Razglednice iz Latinske Amerike - Džungla I deo

Razglednice iz Latinske Amerike - Džungla I deo

Prethodna razglednica                                                                                                                               Sledeća razglednica

"Dosta je bilo, ne mogu više. Dosta mi je ljudi. Dosta mi je života. Svakako sam i želeo malo da promenim. Ko da je bitno, svi kažu da je samo crno, ja mislim da će biti zeleno. Ako me ne bude više bilo, sve što nemam ostavljam vama, a za sve što imam me ne interesuje nšta. A ako me ipak bude onda džaba išao. Odo u nepovrat, u džunglu, adios. Ali s obzirom da čitaš ovo znači da je sve dobro prošlo. Džungla Amazon je bolja nego u filmovima, a ja donosim priču o njoj."

Da bih ušao u džunglu morao sam prvo da odem do gradića Lagunas, mesta koje je platforma za lansiranje turista (čitaj hrane za krokodile) u divljinu. Nije daleko. Od Tarapota 2 sata kamionom, 5 sati gliserom i tu si. Prišla mi je gospodja i pitala da li sam ja Miloš, imala je tako oštro lice koje je dočekalo svaki tip turiste i telo koje cepa drva umesto ratluka uz kafu svako jutro. ,,Jesam“. I da nisam postao bih. Odvezla me je do agencije koja se kosi sa svim vizijama istoimene prostorije. Imala je sto, mapu rezervata, policu koja je više služila kao dokaz da je to ipak kancelarija i spavaću sobu. Upoznala me je Đurom vodičem koji je stajao kežual u japankama, teksas šorcu, najk majici iz doba kad je to i dalje bila porodična firma i kariranoj zelenoj košulji (u čemu se se ispostavilo da putuje). Nula engleski, ali dobra energija. Grad je veoma živahan, par stotina ljudi, jedna ulica i 4 turiste. Bio sam na pravom mestu. Otišao sam da odspavam i da prepakujem izgovor od putne opreme koju sam imao sa sobom.

Rano ujutru smo krenuli u rezervat Pacaya Samiria gde nas je prvo čuvar (kome je jedini posao da čuva registar) zamolio da se upišem u registar. Na pitanje da li mi treba pasoš, što je jedan od 10 slogova koje sam na španskom jedva naučio kako valja, govori mi ,,ne treba“. Prvi podatak u registru je bio broj pasoša. Ovde će biti zanimljivo. Nakon upisivanja pogledao sam registar da vidim koliko je nas Srba bilo ovde u skorije vreme, sigurno smo mi ovo sagradili. Nakon ozbiljnih 5 minuta listanja i pola godine beležnice nisam našao ni jednu Srbendu, zaključak je logičan:

  1. A) nije nam zanimljivo ovde
  2. B) ovde nas vode da nas zakopavaju.

Ispostavilo se da je pod A) tačno samo između 11 i 15h kad je (jebeno) vruće i da je pod B) tačno sam saznao kad smo jedno veče spontano isplovili da da pecamo krokodile. Avantura počinje.

 

Džungla dan 1

Spremni za akciju stajali smo italijanski par Frančeska i Frederiko (sad kad razmislim verovatno sam prekrstio još jednog jadnog čoveka) ja i dva vodiča kojima nisam uspeo da ukopčam ime ali su veliki carevi. Prošlo je mesec i po dana kako putujem sam i nije bilo šanse da ih svarim. Izgledali su kao dobri ljudi što me je još više iznerviralo jer je značilo da ću sve vreme morati da veslam. Ubrzo nakon toga sam saznao da je devojka vegeterijanac. Osećaj je napokon posta jasan i nažalost sam bio u pravu. A i uopšte se nisam osećao prijatno. Upakovali smo stvari u oko 5 metara dugačak kanu i krenuli da veslamo veslima koja su više napravljena da budu teška nego da nas pomere od tačke a do tačke b.

Hvala Bogu, samo sat vremena kasnije sve je opet postalo lepo. Ptice su krenule da nas obleću. Ne znam kako se zovu niti ćete čuti neki stručan naziv ali to se nekako i očekuje od mene. Ove prve su bile crne sa žutim kljunovima i narandžastim grudima. Kao ptice sa tropiko sladoleda. Dok smo ih zadivljeno gledali i turistički neuspešno pokušali da ih slikamo naši vodiči su se smorili i izvukli veliko koplje i krenuli da udaraju vodu. Ono što me je zbunilo je to što su iz treće stvarno izvukli neku ribu. Jedno seciranje kasnije pitao sam vodiča šta to radi jer sam ja i dalje veslao, a on se igrao nožem. U tom trenutku je stavio parče mesa na vrh kanapa koji je vezan za štap (nekako ono prosto nije pecaljka jer je bukvalno kanap i štap, ali ćemo je tako zvati posle) i rekao ,,piranas“. Haha jeste sada će da izleti, a ja ovde brćkam ručice u vodi s vremena na vreme. I stvarno je izvadio jednu okultnu piranu. Prestao sam da brčkam ručice i nastavio da veslam jako. Interesantno.

Uz još 3 sata veslanja stigli smo do prve kolibe. Koliba je bila na 4 stuba, imala krov, mesto za kamin i neku vrstu poljskog wc-a. Sve što ti treba da odmoriš, a da ne pomislis da ostaneš. Vodiči su izvadili krompire i ribe, i raspalili vatru pre nego što sam uopste stigao da ih pitam da li im treba pomoć. Ona vegeterijanka je naravno već stigla da dobaci kako ne jede ništa sa kockom za pileću supu jer to nije u redu prema životinjama (kome smeta neka zove petu, jeli smo sve i svašta, i već je kasno. Haha :p). Ja sa druge strane mrzim ribu i utopio bih je u kilo svinjske masti samo da bih je lakše podneo. Seli smo da jedemo i pridružili su nam se neki debeli lešinari sa plavim perjem i čekali da završimo. Nismo im previše dali jer riba je stvarno bila dobra. I pirana je stvarno jestiva. Dobro jestiva. Ima svetla na kraju tunela i nije voz.

Zajedno smo oprali suđe i nastavili dalje. Sve više ptica je dodavalo boju velikom rastinju sa strane koje je bilo toliko gusto da nisi mogao da vidiš nista iza trećeg reda. Činjenica da je reka uska mi nije davala osećaj sigurnosti da neki tigar nece iskočiti odatle. A ni činjenica da tigrovi prosto ni ne žive ovde. Usput smo jedva videli lenjivca i stali da ga gledamo. Naravno da se nije pomerio. Nekoliko minuta kasnije stigli smo u vilu Gloriju. Prvo prenoćište. Već je bio mrak i akumulator je brujao. Smor.

Polazali su nam niske grede koje su oponašale zidove i pokazali nam krevete sa mrežom za komarce u obliku kaveza obavijenim oko njega. Izum godine. Otvaram firmu kad dođem kući. Osim ako ovo stvarno neko čita i u stvari uradi tačno to dok ne dođem.

Odmah smo ispržili ribu, pojeli je brzo i akumulator su, hvala Bogu, ugasili. Pogledao sam na sat i shvatio da je 18:30. Mrkli mrak. Šta sada? Naravno, strašne priče za plašljivu decu. Intuitivno je očigledno u ovim delovima sveta da se prilikom ovih priča ljudi okupe oko vatre ili sveće i da osoba koja priča priča tihim tonom dok mu sijaju oči. Hvala Bogu, španski znam kao što tvoj šef na poslu zna da radi tvoj posao ali sam bez obzira na nesposobnost ispratio jednu priču, o za divno čudo duhovima.

Ime najveće sorte drveća u šumi je Lapuna. Veličinu ne znam kako da objasnim ali imam sliku mene kako stojim kao mali uplašeni bumbar pored. To drvo kad udariš je u stvari šuplje i u njemu žive veštice. Te veštice imaju razne načine da uhode šumom i prinose ljudske žrtve, od kojih je jedan prizivanje duhova. Ovi duhovi nisu Kasper, ovi duhovi uzimaju oblik osobe koja je sa tobom krenula na put u rezervat i poziva te u avanturu. Svaki put kad priđeš on se udalji i poziva te da nastavite dalje, vuče te duboko u šumu i onda nestane. Nekad se desi i da ovaj duh uzme lik životinje čiju zadnjicu nikad ne vidiš, nego samo torzo, takođe konstantno se udaljavajući od tebe. Naravno, da sam do kraja puta svaki put kad me neko pozove da priđem prvo rekao stani da te pipnem pa nastavio.

Mrkli mrak je već neko vreme. Svi smo umorni, na satu je 22h. Uveliko vreme za spavanje.

Džungla dan 2

Ljudi hodaju okolo, sunce je malo probilo oblake. Znam da je radno i mrzim jutra. Svi švrljaju okolo, pakuju se, svaki tim da nastavi na svoju stranu, a ja jedino čujem cvrkut ptica. Izlazim na trem i shvatam da su na drvetu brojna gnezda malih šarenih ptičica. Šta reći, možda su ipak jutra korisna za nešto. Nastavili smo dalje. Opet ceo dan veslanje. Da umreš. Usput smo pecali i polako krenuli da se družimo. Oprostio sam ovoj devojci što je veganka/vegeterijanka šta li je. Sve je odjednom dobilo boju. Pošto smo ušli dublje u šumu već su krenule životinje frekventnije da se pojavljuju u većim čoporima, majmuni i orlovi su nam pravili društvo pri našem putu.

Parkirali smo čamac posle 6-7 sati veslanja. Počeli smo sa ručkom i shvatam da sam zavoleo da jedem ribu. Od sramote potiskujem ovu misao i nastavljam da jedem u tišini osmehujući se konverzaciji koja se za stolom vodi na španskom. Kako smo završili sa jelom došao je stari dobri ortak Marfi sa svojim još boljim drugom kišom. Ali ova kiša je bila posebna. Ova kiša je padala. Ova kiša je padala kao zavesa od koje bukvalno ne možeš da vidiš ništa 10 metara ispred sebe. Seli smo tužni jer su nam oteli avanturu, a vreme teče. Pao je mrak, a uvek dobar drug Marfi je sa njim i otišao, ostavivši nas same i tužne. Otužni i povijenih glava smo krenuli da pospremamo male zaklone za krevete i seli za sto da ispitujemo čuvare parka za još strašnih priča. Više nije tako zanimljivo.

Od jednom je Italijan skočio i krenuo da se dere ,,krokodil krokodilI“ stvarno jeste bio daleko u vodi, oko mu je sijalo kao oči ljudi sa žurki slikanih lošim telefonom u lošem trenutku. Logično, krenuli smo svi da trčimo ka krokodilu. Kanu je bio doslovce potopljen i te smo morali prvo da izvadimo vodu. Kad smo uspeli, shvatili smo da je krokodil otišao. Opet smo sumorno seli za sto kad je jedan od vodiča rekao smireno i nasmejano rekao ,,ajmo“. Ajmo šta?! ,,Pescar cocodrilos“ hahahaah Interesantno. Odmah smo skočili na noge navukli kabanice i uskočili u kanu. Ugasili smo sva svetla osim jednog čuvara koji je nosio lampu na glavi. Svi smo drhtali od sreće i radosti. I takođe od straha. Pretežno od straha.

Nekoliko minuta veslanja i vodič nam je pokazao da ćutimo. Nagnuo se napred i ni pet ni šest skočio u plitku vodu dok se neidentifikovani objekat pored njega batrljao. Okrenuo se sa krokodilčićem u rukama i rekao ,,cocodrilo“. Nije se šalio, a pogotovo ne sa tim da ja moram da ga uzmem u ruke. Bio je relativno mali i uplašeniji od nas. Lepa teksutra i koža su ga štitili od mog prejakog uplašenog stiska. Naravno osmeh, pljas slika, saću se hvalim ljudima sto posto dobro izgledam. Gledam sliku i shvatam da sam uplašeniji nego što jesam, sa psihopatskim pogledom u kameru, ali srećan. Al je dobro. Dobacivali smo se krokodilom još nekoliko minuta i onda ga pustili u vodu. Lansirao se kao raketa.

Nedaleko veslavši se dogodilo isto. Čuvar je stao na obod kanua gledajući u nešto ali ovog puta je pružio ruku da mu se doda koplje. Znatiželjno sam mu predao i čekao. I on je čekao opruženog koplja. Valjda nije lud, ja ništa ovde ne vidim ne znam šta radi. Zabada koplje u vodu i od jednom nešto kreće da se batrga. Čuvar pomalo gubi balans, drži se jače i izvlači ribu dugačku oko metar i udara je iz sve snage parčetom drveta sve dok je nije uspavao. Ono nije riba ono je đavo. Krenuli smo i njom da se dobacujemo jer smo igrom slučaja zaboravili za strah. Osećao sam se kao član posade Nat Geo emisije sa hepi endingom – skuvali smo skoro sve što smo ulovili.

Naravno, naišli smo na još dosta malih krokodila i crvenih kamerica okolo, krenuli smo da se opuštamo i opustili smo se taman toliko da priđemo nekom sablasnom grmlju. Polako smo parkirali čamac i čuvara nam je pokazao da priđemo. Prilazili smo jedan po jedan kao u školici, zavirivali i dobacivali ne vidim. Na samoj ivici se vidi. Bočno parkiran krokodil nekoliko metara dugačak uživa u svom miru koji smo mi ljudi došli da mu narušimo jer prosto uživamo u tome i zbog toga smo stvoreni. Red je došao na Italijana da se približi ivici. Ne znam da li se on previše približio ili šta se tačno desilo ali se krokodil trznuo i udario naš čamac. U kanuu nas je bilo 4 muškarca i jedna devojka. Svi smo vrisnuli ko devojčice. Na našu sreću ništa se nije desilo. Bili smo u jednom komadu.

Krenuli smo polako u kamp svi nasmejani jedva sedeći. Puni avanture i energije lako smo stigli, parkirali čamac i okupili se oko stola. Nakeženi svako je objasnio svoju viziju kako je krokodil skočio. Jedva smo se umirili i odlučili da želimo što pre da spavamo kako bismo nadoknadili potrošen dan. Veliki strah mi je dozvolio da se opustim. Ovo je bila moja najduža avantura van zone komfora. 2 dana je nekad dug period. Sutra idemo jako!

Nastavak sledi...

Prethodna razglednica                                                                                                                                    Sledeća razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @veceras_sinisa

Leave a reply