Razglednica iz Brazila – Leto u sred zime

Zamalo da napišem još jednu istu priču o Peruu, ali se korona omakla kontroli pa sam morao da idem u Brazil. Ljudi mi nisu verovali, a prvih dana nisam ni ja verovao sebi.

10. March 2021

Na Božić, sedmog januara 2021. sam poleteo za Brazil. Nisam imao plan. Nisam ni znao šta ću tamo. Ali sam znao da mi treba da protegnem noge, oči i mozak. Ovo je razglednica o Brazilu.

Dobio sam novi posao i dao otkaz na starom. Celu noć sam čitao sajt Ministarstva spoljnih poslova. Naišao sam u odeljku o informacijama da su vrata Perua otvorena Srbima, refrešovao sam stranu i čitao iznova. Ili sam lud ili su svi poludeli. Ispostavilo se da su svi poludeli, a i ja sa njima. Tražio sam preko čega mogu da letim i da apsorbujem rizik ako se neke granice zatvore. Druga zemlja Južne Amerike koja nam je otvorila vrata je bio Brazil. Deset dana pred polazak sam kupio kartu Beograd – Frankfurt – Sao Paulo – Lima. Ovaj put povratna. Na prvi januar me je zvao Aleksandar Bilanović da mi prenese tužne vesti kako se u Peruu uvodi obavezan karantin. Nesreća te loše vesti je što neću moći da se gubim sa njim gudurama Perua. Dobra stvar je što je ta loša vest značila da letim za Brazil. 

Znao sam da nema vremena da planiram šta ću raditi u Brazilu, tako da sam umesto u Limu iz Sao Paula leteo do Rio de Žaneira. Jedina preostala stvar koju sam mogao da uradim sa vremenom preostalimm do puta je bila da planiram PCR testove. Uz malo sabiranja, množenja i deljenja koje nisam radio godinama, zahvalio sam profesorki matematike iz srednje i pronašao da, ako uradim poslednji PCR test dan pred put, stižem do Brazila sa jednim umesto dva PCR testa. Tridesetšestočasovni put nikad nije bio prijatniji. Prazan aerodrom, smireni ljudi, a za uzvrat sam morao da mlatim papirom na kome je pisalo – PCR negativan. I ništa više?! Krenuo sam da razmišljam da li me je zatočila korona ili sam ja zatočio samog sebe i sam sebi oduzeo slobodu življenja.

Grad koji ne zna da miruje

Sleteo sam u Rio u 10 ujutru. Osetio sam težinu vrelog vazduha i sunce koje nasilno grli moju kožu koja je pri prvom dodiru sunca krenula da gori. Bio sam u gradu od 12 miliona ljudi koji živi u mestu gde vlada večno leto. Imao sam utisak da sam došao u fabriku sreće, ali me je demantovala prva ulica levo od hotela gde su ležali ljudi na ulici. Odmah desno je na pet minuta bila plaža. Pravo su bile uređene ulice. Ako bih opisivao Brazil, tako bih ga opisao.

Razigrani ljudi koji dobro žive, prepleteni sirotinjom i kriminalom. Tamo nije pitanje da li će da te pokradu, već kada. Sve je sijalo, ali su se opasnost i strah preplitali oko osećaja sreće koji se trudi da preplavi tvoju realnost. Ništa mi se nije desilo, niti sam video nasilje na ulici. Samo krađu kroz trk. Sve osim te linije je bilo savršeno. Pomalo sam i zahvalan – time je podsećala na realnost. Da toga nema, svako ko uđe u Brazil bi bio srećan. Ali to nije zabavno, zar ne?

Izašao sam na Kopakabana plažu, bila je džinovska. Dokle god vidiš levo i dokle god vidiš desno nalazi se plaža. A ispred okean. Ulica je bila živa i podsećala na tortu života. Jedan sloj visokih hotela u staklu. Tri sloja saobraćaja. Jedan sloj pešačke zone. Tri sloja saobraćaja. Jedan sloj trake za trčanje i bicikle. Jedan veći sloj pešačke zone pune preplanulih ljudi u kupaćim. Jedan veliki sloj plaže i ljudi koji leškare na ležaljkama i pričaju bez prestanka. Centralni fil – čisto more. I svi su se pomerali u ritmu latinske muzike. Glasna muzika je bila zabranjena, ali je svako puštao svoju tiho i igrao uz nju. Sunce je zalazilo oko 18h, a to si znao jer je većina dogovora bila – biću ispod ovog suncobrana svaki dan sledeće nedelje od 14h do 18h. Sunce je bilo ritam i svi su ga slušali. Bar dok ne padne mrak, kada svu krenu da piju i igraju za sebe.

Mislim da nisam osetio pravi Rio, nije bilo turista, nije bilo gužve i nije bilo glasne muzike. Ali sam osetio Rio koji čeka, na svoj način. Ljudi su igrali kolektivno ujutru na plažama. Dok hodaju, svi su dobacivali jedni drugima uz smeh i mahanje. Barovi su radili i služili hranu i hladno pivo i koktele. Onaj ritam i vrućinu je nemoguće preživeti bez koktela Kaipirinja od rakije od šećerne trske, šećera, manga i mnogo leda. Dan i noć. Život oko plaže, ali ne u nekoj Paraliji, već u metropoli gde ljudi odlaze na plažu na pauzi za kafu. Grad koji je ponela veličina, ali zaustavila laganost mora i plaže. Ritam kojim je igrao mu nije dozvoljavao da stane tako što juri nešto drugo. A ja sam sutradan jurio mir.

Autor teksta: Miloš Milosavljević

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi