fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - 1 do 1000

Prethodna razglednica

Vreme da se plati kazna, FT1P, jezero što liči na Hrvatsku, blokada, umetnički hotel, posao u kuhinji, svinjetina, altruizam, žičara u sred grada, 6088m, tajvanka, vrh, šta ima?

Rekao sam ćao Peruu, ali on nije meni. Na granici se ispostavilo da sam stvarno tamo proveo neko vreme ilegalno. Bilo je vreme za kaznu – 1 (slovima jedan) dolar po danu. Kriminal se isplati, ali zahteva vreme jer me je ceo bus čekao da se vratim u obližnje selo i donesem uplatnicu sa pečatom, a zatim da mi gospodin na granici opet ispečatira sve i pita me da li želim odmah da se vratim. To je bio znak koji nisam pročitao. Rekao sam ne. Na Bolivijskoj granici su me sačekali sa dobrodošlicom koja glasi: ,,Nemaš vizu, daj pare“ koju prati kao i uvek ,,FT1P“ formular koji ne košta baš kao viza, ali tu je negde. Išamarali su me na brzaka tako da nisam znao gde sam ni kome da vratim i bez izdavanja računa su mi rekli: ,,Dobro nam došao“. Na kraju dana sam shvatio da nisam dobio račun, te sam im se stvarno dobro našao. Ušao sam u Kopakabanu, ali Bolivijsku. Mali grad koji je sačinjen od turističkih agencija, jer se nalazi na najvišem jezeru sa plovnim saobraćajem, kao i najbitnijim i najstarijim spomenicima Inka kulture.

U šetnji gradom koja je trajala čitavih 20 minuta i-nije-bukvalno-bilo-ništa-više-tamo naišao sam na veoma čudno izvajane kuće koje izgledaju kao grnčarija sa delovima stakla. To je bio hotel - La Cupula. Bio je stvarno prelep. Imao sam sreće te je prva osoba na koju sam naišao bio vlasnik hotela – Nemac. Na pitanje šta ćeš ti ovde on mi je samo rekao da su nemci uštogljeni i da je ovde sve dovoljno jeftino, da je mogao da gradi deo po deo hotela 14 godina bez da bude gladan. Postao je sit, ali i dalje planira da smišlja. Bio je vajar i voli da isprobava nove forme. S toga je svaka prostorija bila jedinstvena sa motivima talasa i velikim staklenim zidovima ka jezeru. Sproveo me je po hotelu i ponudio pićem koje nisam odbio, zahvalio sam mu se i otišao da spavam u svoj bedni hotel.

Ustao sam rano ujutru i vozio se sigurno jedan sat čamcem da bih video da sve izgleda kao primorje u Hrvatskoj, sve sa ostrvom. Dovoljno je reći da sam se na ostrvo popeo i sišao ravne face uz osmeh koji govori kako i Bolivijci bolje sebe prodaju od nas. Znamenitost na kraju tog dana nije bila poseta oh to tako prelepom mestu, već činjenica da je grad bio apsolutno blokiran od strane meštana. Tačnije, iz Bolivije do tog gradića može se doći samo teretnom barkom čija vožnja traje 15 minuta i košta tipa dolar po osobi, ako ne i manje. To mesto ima trideset i jedno selo (osam kamenova četiri časa) a od tih sela samo 4 neće most (baš tih 4 što naplačuje celu vožnju). Država se složila da je most totalno okej stvar. Bilo je vreme blokade. Za vreme blokade država se nije ni pojavila već su četiri sela svako veče na trgu u miru razgovarala sa ostalih 27 i ubeđivala ih zašto je most đavolja rabota. Stajao sam i gledao, ali ništa mi nije bilo jasno, osim da sam zaglavljen i da nemam đe. Ni u gradu.

