Razglednica iz Brazila – Mesto koje ne zna da žuri

Mi u Srbiji na dva sata od Beograda imamo Petrovac na Mlavi. Ljudi iz Ria imaju Ilha Grande - ostrvo preko kojeg moraš da hodaš deset dana kako bi prešao celu ivicu

17. March 2021

Ne žalim se, Petrovac je ok. Ali ovo stvarno nije sportski. Jedino mesto koje podseća na civilzaciju je gradić Abrao koji vas dočeka uz ton večnog odmora. Nema motorizovanog prevoza. Nijedan objekat nije viši od dva sprata. Gradić uz liniju obale od 15 minuta hoda je načičkan restoranima, agencijama i hotelima. A iza se nalaze planine i netaknuta priroda. Imao sam plan da ostanem tamo tri dana, ali Bog mi se opet nasmejao u facu i ostao sam pet. Razmatrao sam opciju da prepešačim celo ostrvo za tih pet dana umesto deset i pokažem svima, a kad kažem svima, mislim samo sebi, da je to moguće. Međutim, podsetio sam se da je odmor u pitanju i da treba da idem lagano. Ali ne skromno. Krenuo sam odmah ka najboljoj plaži na ostrvu i, dok nisam stigao tamo, nisam mogao da pojmim šta to znači.

Peške sam hodao od gradića do napuštene vojne baze koja se nalazila na plaži. Dva sata hoda preko asfaltiranog puta koji ide kroz planine i šumu. Stigao sam na plažu koja je prazna i ima samo jedan štand koji prodaje kokos. Taj kokos je luksuz života koji, nažalost, konzistentno doživljava premali broj ljudi. Kokosi su zeleni, i za samo 100 dinara vam čovek iseče vrh ljuske i napravi rupu za slamčicu. Unutra se nalazi hladna, bistra i slatka vodica koju ne možeš da odlučiš da li da piješ zatvorenih ili otvorenih očiju. Jer, ako zatvoriš oči, osetićes sav ukus, ako otvoriš, videćeš vodu. Teška borba. 

Posle te plaže se hoda još dva i po sata kroz džunglu. Ne znam baš koliko je pametno tamo ići sam, ali inteligencija nije prva stvar koju reflektujem na okruženje, pa sam se gubio ne znajući gde je pravi put. Oko mene se sve pomeralo, nešto na četiri noge, nešto bez nogu. Video sam guštere, kuniće i razne ptice. Ubeđen sam da nisam video zmije samo zato što ih nisam tražio. Nekad je prestrašen mozak sjajan saputnik. Vegetacija džungle je podsećala na moju sobu, veliki nered gde ne znaš šta ćeš sledeće naći i da je sasvim ok da pratiš put i ideš do svog odredišta ne dirajući ništa. S vremena na vreme se na sred šume uzdizalo žbunje od bambusa. To žbunje je pet metara visoko, nekad i po par metara u prečniku i toliko gusto da predstavlja pravi živi zid koji ti ne daje nijednu šansu i pomisao, osim da ga zaobiđeš. Taj žbun raste toliko gusto da sam pomislio da se neka tajna krije unutra, kao scena u Tom i Džeriju kada kriju knjigu jedan od drugog, a u stvari kriju šamar. Bambusi u tom žbunju rastu kolektivno i podupiru jedni druge kako bi dostigli veće visine jer im je koren plitak, a neki padaju kako bi zaštitili ostale. Podsećaju na narode Azije koji su naučili da rade zajedno, nekad zanemarujući sebe zarad društva.

Taman pre nego što sam odustao od hodanja i krenuo da tražim zmiju da mi ubrza stizanje do krajnjeg cilja, naišao sam na pročišćenje puta i kućicu. To je bilo kamping mesto na najlepšoj plaži Parnaioka koje se prostiralo između drveća i žbunja bambusa. Kamping mesto je živelo u tišini i miru. Ljudi su hodali sporo i pričali tiho. Ali srećno. Poželeli su mi dobrodošlicu, rekli da uzmem šator ispod tog drveta i da se opustim dok ne stigne večera. Seo sam na jednu stoličicu, ispred mene je bio par i more, a centralno mesto je zauzimao zalazak. Stavili su mi hranu na sto u vidu klupice i zlatna boja je krenula da se prelama preko mora, peska, para ispred mene, po stolici, po meni, po mom mozgu. Sve je bilo toliko zlatno i prijatno da nisam uspeo da se saberem i opustim, vec sam samo slikao i gledao i divio se i jeo ne znajući odakle da krenem. Slike sam poslao prijateljima koji su me zamolili da im se ne javljam neko vreme jer me mrze, a ja sam bio opčinjen. Legao sam rano i premotavao snimak. 

Sutradan sam, željan avanture, krenuo na plažu Avanturero. Nešto više od dva sata hoda kroz džunglu na koju sam već navikao i dve plaže od po četiri kilometra koje je trebalo da prepešačim. Između te dve plaže se nalazilo ostrvo u ostrvu, velika stena okružena rekom sa dve strane. Na drugoj od te dve plaže sam se opustio i zavezao patike za ranac. Kada sam prehodao plažu, video sam da mi nema patike i da ne mogu ni napred, ni nazad odatle. Opsovao sam sve što sam stigao što sam glasnije mogao i krenuo u potragu. Imao sam sreće, pa je patiku izbacilo more. Vratio sam se opet još četiri kilometra, prehodao preko neke stene i stigao do plaže. Shvatio da sam napravio veliku grešku jer je bila puna ljudi. Tužno sam seo, ručao i krenuo nazad ka Parnaioki. Prešao onu ukletu plažu od četiri kilometra sada već četvrti put i legao u ležaljku čekajući još jedan spektakl zalaska sunca. Ono nije bila slučajnost, već isplaniran čin. Dva od tri zalaska koja sam dočekao tamo su bila savršena.  Dok sam ležao na plaži, video sam nekog mršavog matorog ludog čiku koji se klatio, u čučnju, u ritmu talasa i nešto dovikivao. Zamolio me je da ne ležim u vodi i ne ljubim more i izgurao me do ležaljke, pokazujući mi da sednem. Seo sam zbunjeno i zabrinuto za sebe. Gledao sam ga kao da sam ja lud, a ne on, mada se na kraju tako i ispostavilo. Sutradan sam ga video kako leži na ležaljci i mirno, suznim očima, gleda u more. Pitao sam ga da li mogu da ga slikam. On je rekao: „naravno“ i samo nastavio da gleda u more. Tada sam shvatio šta mi je govorio. Da ne ljubim more jer je to njegova ljubav. Bio je star i živeo pored mora. Gledao ga i voleo. Ležao je u ležaljci i upijao ljubav. Jeste, ja sam bio lud, ali je on sigurno znao svoju svrhu života.

Mesto iz kog je sve počelo

Aaaah Bahia, to je preeelepooo

Onaj svetionik je božanstven

Najlepše mesto u Brazilu

Jao, blago tebi!

Moraš da jedeš ako si tamo

Komentari svih Brazilaca su bili ovakvi, a meni nije bilo jasno. Bili mi je rekao da je to „crni Brazil“ i da ga treba videti. Sve strelice su pokazivale ka jednom mestu, a ja sam slušao i pratio, ali zašto svi hvale to mesto – saznao sam kad sam stigao. Tamo su se prvi put iskrcali Portugalci. Tamo je bio prvi glavni grad Brazila. A što je najvažnije, tamo je krenuo karneval. Ako želiš da ideš na Kubu, batali. Salvador u Bahia regiji Brazila je mesto gde želiš da igraš. Tamo stvarno igraju kapueru. Tamo stvarno ljudi igraju na ulici. Tamo je stvarno sve veselije nego negde drugde. 

Prva stvar koju vidis kad sletiš u Salvador je prolaz kroz tunel od bambusa koji kao da ti očisti mozak i kaže: „Dobrodošao na pravo mesto!“ Salvador je nešto veći od Beograda i ima 2,5 miliona stanovnika u centru. Većina ljudi su Afrikanci. To je zato što su Portugalci „uvozili“ robove iz Afrike kako bi kopali zlato. A kopali su dosta zlata. U Riu je žurka, ali je u Salvadoru bleja. Svi ljudi su opušteni i veseli. Šetališta uz plažu dugačka i ne uvek ravna. Ljudi veoma, veoma glasni, kao da veruju da je bolje ako se glasno smeju. I jeste, kad čuješ tako glasan smeh, tera i tebe da se nasmeješ.

Centar Salvadora izgleda kao Havana, samo bolje. Mnogo malih, plavih, crvenih, tirkiznih, zelenih i žutih kućica. Ljudi igraju na ulici, što da bi zabavljali turiste, što da bi zabavljali sebe. Ulice nisu ravne, već razbacane, kako bi smanjile formalnost. Iza svakog ćoška se dešava nešto. Nekad naiđeš na restoran, nekad naiđeš na trupu koja vežba ili snima muziku. Hodao sam ulicama nasumično i uživao u pogledu. Na kraju ulice sam naišao na bar sa živom muzikom i pogledom na more sa litice. Odmah iza mene je ušao Marfi i krenula je da pada kiša, međutim, svi ljudi su pobegli ispod krova, a muzika je nastavila kao da se ništa ne dešava. Kako kiša stane, tako ljudi izlaze napolje. I u krug. Upoznao sam preko 20 ljudi te večeri i svi su me pitali jedno isto pitanje: „Kako te tretira Salvador?” Tretira me dobronamerno i sa puno brige i ljubavi. Pored Salvadora se nalazi jedno ostrvce koje nema saobraćaj i puno je skrivenih barova sa pogledom na more. Kad pomislim na ovo mesto, uvek se nasmejem i pomislim: Ahhh, Salvador. I ostanem bez reči. Kao i sada.

Poslednjih pet minuta u Brazilu sam stajao pored aerodroma, bez majice, igrajući uz pesmu.

Ljudi su mi prilazili i igrali sa mnom, ne čujući pesmu, jer sam je slušao preko slušalica. Ranije nisam išao u Brazil jer sam se plašio da ću ostati tamo zauvek. Deo mene možda i jeste, ali sam i ja poneo deo brazilske duše sa sobom.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Јоhn Wick – put u podsvest

Јоhn Wick – put u podsvest

Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?