Kada je objavljena knjiga Ja sam Akiko, a potom po istoimenom romanu adaptirana i predstava u režiji Milje Mazarek, osim što su i predstava i knjiga pobrale mnogobrojne nagrade, naišli su na, pre svega, dobar odjek kod publike. Konačno kvalitetna književnost za decu, konačno kvalitetna predstava za decu su bili najčeći komentari koje ste mogli da čujete. I zaista – kako književna dela, tako i pozorišna, pa i filmove za decu, kada govorimo o domaćoj sceni, moguće je nabrojiti na prste. Scena ne samo što nije dovoljno razvijena, već nema ni dovoljnu podršku, ni institucionalnu, ali ni medijsku, ni finansijsku. Tako je Stefan Tićmi svojim romanima, koji su namenjeni deci, ali i odraslima, bio pravo osveženje koje smo čekali.

Tićmijev roman Kaput od mahovine našao se među 200 najboljih knjiga za decu (po katalogu „Beli gavrani“ (The White Ravens) Međunarodne biblioteke za mlade, najveće svetske biblioteke literature za decu i mlade, osnovane 1949. godine u Nemačkoj). Stefan je široj javnosti poznat i kao osoba koja je prva prevela poeziju na znakovni jezik, prilagođenu gluvim i nagluvim osobama, a zajedno sa svojim drugarima, od propale kućice, napravio je malu besplatnu biblioteku sa više od 5.000 knjiga u Leskovcu.

Nedavno, Tićmi je objavio svoju novu knjigu Guguto memeto, po kojoj je prethodno snimljen i kratkometražni film reditelja Branislava Stošića. Projekcija ovog filma, kao i razgovor o romanu biće upriličeni na predstojećem Pančevo film festivalu, koji će biti održan od 19. do 21. januara u Pančevu, te smo tim povodom razgovarali sa ovim autorom.

Pišeš književnost za decu, ali u svojim romanima pokrečeš vrlo ozbiljne teme, i to opet na prijemčiv način. Koliko je tebi to izazovno?

Stefan Tićmi: Najizazovnije. Ne volim očitost, otrcane fraze, pamflete. Radost stvaranja pronalazim upravo u tome: da ozbiljne teme ošašavim. Kroz poetiku, kroz formu, kroz slojevitost. Da, recimo, usamljenost postane igrarija, kao u Akiko. Da odbačenost postane karneval, kao u Kaputu. Da smrt postane zabava, kao u Gugutu. Nisam ćaknut, ali pišem kao da jesam. Možda bi moglo tako da se kaže. Pitko, a iščašeno. Svakodnevno, a začudno. Nekome se to dopada, nekome ne, što je i prirodno. Uostalom, i sam volim takvu literaturu, kinematografiju, slikarstvo. Književnost ako ne izmesti čoveka, ako u njemu nešto ne pomeri, šta onda čini? Ćućori?

U oba svoja romana kažeš da su knjige za odrasle, ali opet su svrstavane u književnost za decu, kako to objašnjavaš?

Nikako. Iskren da budem, razumem potrebu tržišta za tačnim određivanjem kada je u pitanju žanr, uzrast i raf, kako bi sve bilo nekako lakše i pristupačnije, kako knjiga ne bi lebdela, ali umorilo me malo to svrstavanje: te ovamo, te onamo. Najdraže mi je kada mi se čitaoci jave i kažu da su porodično pročitali knjigu. Ono što je zanimljivo, i ponavlja se iz godine u godinu, jeste to, da baš u trenucima kada upadnem u kolebanje i preispitivanje, ima li smisla ovo čime se bavim ili ne, baš tada pristigne neka poruka, neko javljanje koje samo potvrdi da ipak sve ima smisla, koliko god taj smisao možda bio placebo, apstraktan.

Koje su neke sličnosti, a koje razlike koje uviđaš u svoja dva romana Ja sam Akiko i Guguto memeto – i u tvom pristupu prema njima, ali i ovako u samim delima?

U prva dva romana – Ja sam Akiko, Kaput od mahovine – glavni junaci su deca. Akiko i Najdan. U trećem romanu Guguto Memeto se takođe pojavljuju deca, ali su anti-junaci: nestašne, dobroćudne zloće. Ono što je zajedničko svim tim krhkim bićima jeste suočavanje. Suočavanje sa najvećim mogućim izazovom koji se naziva odrastanje. Akiko je usamljena, Najdan je odbačen, a radoznala deca sa viškom enerigije iz Guguta se bore sa krivicom. U Selu na rubu razuma smrt ih okružuje i toliko je sveprisutna da su je pretvorili u zabavu.

Guguto memeto si čuo nekada od svoje bake, kako si znao da je to pravo ime za ovu knjigu?

Naziv je nekako mix Severine i Nolana: uno momentooo.mp3, memento.imdb, memeto. Ne znam da li je idealan, ali je adekvatan. Ako je išta, onda je začudan. Slutka, koja u romanu predviđa ko sledeći umire, nekada je imala živu pticu, gugutku, koja je u kljunu prenosila papiriće sa imenima onih koji sledeći umiru, a seljani su tu ptičurinu, uznemireni i preplašeni, zbog toga kamenovali i Slutka umesto nje ima jednu veštačku sa limenim perjem i stalno pevuši: Gugutooo Memetoooo…Divlje, prokleto…

Šta je ono što je tebi lično bitno da postigneš i poručiš svojim delima?