Iz očaja sam opet otišao u onaj lep hostel i naišao na vlasnika koji izdvaja svaki sekund da uživa u svom delu. Seli smo da pojedemo nešto i u tom trenutku mi je palo na pamet da znam da kuvam, a njemu da mu je hotel prazan dokle god traje blokada. Dobio sam posao u kuhinji, a za uzvrat dobio smeštaj. Najbolji barter u poslednjih ikada. Jedino zaduženje mi nije ni bilo zaduženje, rekao je da se ne preopterećujem kuhinjom, ali da sam dobrodošao. Upoznao sam se sa 4 kuvara koji su džabalebarili, uživali i posebno se ponašali dobro zbog mog prisustva. Miloš im je bilo preterano teško ime pa su me nazvali Mjau. Bili su prikriveni alkoholičari jer su svako jutro pili po čep čistog alkohola (što kad sad razmislim i nije preterano prikriveno), ali su kuvali dobro za Boliviju. Izbaci ovo jelo, izbaci ono jelo je teklo lagano. U suštini bili su jako smoreni jer nema gostiju, a time ni posla te su se posvećivali najviše kuvanju kolektivnih obroka za osoblje hotela, a jedan od tih ručkova je bio praznični ručak - svinjetina, masn a i sočna. Teška da te pošalje u krevet kao udarac čekićem ili još preciznije kao gubljenje nevinosti sa komplet lepinjom. Za vreme ručka su se nasmejali kako ručak košta kao cela plata jednog od momaka – 100 USD. Svi su bacili jedan nasmejan ha-ha, ali su bili srećni. Porodica koja ima šta da jede i uživa u bukvalnoj nedođiji. Ručalo je zajedno nas petnaestak i videlo se ko je nov u celoj priči hotela jer ti novi nisu znali da li smeju da jedu i gledali su pun tanjir hrane sa očima punim poštovanja i blagom nelagodnošću. Znali su da im ne treba toliko. Svi su to znali, ali su jeli i dobacivali se lokalnom Coca – Colom koja je po njihovoj priči znatno bolja od one prave, pogotovo za koktele. Na kraju ručka je svako od 15 ljudi ustao i naimence se zahvalio svakome, a i meni. Nemac mi je rekao da je to ostao običaj, a i on se zahvalio svima. I ja sam. Naravno da nisam znao imena, ali sam se svakom naklonio. Imao sam sreće što sam baš tamo u baš tom trenutku. Život mi se realno ni malo nije promenio zbog toga, ali sam osetio još jedan aspekat života o kome nisam mogao ni priču da napišem koliko je van mog poimanja.

Tim iz kuhinje

Sutra ujutru se ništa nije promenilo, i dalje sam bio zatečen. Nemac je ušao u restoran sa dve devojčice, rekao je da im napravimo nešto lepo slatko i zamolio da im pravimo društvo dok se ne vrati. Seli smo sa devojčicama koje kao da su probale slatko prvi put u životu i stidljivo oprobavale šta će da se dogodi, da li će na kraju morati i da plate? Nemac se vratio sa paketićima i seo da jede sa njima. Sedeo je sa njima bar 2 sata i pokazivao im kako igračke rade. Zatim sam seo i ja, ne zbog paketića nego da se ubedim da se je sve to realno. Nisam do tada video altruizam iz prve ruke. Taj čovek stvarno svakodnevno pomaže tim ljudima i to sam saznao sutradan kad sam sa njim išao ka stanici jer su (na žalost) odblokirali grad. Svi su mu se javili na ulici i poželeli srećan put, a vozač autobusa ga je na ulazu zagrlio. Krenuli smo ka La Pazu.

Grad u koji svi idu, a nije mi jasno zašto. Grad u kome mnogo ljudi živi što mi tek nije jasno. To je kao kad bi svi živeli u Rakovici, u kotlini gde je sve uzbrdo nizbrdo, ali veće. Rastao sam se sa nerealnim Nemcem, bacio stvari na krevet u hostelu i krenuo ka nekoj žičari. Kažu to mora da se vidi- I mora. Pet ili šest različitih linija žičara koje se zovu po boji su bile rasprostranjene po celom gradu i služile kao lokalni prevoz malo skuplji od busa 3 Bolivijanosa (50 dinara). Naravno da sam se vozio sa jednog kraja na drugi kao što Spajdrmen to radi u BG-u dok ne naiđe na Beograđanku. Nije bilo više, a bilo je kasno, vreme da se sakrijem od uličnih vampira u hotel. Nisam to uspeo odmah, naišao sam na vašar koji je sijao kao Kališ. Milion, ako ne i više bespotrebnih izloga od kojih je jedan prodavao one zvezde što sijaju u mraku što današnja deca ne razumeju- jer šta će ti zvezde kad imaš Insta. Popričao sam sa dosta ljudi i krenuo stvarno u hostel (za malo da napišem kući), ipak sam hteo sutradan da idem na Put Smrti (buuu) put na kome je umrlo nebrojano mnogo vozača automobila i koji sad može da se pređe biciklom kao turistička atrakcija. Za samo 50 USD (za vožnju biciklom) i onda dobiješ i majicu na kojoj piše ,,Preživeo sam najopasniji put na svetu“. Hvala bogu pa je bilo loše vreme te nisam otišao na tu turističku zamku. Otišao sam u autobusku stanicu i kupio kartu za Sukre. Grad koji se ispostavilo da je u stvari prestonica Bolivija na koju niko, ali niko ne obraća pažnju, te se tamo živi lepo, sa životnim standardom za razliku, bilo kakvim. U povratku u hostel sam se nervirao jer sam ušao u Boliviju i puko na vizu da bih video manje - više dva mesta, te sam iz šale ušao u agenciju da pitam pošto je ona visoka planina gde svi idu, a inače košta 200USD. Bila je 110 USD. Odmah sam zamenio autobusku kartu direktno za Ujuni (koji možete Guglati i čekati sledeću razglednicu). Bilo je vreme da se popnem na Huayna Potosi – vrh od 6088m.

