STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Razglednica iz Egipta

Shvatio sam, ali ne još svesno, da će mi u ovoj zemlji naplatiti svaki korak koji pružim. I to ne u egipatskim funtama, koje je inflacija pojela za doručak, nego u evrima.

17. May 2022

Već sam digao ruke od bilo koje vrste odmora, iako sam osećao da mi je na čelu nacrtana piramida sa natpisom Hoću u Egipat, čuj mene Tursku, Egipat. Nedelju dana pred Uskrs, na strateškom sastanku odeljenja je donesena odluka da pomeramo rok za release 3 nedelje unapred. Od činjenice da su moji timovi završili sav posao, sve do tihih jecaja duboko u mojoj duši da mi je neophodan odmor, na kraju dana i nije bilo neke kompleksne kalkulacije. Treba mi odmor! Je l’ si sve završio? Jesam. Naravno da je dan pred odmor pala takva bomba na poslu da je bila opasna dilema should I stay or should I go. Otišao sam.

Klasično, par kila stvari u bekpeku, bez plana, ali ovog puta sa povratnom kartom na kojoj piše – veoma, veoma uskoro se vraćaš kući. Veoma uskoro = dve nedelje. Veoma, veoma uskoro = nedelju dana. Bez gledanja ikakve mape, uzeo sam kartu za Kairo, valjda su tamo piramide? Sad, dok pišem, razmišljam – stvarno sam mogao da sletim u Kairo, a da mi do prve piramide treba bar još jedan avion. Petnaest minuta smo leteli preko grada, videli dva kompleksa piramida, preleteli ih i sleteli usred pustinje. Prvi razgovor je tekao otprilike ovako: Pasoš? Mhm. Viza? Molim? Idi u banku. Hrabro dižem majicu i iscrtavam sa koje strane mi je slabiji bubreg kako bih ga menjao za vizu. Viza? Može, 25 dolara. Zalepio mi je Pirelli (guglaj firmu) stiker u pasoš i rekao: slobodno. Tu sam shvatio, ali ne još svesno, da će mi u ovoj zemlji naplatiti svaki korak koji pružim. I to ne u egipatskim funtama, koje je inflacija pojela za doručak, nego u evrima.

Stižem u smeštaj iz kog mogu da pljunem na piramidu. Penjem se na balkon i uživam u pogledu, dok mi, veoma suptilno, ali jako, nije otela koncentraciju grupa ljudi koji sedaju za stolove i naručuju hranu, uz početak religijske muzike na „max vol”. Dobio sam ćevape, koje oni smatraju nacionalnom hranom, i pitao šta se dešava. Ukratko – ramazan. Svi muslimani ne jedu između 4 ujutru i 6.30 h uveče. U prevodu, umesto da ležu u uobičajeno vreme, oni u 4 ujutru legnu, u 5 popodne ustanu i krenu da besne koliko su gladni. Trube jedni drugima, naručuju nerealne količine hrane i deru se. A ja sam samo hteo da vidim piramide. 

Uz jutarnje „šišanje” na pregovorima oko jahanja kamile, preterano dolara lakši, ulazim u Gizin kompleks i ostajem zatečen. Tri velike piramide za faraone i šest malih piramida za njihove žene, što znači da ili je svako imao po dve, ili je neko imao lošiji provod od ostalih u ovozemaljskom životu. Jahanje kamila – ok iskustvo, treba to uraditi jednom; znatno udobnije od konja, ali, takođe, i na znatno većoj visini, što zahteva malo koncentracije. Piramide – sjajno iskustvo; kolosalne građevine kojima vreme ništa ne može i najnaivnijeg posetioca energetski dovedu u mirno i spokojno stanje. U dve od tri piramide može da se uđe i, iako vizelno razočaravajuće, puzanje kroz par tunela do prostorije u kojoj se nalazi mrtvački sanduk predstavlja zanimljivu avanturu. 