Nekakav fiktivni cilj mi je da nastavim da rušim i stvaram vlastitu himeru. Možda to. O tome sam čitao u knjizi Autobiografija jednog strašila i jako mi se dopao taj pojam. Dakle, vlastita himera je čudna zverka koja nas predstavlja i određuje nam identitet. Uslovljava naša očekivanja i naše strahove. Na svu sreću, naše himere stvaraju od naših života romaneskne pustolovine. Uređujemo predstave iz prošlosti, kao i one koje ćemo imati, a to sve radi stvaranja neke narativne istine. Kao kakva prava životinja, i himera se razvija, dobija različite oblike u različitim trenucima, prilagođava se osobama koje sreće i uklapa se u kulturalne kontekste u kojima se obrela i gde luta bez jasnog cilja.

Kakav je tvoj stav po pitanju domaće književne scene kada govorimo o knjigama za decu? Koliko je ona (ne)razvijena?

Nesumnjivo je da imamo kvalitetne autore i autorke, ali mislim da je potrebno više medijske vidljivosti i pažnje kada je u pitanju dobra literatura za decu. Više emisija, sadržaja, aktivnosti. Jer, ne može se dogoditi da pročitaš neku knjigu Igora Kolarova ili knjigu Dejana Aleksića i da kažeš: ovo ne valja. Ne može se dogoditi da odgledaš film rađen po knjizi Jasminke Petrović Leto kada sam načila da letim i kažeš: ovo ne valja. Ne može se dogoditi da poslušaš intervju dobrog duha književnosti za decu Branka Stevanovića i da kažeš: ovo ne valja. Ne može se dogoditi da prisustvuješ druženju sa Urošem Petrovićem i da kažeš: ovo ne valja. Sem toga, ono što raduje jeste i činjenica da se pojavilo dosta mladih autora koji stvaraju za decu i mlade.

Knjiga Guguto memeto je prvobitno bila napisana kao scenario za istoimeni film reditelja Branislava Stošića, kako je došlo do te saradnje?

Sa Banđonijem sam se upoznao još na poetskim čitanjima u Vranju, na Stihiji. Onda smo se sreli pre dve godine u Beogradu i spomenuo mi je da planira da radi kratki film, da mu se dopada kako pišem i da mu pošaljem nešto što bi možda moglo da se ufilmiči. Poslao sam mu kratku priču o Slutki i Moći. Tu priču smo preinačili i radili svakodnevno na scenariju nekoliko meseci. EXT. ENT. OFF. Film je osvojio nagrade na festivalima u Herceg Novom, Novom Sadu, kao i u Češkoj i Grčkoj.

U kom trenutku je došlo od toga da od scenarija Guguto memeto postane roman?

Bilo je mnogo transformacija. Kao što sam u prethodnom odgovoru spomenuo: prvo je bila kratka priča, zatim scenario, posle scenarija film, a potom roman, koji sam, paralelno sa pisanjem scenarija sa Branđonijem, razrađivao: detaljno, strpljivo. I kako je film kratkometražni, koliko god da smo hteli i koliko god da smo se trudili, nismo mogli da u njemu prikažemo sve ono iz Sela na rubu razuma. Moram da spomenem da je samo snimanje filma za mene bilo jedno nesvakidašnje i neverovatno iskustvo. Predivno je to mesto, eko selo Zelenkovac, bajka, odistinski. Bilo je puhova svuda okolo, tartufa i vrganja za doručak i zdrave radne atmosfere, naravno. Pozdravio bih čitavu ekipu filma. Posebno bih pohvalio magičnu Zoranu Klječanin koja je bila zadužena za scenografiju i kostim, a ilustrovala je i roman.

Zanimljivo je da je Ja sam Akiko pretočena u predstavu, a Guguto memeto u film. Koliko su ti druge umetničke forme, pored književnosti, bliske? Da li su se obe stvari desile spontano ili su u planu od starta bili i drugi formati (pored pisane reči)?

Da, sve se to dešavalo sponatno, kao nekakav prirodni sled događaja, na niovu prepoznavanja, poklapanja senzibiliteta. U pravu si, Akiko je pretočena u predstave, igra se u Skoplju, kao duodrama u režiji Roberta Ristova, igra se i već dve godine u formi monodrame u Beogradu, u režiji Milje Mazarek. Sjajna glumica Sofija Mijatović svakoga meseca u Teatru Vuk i nasmeje i rasplače publiku. A u septembru ove godine bi trebalo premijerno da bude izvedena predstava Ja sam Akiko u Zagrebačkom kazalištu Žar ptica u režiji Slađane Kilibarde. Tome se baš radujem. Kao što jedva čekam i premijeru kratkog animiranog filma u režiji Damira Romanova koji je se trenutno nalazi u postprodukciji.

Imaš li neke svoje uzore kada je reč o književnosti za decu?

Volim autore i autorke koji se zaigraju, na samoj ivici krika.

Fotografije: Tina Dragović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *