fbpx

Ratko Rakin - Čovek na apaluze i pohvale ne treba da se navikava

Ratka Rakina, PR menadžera Kulturnog centra Beograda sigurno ste videli i čuli milijardu puta (kako en face, tako i na televiziji, radiju ili, pak, na Instagram storijima). U nekim trenucima mi se čini da je svuda.

Za Oblakoder magazin, ipak, ovoga puta nije govorio o novoj izložbi u galeriji Artget ili o novom ciklusu filmova u Dvorani KCB-a, već o maminom Markins puderu, tramvaju broj 11, prvom odlasku u bioskop i omiljenim ženama u svom životu.

Čini mi se da odgovor na ovo pitanje zanima mnoge. Čime se ti to sve baviš, a šta si zapravo po struci?

Ja sam završio Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo i komunikologija. Imao sam malo drugačiji put pre faksa nego moje kolege.

U svet TV-a sam ušao sa 9 godina. Do drugog razreda srednje škole sam radio na RTS-u kao voditelj emisije koja se zvala DIM (Dečji informativni magazin), a bavila se talentovanom decom (onim dobrim đacima koji više nisu popularni ovde, ali super služe kafu u avionima u Dubaiju ili pak nekim drugim razvijenim zemljama). Urednica je bila Zorica Ubović.

Išao sam i kod Mike Aleksića na glumu - i taj glumački svet mi je blizak. Na prvoj godini faksa (2007. godine), otišao sam na B92, a zatim kod Jugoslava Ćosića. Posle toga sam postao PR lice Exit Festivala i to radio narednih 5 godina. Snimali smo smo i emisije sačinjene od intervjua sa izvodjačima. Radio sam i na Cinema City festivalu. 

Onda sam oćelavio sa 22 godine (od glamuroznog života), pa su me stavili u pozadinu. To se ne slika dobro, kako su mi marketinški magovi objasnili. Nastala je izazovna pauza od 2 godine. Ali, kako se ja malo teže predajem, jednog teškog dana pored neke vode sam se sabrao i u jednoj godini vratio. Možda da dokažem da su pogrešili. I onda naredne tri, četiri godine nisam stao. Ne kao, već zaista sam radio svaki dan po ceo dan. To zaista nije za svakoga, naročito ako misli da je to samo slikanje. Taj posao je rudarski i mnogi ne izdrže.

Svaki posao koji uključuje komunikaciju sa velikim brojem ljudi te cedi. Potrebna je ozbiljna kontrola i disciplina da bi se to izdržalo. Radio sam na Clubbing Adria TV-u, Radio Beogradu, u agenciji za digitalni marketing, Mikser House-u, na Mikser festivalu, Šabačkom letnjem festivalu, Arsenalu u Kragujevcu... Bio u Sarajevu neko vreme da otvorim Mikser House Sarajevo, organizovao žurke u Plastiku, otvorio svoju agenciju... Trenutno sam u Kulturnom centru Beograda za koji radim odnose s javnošću i marketing. Pišem ponekad nešto za Nedeljnik i Noizz. Ovoga mogu da se prisetim.

Pored toga, sa drugom, Jovanom Lakićem, radim sve u domenu dizajna i kreiranja sadržaja - sajtove i, generalno, sve što ima veze s estetikom nekog brenda ili proizvoda. U proteklih pet godina smo osmislili vizuelni identitet Filmskog Festivala Valeta, koji se održava svake godine na Malti. Radili smo i sa raznim nevladinim organizacijama... zatim sajt norveške princeze Marte Luiz, najstarije ćerke norveškog kralja Haralda Petog i kraljice Sonje...

Nedavno smo kao outsource radili dizajn dečje odeće za jednu svetsku zvezdu koja je imala rezidenturu u Las Vegasu (nije Britney). Sad smo krenuli  da se petljamo i sa video radovima, a voleli bismo i neki konkretan proizvod za decu da plasiramo.

Vremena imamo sve manje, tako da sad učimo da malo odvojimo i za sebe. Ukratko, dizajn i estetizacija svega, na neki naš komplikovan i osoben način, ali uglavnom sa strancima ili, bolje rečeno, sa svim ljudima koji su svesni da nešto moraju da plate za taj posao.

Podeli sa nama svoje prvo sećanje...

Mislim da moja prva sećanja nisu tako sjajna s obzirom na to da sam ratno dete. Imam dosta materijala za psihologa.

Deca znaju da budu brutalna (ako nemaš prezime na IĆ i izbeglica si iz Hrvatske). Ljudsko neznanje je bezgranično... I na faksu sam važio za nekog Hrvata. Rano sam počeo da se sklanjam od ljudi koji se definišu samo kroz teritorijalnu pripadnost. Neki eksperti su mi rekli da sam se zbog toga više trudio. 

Kao mali sam naučio da je dobro kada ne pripadate nigde, jer onda možete da pripadate sebi. Tako živim i tako se osećam. Gde god da otputujem svuda se osećam lepo, svuda nekog upoznam. Osmeh znači isto na svim jezicima. Nekako me sam termin granica čini neslobodnim. 

Od lepih sećanja, to je miris maminog pudera Markins, koji se više ne prozivodi, i njenog parfema kad me ujutru poljubi i ode na posao. Da ne kažem, na nekoliko poslova. Moja mama Vera je velika heroina i carica kada je reč o poslu - moj poslovni uzor. 

Kada si prvi put bio u bioskopu i koji si film tada gledao?

Nisam siguran. Gledao sam sve Disney crtaće nesinhronizovane. Kasnije su mi otkrili da postoje sinhronizovani i potpuno sam drugačije počeo da gledam na ljude koji su na njima odrastali. 

Sve od sadržaja tokom ranog detinjstva je išlo preko mog tate. Sada, kako prolazi vreme, sve više sam mu na tome zahvalan.  Moj prvi samostalan odlazak sa društvom u bioskop je bio Space Jam, ako ne računamo Masku kada su nas roditelji doveli, ostavili i sačekali. 

Ja sam doduše zbog Britni ispao izrod i za mog oca je to bio kulturni sunovrat. Ipak, 2004. godine mi je kupio ulaznicu za Onyx Hotel Tour i, maloletnog, sa dozvolom iz MUP-a, poslao u Budimpeštu na koncert. Najkul tata Radovan. On je takav za Roling Stonse.

A u pozorištu?

U pozorište sam išao relativno često. Prvi odlazak je bio u Narodno gde je moj teča Borica Knežević radio kao baletski igrač. Predstave se ne sećam jer sam imao 4-5 godina. Zatim Atelje, gde me je mamin kolega sa Radio Beograda uveo iza scene. Magična su mi sva ta sećanja... 

Sećaš li se svoje prve simpatije?

Trudim se da ne gledam unazad. Radujem se budućim.

Kako si se odlučio da studiraš Fakultet političkih nauka i da uplivaš u vode PR-a, komunikacija, digitalnog marketinga?

Mislim da nisam baš planirao neke stvari koje su se desile mnogo rano za moje godine. Sve to se nekako spontano odigralo. Recimo, više sam želeo da vodim jutarnji program ili čitam vesti. Mislim da ponekad to i dalje želim. Mada, s obzirom na moj put, ne znam tačno koji bi to medij bio. Masa me ne zanima.

Spremao sam se za glumu, ali sam odustao i upisao Fakultet političkih nauka. Doduše, na prozivanje, jer sam bio treći ispod liste, a prvi sam diplomirao u predroku. Možda opet da im dokažem da su pogrešili.

Digitalni marketing je u jednom trenutku slučajno zalutao u moj život kada sam osećao da mediji koji postoje nisu za mene. Ipak, nemam potpuno pozitivno mišljenje o njemu. Agencije su surova mesta, mada radeći u njima možeš dosta toga da naučiš. Šta ćeš posle s tim... To je do tebe. Ja ga koristim najviše za posao i kao monopol igricu, ali sam svestan da je sredstvo. Jako se oslanjam i na sve tradicionalne medije.

Koja je najbolja izložba u KCB-u prošle godine?

Ne mogu da izdvojim jednu... Možda ceo Oktobarski salon, s obzirom na megalomanski karakter projekta. Svakako je obeležio godinu iza mene zbog tog što ga je posetilo više od četrdeset hiljada ljudi. Prethodni, koji nisam radio, posetilo je oko dvadeset hiljada...

Na otvaranju Salona bili su svi koje ste ikada sreli makar jednom u životu u Beogradu. To je mnogo lep osećaj, ali stvara još veći pritisak u pogledu narednih projekata. Pritom u KCB-u, u domenu mog posla, kako ga ja vidim, ima još mnogo toga da se uradi. Ove godine ću se potruditi da neke rupe popunim koliko god je moguće.

Voleo bih da svi non-stop dolaze u Kulturni centar Beograda. Da im to bude neka baza gde uvek mogu da svrate, gde ih dočekuju nasmejani ljudi otvoreni za nove ideje zasnovane na što različitijim uglovima.

Naše razlike mogu i treba da donesu nešto novo i lepo. Sve je moguće ako promenite ugao gledanja. Imam sjajne koleginice koje su mi velika podrška i koje me svakodnevno edukuju.

Uvek ima mesta da se nešto unapredi i nauči, ali je isto tako potrebno i vreme kojeg danas imamo sve manje. Sve su to neke teme koje me preokupiraju i na kojima ću se truditi da radim. 

Imaš li omiljeni deo Beograda? Postoji li neka lokacija gde posebno voliš da provodiš vreme?

Volim Beograd i rado ga se sećam.... Stvarn,o nije fraza. Što više drugih gradova vidim sve više ga volim, ali pojavno. Svaki deo mi je lep, jer me podseća na nekog ko živi tu. Mnogo puta smo se selili, pa sam naučio da svuda možeš naći nešto lepo i da se čovek navikne (naročito kada mora). 

Volim novobeogradske blokove, naročito blok 23. Volim Surčin, jer tamo živi moja Milica. Volim Banovo brdo, volim naselje Braće Jerković, volim Vračar, volim Kosančićev venac, volim Bežaniju, volim Zemun, volim Stari Merkator, Konjarnik, Dedinje, Senjak, Banjicu... Volim i Štajgu, gde sam išao u vrtić i osnovnu školu. Taj kraj je opasan, ali eto i takav mi je bio lep, jer su ga činili neki dragi ljudi. Nisam od onih kojima je daleko da odu negde, ako je tamo neko. 

Mnogo volim da sednem na  tramvaj broj 11 koji su vratili kao liniju. Presretan sam zbog toga. Od Sava Centra se provozam vikendom do Kalemegdana. 11-ica je uvek prazna i magična mi je ta vožnja uz tvrđavu. Volim male ulice - Zmaja od Noćaja, Cara Uroša, gde živi moj Jovan, Svetozara Radića, Ivan-Begovu... Nisam poštovalac stakla, teško da ćete me ikada sresti u takvom okruženju... 

Obožavam i Novi Sad, koji mi je druga kuća. U Novom Sadu imam mnogo pravih prijatelja i mnogo sam sretan što sam imao priliku da boravim tamo toliko puta.  Divno mi je i u Sarajevu, pa i u Zagrebu. Uopšte nisam izbirljiv sve volim da vidim i svuda ima divnih ljudi. 

Najveći poslovni izazov do sada?

Oktobarski salon

Posao iz snova?

Jednom sam rekao da ne znam šta ću biti kada porastem.

Nisam ga još našao, ali sam sasvim siguran, s obzirom da stvari idu lepim tokom, da ću za godinu-dve znati odgovor na to pitanje. 

Za sada jašem ovaj talas na kome sam najiskrenije zahvalan i mnogo mi znači, a šta će biti sutra ne znam. Nekada mi je i mnogo teško, kao i svima. Znam samo da čovek na aplauze i pohvale ne treba da se navikava, niti da se opušta, već da ih shvati kao još veću odgovornost i obavezu da da još više od sebe. Iz mog kratkog iskustva, već sutra sve može biti drugačije. 

A šta radiš u Palmas Boutique - u? Šta voliš da kupuješ? Opiši nam svoj stil.

Palmas je pokrenula moja sestra od tetke Marija sa ekipom ljudi koja boji ovu zemlju predivnim bojama. To je skupina predivnih, darovitih umetnika iz Srbije i poneki od preko, koji rade nešto iskreno (bar se meni tako čini). Malo sam ih podržao, ali mi je bila čast. Nisu jedini od dizajnera ili ljudi iz mode koje sam podržao.

Za mene moda i kupovina generalno predstavljaju malo kompleksniju stvar. Ima ljudi koji hoće da prošetaju na otvorenom vazduhu radije nego u nekom bezdušnom centru za kupovinu. Mislim da treba svi da podržimo male biznise, mlade umetnike, dizajnere, slikare, jer je to nešto što ostavljamo iza sebe onima koji dolaze.

Divni su strani brendovi, ali postoje naši mladi ljudi koji rade još bolje ili na istom nivou i nema ništa lepše kad se spoje sa nekim stranim brendom. Voleo bih da ih prepoznamo dok su ovde, a ne kao s većinom - tek kada ih svet prizna, onda ih se i mi setimo. Neki od njih već rade nešto u inostranstvu, ali ih mi ovde ne znamo. To je apsurd. 

Dakle, taj ionako krvavo zarađen novac ne trošim po mestima koja su lanci, osim Meka (na to sam navučen) i koja drže ljudi sumnjivog porekla prvog miliona. Sve i da su ta mesta prelepa ili, kako kažu ljudi kao opravdanje, super im je hrana. To mi sužava izbor, ali ja tako Beograd ne doživljam i nisu mi te stvari banalnost, već pokazuju kompletnu nesvest bića. Važni su mi ljudi koji su svesni novca i koji znaju gde ga troše.

Šta je tvoje omiljeno? Bilo šta na svetu. Reci nam svoja tri omiljena.

Sve žene u mom životu. 

Omiljeni film, omiljena knjiga, omiljena predstava, omiljeni pisac, omiljeni reditelj.

Film Sati, knjiga Pričaj mi o njoj Renata Baretića. Poslednja predstava koju sam gledao je Režim ljubavi u Ateljeu. Omiljena spisatejica Virdžinija Vulf.

Obožavam filmove... Kjubrika, Alena, Hičkoka, Koena, Linča, Tarantina, Felinija, Soderberga... Bukvalno sve, mogu dvadeset da nabrojim. Filmovi su veliki deo mog života.

Tvoj moto?

Another day, another drama.

Princeza Dajana ili Britni Spirs?

Sve heroine i heroji koji prežive i žive sa mentalnim bolestima i poteškoćama. Dakle, i jedna i druga. Šalu na stranu....

Jako je važno da, ako se hronično osećate loše, nezadovoljno, istinski nesretno, potražite pomoć od stručnog lica, a ne od prijatelja. Naročito ako vam prijatelji daju ingeniozne savete, poput - razumem te, proći će, biće bolje... Nisu oni krivi, nego ne znaju. To su potpuno pogrešni saveti. 

Vremena su teška, moja generacija ('88 godište) ceo život odrasta u nekom problemu. Mi nismo imali nijedan sretan period u odnosu na generacije naših roditelja (od kojih neki navode bivšu Jugu kao nešto lepo). Mi idemo na prakse vekovima i radimo za smešne pare. Živimo s roditeljima. Stariji ne reaguju na napravdu. Opravdaju je onom rečenicom - to je tako kod nas. Meni se nameće pitaje (koje postavljam i svojim roditeljima):  a što ste dozvolili da je tako, što niste menjali nešto? 

Voleo bih da budu svesni svog dela odgovornosti za ovo što mi živimo danas. Svi greše, pa i roditelji i to je u redu. Treba naučiti iz greške i nastaviti dalje.

U tom duhu - mi moramo biti svesni i odgovorni, zbog onih generacija koje će tek doći. Za današnje vreme potrebna je vrhunska, vrhunska diplomatija. Moja generacija je zagazila u četvrtu deceniju. Većina nas, od silnih poslova, ima možda godinu dana upisanih u radnu knjižicu. To sve jesu objektivne poteškoće i nije čudno da se čovek loše oseća. Svi smo u biti emotivni i krhki, ali moramo se držati, uz stručnu pomoć.

Sa kim najviše voliš da razgovaraš? 

S mojom kumom Milicom,drugaricom iz klupe u srednjoj školi, i sa mojom rođenom sestrom Dinom. One me vraćaju u realnost i njihova ljubav, potpuna privrženost, naklonost i lojalnost su me održale u životu u najtežim trenucima. S njima se osećam najsigurnije na svetu. Na svim satima provedenim s njima sam više nego zahvalan.

Na Dinu sam vanserijski ponosan. Ona je na nivou na kom ja neću biti nikada, ali osećam se prililegovano što je posmatram iz prvih redova. Milica je priča za sebe. U decembru se vratila iz Kanade nakon 5 godina, tako da sam dobio još sati sa njom i to je najbolji poklon u mom životu. Previše mojih ljudi je otišlo preko i fale mi sagovornici. Ja se često zanosim idejom da ću stvoriti uslove da se oni svi vrate, pa da budemo opet svi skupa - kao nekada.  

U leksikonskom duhu - poruka za kraj?

Može dva koja su četiri.

Ne primaj tuđe savete.

Follow your dreams and dramas, there can only be one BFF. 

Fotografije: Bojana Branković

Sara Arsenovic

Ostavi komentar