fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - kako namestiti sebi salmonelu i nastaviti posle sa igrom

Prethodna razglednica

Bolnica, dobre vesti - imaš salmonelu, domaćini, Nemac turistički vodič, kilo banana za 30 RSD, vanzemaljci, Bil Klinton, Vinjak, hrana, Miloš se opet zaljubio

Bukvalno sam pao na salmonelu kako kaže drug - školski. Umoran od puta i slabe ishrane odlučio sam da se počastim malo za promenu i napravim sebi nešto što volim. Rovito jaje. Naravno da situacije koja mi sleduje, kao i uvek, nisam bio svestan. Lepo sam se zaručao, seo da gledam film i onda je krenula vrteška. Stoički sam prihvatio da me boli stomak i bio u fazonu -odleži, sve će proći. I nisam odležao, kotrljao sam se celu noć. I nije prošlo. Zvao sam druga da pozove osiguranje kako bi mi rekli u koju bolnicu mogu da odem, a da će moći da pokrije troškove. Oni su me poslali u najskuplju bolnicu i tek kada sam primio infuziju iz osiguranja su me zvali ponovo i rekli: ,,Ej, mi smo se šalili da pokrivamo, ako nije ozbiljan problem nema ništa od plaćanja, ako jeste onda je sve ok“. Kako sam se bavio glumom, u polumrtvom stanju sam krenuo dodatno da okrećem očima i ispuštam zvuke patnje. Ukoliko ne znate, 100 USD je samo ,,ćao“ u bolnici, a mene su smestili u krevet i dali mi 2 boce infuzije za sat vremena. Što je sigurno sigurno je. Mučnina je prestala i ja sam se onesvestio. Posle 5 sati je ušao doktor sa dijagnozom. Gledao sam ga kao dželata i anđela u isto vreme. Rekao je ozbiljnim glasom da imam salmonelu. Nisam imao blage koliko je to ozbiljna priča, ali nikad nisam bio srećniji što mi je loše. Posle 3 dana ležanja u bolnici na 10 spratu i pogledom na ceo grad izašao sam kao posle jednog dana kod babe koju nisi video dugo. Podgojen i svež.

Vratio sam se gajbi i bilo je vreme da upoznam misteriozne domaćine. Kakvi carevi. Devojka vodi projekte za inkluziju i razvoj delova Perua na koje je i sam Bog zaboravio, a njen muž je u stvari džindžer Nemac koji za divno čudo nije hladan i izgleda kao da je našao pravi mir, a i kako da ga ne nađe kad radi kao vodič ekskluzivno za jedan premium restoran i posao mu je da ide po prirodi i ćaska. Lagano. Morao sam da se zahvalim jednom leskovačkom mućkalicom koju su smazali u rekordnom perodu. Imao sam neviđenu sreći jer je momak krenuo da mi objašnjava i mapira rute po prirodi na koje niko ne ide. Ne znam da li sam već rekao da oko Huska ima sto osamdeset i nešto arheoloških nalazišta u Svetoj dolini. A da je sveta ubedio sam se čim sam kročio.

Mali gradovi se prostiru na svakih deset kilometara, a žive od turizma zbog nalazišta. I da, sve je jeftino. Za 1 sol (30 rsd) sam dobio, bukvalno dobio, kilo banana. Nekoliko dana sam se vrteo okolo po gradovima čija je imena preteško izgovoriti, ali mi je omiljen bio Urubamba jer sam našao najbolju piletinu na ražnju od koje bukvalno možeš da umreš. Nemac mi je dao najbolja i najpreciznija objašnjenja puta ikada iako su bila tipa izađi ou tom i tom gradu, vrati se do zemljanog puta i hodaj tako da ti kanjon bude sa desne strane dok ne naiđeš na jezero pa onda idi sa njegove desne. I stvarno rade objašnjenja, što me i dalje nije sprečilo da se izgubim skoro svaki put. Inke su bili carevi, a jedno od jačih mesta na koje sam naišao su rudnici soli u Marasu.

Inke su skontale da kako bi vadio so iz zemlje, potrebno je da napraviš bele objekte koji izgledaju kao sa razglednice iz Grčke. Bukvalno tako i izgleda sve. Dok sam polako prilazio osećao sam se kao da sam na razglednici. Kad sam prišao shvatio sam da naravno tripujem. Ono nisu bili rudnici već bazeni. Nisam uspreo da skontam zašto je sve belo, osim estetike. Zemlja je bila podeljena po nivoima i svaki nivo se delio na kockaste bazene. Tačnije, nije ni bazen jer ima samo par milimetara vode. Cela ideja je bila da tačno na tom mestu ima mnogo soli u zemlji i da se natapanjem zemlje vodom so sama od sebe izađe. Nakon što sve odstoji radnici daskama prevlače po vodi i time sakupljaju su koja je izašla na površnu, prave brdašca soli i čekaju da se osuši na suncu. Pitaj boga kako im je to palo na pamet, ali stvarno radi, i so je odlična.

Gradić koji me je najviše oduševio ni ne znam kako se zove. Nije me ni toliko oduševio koliko je bio nenormalan. Bio je to gradić koji zovu grad 3 crkve (ili 5, ne znam) pored kojih se nalazi nalazište vanzemaljaca i meteora. Začuđujuće dobro organizovan muzej lista koke i vanzemaljaca i prvo mesto u Peruu (a da nije Lima) da sam video da neko u stvari štampa informacije na papir i to uz španskog i na engleski. Kvalitet prevoda je bio nebitan jer ga nije bilo, ali je zato bilo mnogo vanzemaljskih lobanja i čudnih glatkih i hrapavih kamenja za koje su pričali da su meteoriti. Vanzemaljske glave su bile stvarno stare, male izgledale kao u filmovima, a najveći razlog zašto sam poverovao u celu tu priču je taj da se pored njih nalazi slika posete Bila Klintona i da su mu tamo napravili neki prsten/narukvicu koja će ga štiti od zla. Pišem ovo i čitam i nema smisla. Ali ima. Ja sam barem umro od smeha, a i malo naježio.

Bilo je tu još planinarenja, ipak sam bio mesec dana u Husku na kraju, ali bih udavio sebe i tebe ukoliko uzmem da pišem baš o svakom izletu. Što bih realno da imam više vremena baš zbog toga i uradio. Bilo je vreme da se spakuju prnje i izađe iz Huska i celog Perua. Kakva zemlja beskonačnosti. Imaju sve što im treba. Amazon ih hrani voćem, Andi ih čuvaju od neželjenih gostiju i iz mora vade ribu. Jedini im je problem što iz nekog razloga nisu uspeli da naprave mesnu industriju, ali su zato uspeli industriju ptičjih govana.

Kad pogledam unazad stvarno zemlja koju treba posetiti. Ljudi su uglavnom dobri i sve bi ti prodali zato je bitno cenkati se. Sokove na ulici piju na slamčicu iz kese. Nemaju velike brendove osim naravno Coca – Cole koja ne znam šta će im bez Vinjaka. Slabo reaguju na alkohol pa je zato relativno skup, ali i šta će im kad žvaću listove koke bez prestanka. Sve je jeftino, od hostela za 3 dolara do solidnih obroka za iste pare. Svaki grad je drugačiji jer imaju veliki deo stanovništa koji uopšte nije i ne želi da se integriše sa Peruom ili kamoli ostatkom sveta. Brza hrana funkcioniše tako što izbaciš roštilj ili šta god da si planirao na ulicu i kreneš da se dereš ili samo kuliraš. Antikućos – srce od krave i svinjska creva su nešto u šta se kunu. Takođe imaju veliki uticaj kineske hrane za koju oni tvrde da nije kineska i da se zove Ćifa. Nacionalno jelo im je lomo saltado – povrće i meso flambirano u pisku. Klasična kineska hrana, ali u rakiji. Šta čekamo?

Toliko sam pisao o Peruu da više ne znam šta da kažem o njemu. Kad kažem da sam se ponovo zaljubio biće da se lako zaljubljujem, ali spoiler alert - naredne dve zemlje me nisu ni čačnule (ništa posebno). Neću napisati ljubavno pismo kao što sam Kubi jer je ova ljubav drugačija. Ova me ne tera na toplotu nego na radoznalost. Nije mesto gde bih mogao da živim, isuviše je divlje čak i za mene, ali je definitivno zemlja u koju ću se vraćati. I vraćati. Nebrojano puta. Ali prvo moram da odem u Boliviju.

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @niceshhh

Ostavi komentar