Izašao sam iz piramida sa jednom jedinom mišlju – grad od 22 miliona stanovnika? Nema šanse. Da naredni autobus za Sinai nije kretao u 1 ujutru, ne bih se potrduio ni da vidim ovo što sam video. A ovo što sam video je čist ekstrakt ludila. Tolikog ludila! Ne možeš da prođeš od ljudi, ne od turista, već lokalaca. Kilometri ulica sa tezgama koje prodaju… pa, sve. Autobusi koji ostaju zaglavljeni jer ne mogu da prođu od prodavca kokica koji je zaglavljen na kolovozu i ne može da se pomeri od tezgi koje su, takođe, na kolovozu. Cenkanje na nviou – i 50% cene koju ponude je ok, i, na kraju dana, međugradsko stajalište autobusa ispod statue XY komandanta, koja se nalazi nasred kružnog toka ispod auto-puta. Iskreno, nisam očekivao da uđem u taj autobus, ali sam u tome uspeo, što smatram jednim od svojih većih dostignuća na putovanjima. 

Na putu do Sinaija, vojna kontrola nas je zaustavila mnogo puta, od kojih sam osetio samo jedan – kada su me zamoli da izađem kako bi proverili da li nosim neku bombu u rancu. Obezbeđenje na Exit-u me je zainteresovanije pregledalo od ovih vojnika, koji su nas vrlo brzo pustili dalje. Ostavili su me na pumpi bez dometa, na kojoj sam sačekao prevoz za dalje, do kampa koji ima još manje dometa (ako je to, uopšte, moguće). Kamp usred ničega, okolo gole planine. Gosti – profesorka Kurana, dva joga trenera, tri inženjera sigurnosnih sistema telekompanija i DJ-ica iz Dubaija. Na svakih sat vremena sam napuštao konverzaciju da bih meditirao i svaki put kad bih se vratio se pojavila nova osoba. Meni se samo trekovalo.

To se i dogodilo u 23h, kada sam se ispod pravoslavnog manastira Svete Katarine našao sa vodičem kako bismo se popeli na Mojsijevu planinu. U mraku nisam video ništa, a pred nama je bilo pešačenje u trajanju od 2 sata. Priče koje mi je do vrha govorio vodič su bile o Mojsiju, kako je bio prognan mnogo godina u ove suve planine, da bi mogao da čuje Boga, nakon čega je baš sa ove planine sišao sa 10 tablica sa zapovestima. Šetnja je bila veoma prijatna i u 1 ujutru smo stigli na vrh. Tamo su se nalazile muslimanska džamija, pravoslavna crkva i čovek koji prodaje čaj i rentira ćebiće. Uzeo sam dva ćebeta, vodič me je popeo na krov crkve i rekao da sednem tu, meditiram, spavam i navijem budilnik u pola pet, kako ne bih prespavao izlazak sunca. Tako je i bilo – celo veče sam proveo između meditacije i sna, gubeći liniju između realnosti i snova; izašlo je sunce i uz pomoć nekog klinca koji je pevao AAAAAAA CIVENJAAA BABADICIBABA me vratilo na Zemlju.

Sišli smo na dno, sa nadom da cemo ući u manastir Svete Katarine, za koji se ispostavilo da je zatvoren. Kao prvo, taj manastir nije veličine neke kućice, već zamka u sred ničega, sa velikim starim drvećem. Kao drugo, saznao sam da je manastir zatvoren zbog liturgije i kroz maglu se setio da je, teoretski, ta liturgija i za mene, jer sam pravoslavac. Tako je i bilo. Usao sam u Svetu Katarinu, gde sam jedva našao crkvu u kojoj je bila liturgija. Liturgija je bila moćna. Držao je neki stari sveštenik koji je podsećao na duha, atmosfera u crkvi skoro da je mogla da se pipne, a neki ljudi su plakali i doživljavali uskršnji preporod. Dok sam izlazio sa liturgije, na kvarno sam otišao iza i video gorući žbun, žbun koji je izgledao kao i svi ostali žbunovi, ali je bio poseban jer ga je tamo doneo Mojsije (ili Bog) i taj žbun je star preko dve hiljade godina.

