fbpx

Razglednica iz Černobilja

Nuklearna katastrofa u Černobilju desila se 24. aprila 1986, na četvrtom reaktoru nuklearne elektrane Lenjin, kod Pripjata u Ukrajini (tadašnji SSSR). Ovaj monumentalni događaj započeo je, ironično, kao test bezbednosti i smatra jednom od najgorih katastrofa koju je čovek napravio i predstavlja najveću ekološku katastrofu ovog tipa.

Serija „Černobilj“ premijerno je prikazana u maju ove godine i kreacija je Krejga Mazina (izvršna produkcija, autor) i Johana Renka (režija). Nastoji, pre svega, da prikaže napore hrabrih muškaraca i žena uložene u saniranje počinjene štete. Rezultat je koprodukcije američkog HBO-a i britanske televizije Sky. Na IMDB-u je ocenjena sa zapanjujućih 9.5/10, čime je solidno prešišala i Game of Thrones, Breaking Bad i svaku drugu moguću seriju.

Kada sam čula da amrička produkcija (delom) radi seriju o događaju koju se desio u Rusiji, blago rečeno sam bila skeptična. Međutim, nisam se razočarala ni u koji aspekt ove serije počevši od uverljivosti pa preko svega ostalog. Miniserija počinje činom samoubistva Valerija Legasova (Džared Haris), naučnika iz Instituta za atomsku energiju Kurčatov, i jednog od glavnih ljudi u timu koji su svesno svoje živote izložili opasnosti tog odvratnog aprila. Odatle se priča odvija vraćajući se retrospektivno sa ciljem da u potpunosti pokuša da objasni kako je do svega došlo.

Karl Davies, Paulius Markevicius i Douggie McMeekin u seriji „Černobilj”

Prisustovala sam Otvorenoj tribini na temu ove serije održanoj u Galeriji Polet u Cetinjskoj pre par dana, što mi je delom pomoglo da iskristališem utisak. Ljudi su uglavnom pričali o uverljivosti i autentičnosti celog projekta, i  imala sam šansu da čujem stručno mišljenjne ljudi iz te sfere delatnosti (pod ovim mislim na film, ne na rad u nuklearnoj elktrani) kako pričaju o tehničkim stvarima koje verovatno ne bih ni zapazila.

Američko-rusko prepucavanje definitivno jeste bilo prisutno, ali ne u tolikoj meri da je bilo besmisleno i nepodnošljivo, jer nije remetilo tok priče (bar ne meni). Cela krivica ove situacije se delom svaljuje na nadležne u elektrani koji nisu radili svoj posao kako treba, ali i na državu, koja je te iste elektrane gradila na jeftiniji način, stavljajući neki drugi element na vrhove nekih vertikalnih šipki (koje bi trebalo valjda da u nekom procesu zajedno sa vodom hlade jezgro kada treba), što je u toj određenoj situaciji bio sam okidač za lančanu eksploziju. Na taj način su takođe dizajnirane i ostale elektrane u SSSR-u, kojih je bilo još petnaestak.

Naučno objašnjenje pucanja jezgra nuklearnog reaktora (za šta su do tada mislili da je nemoguće) dešava se u jednoj od epizoda i iskreno, ne verujem da sam dve stavke shvatila, ali to nije ni bio odlučujući faktor u tome da li mi se serija dopala.

Scena iz serije „Černobilj”

Ono što mi se dopalo jesu likovi (na čelu sa Legasovom) i njihov razvoj tokom tog vremenskog perioda. Kako su, uz pomoć kostima i ostalih pomagala, ukačili mentalitet, način pričanja i funkcionisanja u tadašnjem društvu u komunističkoj zemlji. Taktike kojima su se krvnički trudili da nađu bilo kakvo logično rešenje za naizgled bezizlaznu situaciju i način na koji se vlast ophodila prema njima kada su hteli da kažu istinu o tome koji su zaita faktori učestvovali u toj nesreći. Zemlja sa već učvršćenim vladajućim sistemom i određenim moralnim vrednostima se na jako surov i nepravedan način nosi sa čovekom koji je zaslužan za veliku većinu otkrića. Legasovu je saopšteno da će mu sve biti oduzeto i da će živeti bez ikoga kao da nikada nije ni postojao, samo zato što je rekao istinu iako su pokušali da mu zabrane da to učini (tužno je što mi je to vrlo poznato i plasirano).

Lik Ulane Komjuk (Emili Votson), naučnice iz Belorusije, je u potpunosti izmišljen i kompozitan, gde ona u stvari predstavlja sve naučnike koji su uz Legasova tragali za rešenjem. Ona je prikazana vrlo autentično, pa z ačinjenicu da je fikitvan lik nisam ni znala dok se na samom kraju poslednje epizode serije to nije objasnilo.

Emily Watson i Jared Harris u seriji „Černobilj”

Pored toga bila sam fascinirana kvalitetom šminke, jer je urađena zaista jezivo. Prateći zadnje momente života ljudi koji su se našli na nesrećnom licu mesta i umirali u najgorim mukama kao vrapci, uočava se promena i kako jednostavno trunu od količine radijacije koju su pokupili. Koliko god bilo odvratno, bilo je fascinantno i  nisam mogla da verujem da ljudsko telo može tako da izgleda. Kao da su mi se slike njihovih poluraspadnutih lica i ruku urezale u sećanje.

Pored ogromne popularnosti serije, Pripjat i Černobil su postali turistička atrakcija (od izlaska serije mnogo više nego što ranije), i tamo se mogu obići glavne znamenitosti poput bolnice gde se još uvek nalazi vrlo radioaktivna odeća vatrogasaca koji su gasili požar 24. aprila. Tamo je sada, izgleda, izuzetno razvijena flora i fauna (jer nema ljudi), koja bog sveti zna kako izgleda, što je još jedan od razloga zašto ja lično nikada tamo ne bih otišla, iako je napušteni grad bio jedna od mojih fascinacija otkad sam uopšte saznala da se to desilo.

Pored svega tema ove serije nije samo nuklearna katastrofa u Černobilju. Ona govori o tome šta se dešava kada ljudi nisu iskreni, kada godinama guraju stvari pod tepih lažući sebe i druge do te mere da ne znaju više ni šta je istina, sa ciljem da održe fasadu nekoga ko je nepobediv i neustrašiv. Takođe vrlo dobro prikazuje posledice istih takvih procesa, načine na koje se mogu odraziti na ljude u neposrednoj okolini , što je u ovom slučaju širenje radijacije po celoj Evropi i genetsko sakaćenje narednih generacija na tim prostorima. „Černobilj” nosi snažnu poruku, a to nisu nisu samo činjenice o istorijskom događaju, već i koliko je važno boriti se za svoj glas i govoriti ono što je ispravno, bez straha od toga ko će da čuje.

Autorka: Mila Miljković

Leave a reply