Sutradan sam došao pre nego što se agencija otvorila. Bio sam na iglama neizdrža. Nisam znao šta će tamo da se dogodi, ali sam bio siguran da će da mi pomognu na putu banane, šargarepe i kokin list za koji sam se držao više nego što su oni stajali u mojoj ruci. Pojavila se pre agenata najiritantnija Azijatkinja sveta, neka Tajvanka koja je vrištala od 7 ujutru a nismo ni seli u bus do planine. Ona mi je bila partner za planinarenje. Instruktor je bio sitan i nasmejan vozač kamiona koji je po nekad dolazio da povede turu na planinu, te sam shvatio da je vreme da se u potpunosti koncentrišem i vidim kako da preživim ovu još jednu bespotrebnu avanturu.

Prvo veče smo se spakovali u kamp sa ostalim grupama i združili se a zatim otišli da oprobamo opremu – krampone i sekiru. Tajvanka nije popela pola testa, a ja sam morao da trčkaram oko nje kako bih se navikao na opremu. Zbog nje nismo stigli da izvežbamo hodanje sa sigurnosnim kanapom. Krenuo sam da pregovaram da pređem u drugu grupu, ali bezuspešno. U drugim grupama je bilo okej ljudi i uglavnom iskusnih planinara. Svi smo pili čaj od koke na silu kako bismo bili sigurni da možemo da dišemo dok budemo spavali.

Sutradan smo ustali i preneli sve stvari u naredni kamp nekoliko kilometara dalje, na visinu od nešto više od 5000 metara. Odslušali smo instrukcije vodiča koje su uglavnom bile da ustajemo u 12 ujutru/uveče i da opet popijemo što više čaja od koke i najedemo slatkog. Polegali smo kao bebe u 6 popodne, a moja grupa je ustala i krenula dva sata pre ostalih zbog Tajvanke. Na nepunih 600m već su krenuli da nas sustižu, a ja sam krenuo da gubim stpljenje. Krenuo sam na na visini od 5500 da pregovaram sa agencijama za transfer. Tražili su mi 10 USD. Odmah. Umro sam od smeha ali bolje to nego direktno niz planinu. Prebacio sam se, povezao se sigurnosnim kanapom i pravo planinarenje je krenulo. Dole nije bilo svrhe gledati jer ničega nije bilo. Samo velika snežna kosina i daleki niski vrhovi planina.

Na visini od 5800m sam polako krenuo da se potpuno plašim. Jedino pitanje koje sam postavio sebi bilo je ,,Šta ćeš ovde liče“ i nisam opet imao odgovor, ali sam se nasmejao. Pogledao sam dole, a zatim i gore gde sam video više zvezda nego ikada. Više nije bilo ni krajeva drugih planina, ali se video sjaj grada udaljenog nekoliko desetina kilometara od nas. Više nije ni bilo vazduha koji može da se udahne, te smo išli jedan korak u dve sekunde. Prošetaj po sobi i vidi koliko brzo inače hodaš. To penjanje se moglo nazvati i vežbanje sloumoušna za Matrix. Bukvalno iznenada smo se našli na vrhu od 6088m gde bukvalno ništa nije bilo dalje. Bili smo daleko iznad oblaka a sunce ih je lomilo svojim buđenjem. Dobro jutro, nešto manje od 6 sati ujutru. Vetar je duvao toliko jako da smo se svi izrotirali da napravimo jednu bio-sam-tu-i-vidi-kako-je-lepo-sliku i krenuli da trčimo nazad jer je sneg krenuo da se topi i sve je postalo klizavo.

Napunjeni energijom uspeha krenuli smo dole i uživali u belom prostranstvu. Silazili smo nešto brže nego što smo se penjali i polako dolazili do vazduha. Krenuli smo čak i malo da pričamo kad se meni u jednom trenutku omakla noga i okliznuo sam se u sitnu padinu. Vodič i momak koji su bili vezani uz mene su ukočili noge u sneg i zaboli sekire. Ja sam sekirom zaustavio pad i krenuo kramponima da se vučem ka gore i rekao da je u redu. Žurka, zabava! Izgrlili smo se ko pederi, ali nije bilo homo. U 8 ujutru smo stigli u gornji kamp, a u 10 smo doručkovali u donjem kampu i čekali prevoz. Uz čaj smo se smejali i bili u fazonu ,,Šta ima? Ništa evo sad sam se ispeo uz planinu od 6088m, šta ima kod tebe?“ Šta ima?

U toku dana sam se vratio u La Paz, odspavao i krenuo da ga istražujem, već sutra idem u drugu avanturu- Peščana pustinja Ujuni.

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Leave a reply