Kao i uvek kad odem na put, bio sam u jakom gasu, te sam nastavio sa jednim beduinskim vodičem da lutam po dolinama Sinaija. Tamo smo naišli na neku bakicu koja drži beduinsko domaćinstvo, par jezera, nebrojano mnogo planina i stena sa licima i neki cvet koji ima ukus jagode. Jagode? Bukvalno cvetić sa lišćem koji ima ukus jagode, samo nije tako sočan. Ovim sam probao da sakrijem činjenicu da su planine imale lica. I stvarno se ne šalim. Ja, koji inače ne dižem pogled sa zemlje dok sam u prirodi, sada nisam dizao pogled jer nisam želeo da osvestim činjenicu da me neko pomno gleda. Neku stenu sam gledao desetak minuta i ubeđen sam da sam video nešto što bih nazvao Betovenom, pa sam razmišljao da pozovem mog brata Palmu i da mu uslišim neproživljene snove.

Vratio sam se u kamp pun energije i želeo još. Čega? Avanture. Kakve? Nije bitno. Kako nije bilo signala u kampu, nisam mogao da dođem do prevoza, osim da kazem vlasniku kampa da mi nađe prevoz do jednog od dva mesta na koja sam želeo da odem i da mi samo kaže gde idem. Na žalost i sreću, došao sam u Dahab. Nažalost – mesto se sastoji samo i isključivo od restorana, kafića i turističkih agencija. Na sreću – poteralo me je da nastavim dalje u, ispostavilo se uspešnu, potragu za rajem.

Pola sata kombi, 10 minuta gliser, 10 minuta kombi i tu sam. Srp mora i zatim – još mora. Hodao sam po obodu sa jedinim ciljem – da nađem to mesto i našao sam ga. Kamp na samoj ivici mora, sa kolibama bez vrata, laganom muzikom i neograničenom količinom udobnih jastuka. Kasnije sam saznao da su baš tog dana otvorili kamp i da je namenjen samo prijateljima, a da sam ja imao sreće jer je taman bilo mesta za mene. Svi ljudi u kampu se bave filmom i ovde su da bi ubili koji mesec svog života i, za uzvrat, dobili inspiraciju. Od producenata horora do scenografa filma Inscendience (koji je jedan od najboljih filmova koje sam gledao i preporučujem svima uz pripremljene zalihe od nekoliko litara suza). Mesto koje je otvoreno tog dana je bilo puno, ja sam jedini bio van tog društva, ali nimalo sam. Bleja celog dana i humor kao kod kuće – Egipćani su još jedni Srbi, a ovo mesto je još jedna Ada Bojana, za koju se nadam da neće propasti uskoro, bar dok se ne vratim još koji put. 

Otišao sam na ivici suza. Povratak u realnost nikad nije lagodna stvar, ali je neophodna i uglavnom korisna kako bih došao do još sredstava da isplovim van nje. Pogotovo što se ispostavilo da Dahab i nije toliko turistički kao što izgleda. Otišao sam direktno na masažu i zvučnu kupku gongovima kod Ruskinje koja se stopila sa Egiptom, iako joj je kosa velika i prirodno plava. Na kraju masaže je stavila gong na moje grudi, drugi gong pored, nekoliko gongova ispod i krenula da nežno lupa po velikom gongu. Polako je vibracija jednog objekta aktivirala vibracije ostalih i krenuo sam da se rasipam u talasima čistog zvuka. Kako sam se združio sa maserkom, sutradan smo otisli u rusku. Rusku? Saunu. Ulica puna koza, druga vrata desno, smederevac prekriven kamenjem u jednoj prostoriji, baštensko crevo koje poliva sa vrha i zabetoniran kanister za hemikalije pretvoren u bazen. Šta može da krene po zlu?

Subjektivno, kao da sam bio odsutan mesec dana, a put je trajao samo jednu nedelju. Ne vidim koliko strana sam napisao jer pišem u WordPad-u, ali shvatam da sam se raspisao. Stapam se sa osećajem koliko je ovo putovanje bilo random. I koliko je bilo dobro. Do narednog puta.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Vakuum

Mala preterivanja: Vakuum

Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u naizgled dosadnim trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *