fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - Džungla II deo

Razglednice iz Latinske Amerike - Džungla II deo

Prethodna razglednica                                                                                                                                       Sledeće razglednica

Dan 3

Džungla je već postala rutina. Ustao sam, oprao zube, istuširao se, doručkovao, a bilo je tek 6 ujutru. Bilo je vreme da za promenu hodamo po šumi, a ne da veslamo u kanuu. Naravno, ipak smo prvo veslali da bismo došli do pravog mesta, a onda sam dobio svoju mačetu. Bila je tupa (očigledno sa razlogom) ali to me nije sprečilo da udaram po drveću okolo čisto da čujem po neki tup. Bilo je jutro ali neba nije bilo. Bilo je drveća ali ono nije poštovalo svoju okolinu pa sam imao osećaj kao da raste jedno na drugom. Drveće Lapuna ima toliko visok koren da je koren viši od mene (a visok sam 181cm) s tim što postoji i jedan tip Lapune koji gradi koren iznad zemlje pa izgleda kao kanalizaciona cev koja ide iz drveta. Cela šuma iznutra je izgledala kao u Tarzanu tako da sam ubeđen da je Đura koji je radio dizajn proveo neko vreme ovde.

Taj Đura se jedino zeznuo kad nam je dočaravao lijane. Lijane su stvarno velike. I nisu fleksibilne kao u crtaćima. Lijana se lako seče jer nije mnogo tvrda, a parče koje uzmeš je puno pitke vode. Mogao bi ovo da pročita Beri Grils da ne bi morao sledeći put da traži balegu pa da je cedi nego ko čovek da popije čašu lijanije. Naravno, to što mi sve što liči na lijanu zovemo lijana ne znači da ima više tipova. Jedan tip luči beli sekret koji se maže na sveže rane, a takođe može i da se pije jer leči ko-zna-šta-sve-ne i kad se pije.

Kako bi razbio dinamiku zapanjenosti čuvar mi je rekao da zasečem jedno drvo jer hoće nešto da nam pokaže. Kao pravi Srbin krenuo sam da udaram iz sve snage i ništa se nije dogodilo. Ispostavilo se da je samo hteo da nam pokaže kako je drveće opet jače od čoveka. Takvo drveće seku polako sa testerom i dosta vode kako bi od njega napravili nesalomive grede.

Osetili smo kako je vreme da prestanemo da gledamo i udaramo pa smo odlučilli da jedemo. Čuvar je otkinuo koru jednog crvenog drveta i rekao nam da možemo da žvaćemo. Bilo je dosta gorko i tvrdo ali kažu da je veoma dobro za čišćenje organizma iznutra i da kad pojedeš dosta podigneš temperaturu tela i sve toksine izbaciš preko znoja. Neko drugo drvo je krvarilo belo i taj sirup se pije kako bi se iz stomaka izbacili svi štetni paraziti. Naravno, morao si prvo da čekaš što se nije dogodilo. Timon i Pumba stil je došao na red. Našli smo u kokosima bele crve koji nastaju kao razvoj virusa u kokosu što znači da se bukvalno rađaju u njemu, jedu kokos iznutra i nastavljaju avanturu. Crvi su malo gadni ali imaju ukus kokosa tako sam bio srećan što jedem nešto što se pomera sa ukusom nečega što samo stoji.

A onda su opet usledile strašne priče za priče za plašljivu decu, ali ovde priče su bile u vidu lečenja. Tradicionalna medicina je od njih uvek vezana za priču, odnosno rituale. Siguran sam da očekujete priču o Ajahuaski u nastavku ali se neće dogoditi, pričaću vam priče koje su manje popularne.

  • Ritualno skidanje negativne energije – ,,Legenda kaže...“ mada su me čuvari ubeđivali da nije legenda, da je za čišćenje negativne energije i problema korisno kupanje u kadi napunjenoj jednim plodom koji mirise kao sve naše kupke. Poenta je da osoba koja ima probleme ode u šumu, a da je niko drugi ne vidi. Kada, naravno, ne postoji u šumi te je potrebno da je iskopa, napuni vodom i stavi određen plod unutra. Nakon što plod oboji vodu posle nekoliko sati osoba ulazi u kadu u potpunosti obučena. Nakon zaboravio-sam-koliko-ali-svakako-ko-zna-kad-ću-naredni-put-naići-na-ovu-biljku osoba treba da izađe iz kade, skine svoju odeću i posloži je pored. Postoji i određena pesmica koja može da se otpeva kako bi se pojačao efekat ali svakako osoba treba da nastavi gola kući tako da je niko ne vidi. Prema priči, materijalizacija lečenja je da se nakon prespavane noći u zoru osoba se vraća do kade, i dalje gole, i nađe svoju odeću u potpunosti iscepanu ,,Kao da su je istrzali tigrovi“. Ovim je ritual gotov i predstavlja način na koji šuma pomaže osobi da se očisti od svojih problema.
  • Ritual pronalaženja krivca – opet ,,Legenda kaže“ ali opet me ubeđuju da je istina, ali kakva je magična i lepa atmosfera u šumi prestaje da bude teško da poveruješ već prelaziš u pitanje kada mogu ja da probam treba mi pomoć. Ovaj ritual govori o rešavaju misterije uz pomoć prirode. Posebno drvo, koje ako mene pitaš izgleda sasvim obično, ima moć rešavanja svih zagonetki vezanih za krađu. Potrebno je da staneš pored njega i zamisliš pitanje. List sa vrha drveta će pasti, ali ako ne padne nije problem samo uzmi neki sa zemlje (ovaj detalj me je nasmejao), za uzvrat potrebno je da osoba ostavi jednu cigaru i čašicu domaće rakije (kažu onu od 1 sol/30RSD, može neka prepečenica od Milojka siguran sam). Nakon odrađenog rituala osobi se u snu prikaže starija osoba u vidu duha i kaže koja osoba je ukrala određen predmet ili ukrala energiju od osobe koja vrši ritual. Pri buđenju ritual je završen sa odgovorom. Veoma je interesatno što ovaj ritualni vid vizije u selu ima snagu kao sudski dokaz tako da sam se trudio da im tamo ne uzmem ni parče tolet papira više kako me ne bi večno osudili za krađu.

Elem, nastavimo kroz šumu, nazad iz glave u telo. A tome mi je pomogla i činjenica da su pri nastavku puta u kanuu krenuli da se pojavljuju rozi delfini i plivaju veoma blizu našem čamcu. Rozi delfini su od prilike slatki, slatki jer plivajuu pored, imaju rozu ,,kožu? Ili krljušt?“ (ako neko zna nek mi javi pls) i veoma lepo isplovljavaju na površinu. Kažem otprilike slatki jer smatram da su delfini smrdljivci i ubice, a čak ću i jedan link podeliti sa vama pa vi čitajte dalje ako vas interesuje koliko u stvari ubijaju ove slatke životinje https://www.nytimes.com/1999/07/06/health/evidence-puts-dolphins-in-new-light-as-killers.html Svakako delfini su nas pratili do proširenja u vidu jezra gde je od jednom krenulo da izranja još 7 delfina. Spustili smo vesla i krenuli da uživamo u predstavi. Jezero je bilo dugačko samo nekoliko stotina metara, a smatra se da je tu okupljanje svih rozih delfina jer imaju dubinu u kojoj mogu da rone. Sliku je upotpunio veliki mlaz vode koji je pratio neko peraje ali to nije bio delfin. To je bila najveća sorta ribe u celom Amazonas području. Ova riba je dugačka više od 3 metara, lokalni stanovnici je veoma poštuju i gotovo nikad ne love jer nemaju alate. Dokaz moći ove ribe je stvarno začuđujući mlaz vode koji izgleda kao u svim emisijama Nat Geo. Ova riba izroni jednom u 30 minuta, mi smo je videli 2 puta što znači da smo nepomično sedeli 30 + minuta.

Fenomen prisustva velike količine nesrazmerno velikih riba za ovu regiju jeste dubina tog jezera, koja se ne zna, a čuvar je iskoristio trenutak da ispriča priču kako se ne zna koliko je to jezero duboko jer se kamera dole uvek mutila ili kabl pucao. Meni je ta priča ok. Takođe uz tu priču ide legenda, koja je sasvim jasno potvrđena snom jedne žene, da je ispod grad delfina. Legenda govori da je jato delfina izvuklo jednog mališana iz kanua i odnelo ga u dubinu. Nakon ovog događaja majka tog dečaka je sanjala da su ga delfini odvukli u svoj grad i da joj se u istom sin javio i rekao da je sve u redu i da ne mora da brine. Od trenutka ove legende stanovnici gledaju delfine sa poštovanjem i smatraju ih Đavoljim vesnikom, a meni je posebno drago to što ova legenda potvrđuje moje mišljenje kako su delfini smeće.

Nastavak dana je bio kao i svi ostali dani, samo životinje koje skakuću okolo, veslanje u kanuu i uživanje u prirodi, krenuli smo da veslamo kuću, tako da idemo odmah na dan 4.

Dan 4

Pojava ljudi u rezervatu nam je dala jedan signal koji u šumi nije imao nikakvo značenje. Vikend je, a sa tim dolaze i turisti. Brojne priče sa ljudima koji su uzbuđeni zbog ulaska su nama samo povećali osećaj tuge jer mi odlazimo. Ovo je bio poslednji dan, a svi smo se u čamcu taman združili. Četiri dana u kanuu stvarno zna da zbliži ljude. Ponosno smo govorili ljudima šta će im se dogoditi narednih nekoliko dana, kao da smo neki vračevi, ali smo se uvek ubrzo sklanjali i nastavljali sa našim putem. Šuma se smanjivala, reka sužavala i kraj se osećao. Posle 7 sati veslanja stigli smo u kamp i stavili srećne face kako bismo obeležili put u najboljem svetlu.

Na ovom putu su se najviše istakli čuvari. Jedan je imao 21 godinu i po njegovim pokretima se sve vreme moglo videti da je odrastao sa životinjama i da uživa u tome što radi. U njegovim očima se vidi da je napravio svoj izbor oko toga šta će da radi i da je prihvatio svoj život sa divljenjem. Nešto što nam civilizacija ne dozvoli ni nekoliko dana pre smrti, a kamoli sa 21 kad tek uđemo u gas. Drugi čuvar je senior, ne znam koliko tačno ima godina ali ima jak stomak i osmeh širok koliko i njegovo lice. Obožava kad ga neko slika, a ja sam to na žalost skontao tek zadnji dan kad sam prvi put i pokušao. Sve vreme je baco sitne forice i veslao u košulji. Prava definicija gospodina.

Kad sam izašao i dotakao kopno moja prva misao je bila da je ovo bilo jedno sasvim ne-neophodno iskustvo kojim sam se samo izložio riziku i hteo da uradim nešto ludo (kao da mi već put nije dovoljan). Ovu razglednicu pišem mesec dana kasnije i kao što sam i očekivao tek sad shvatam koliko je ustvari bilo dobro i koliko mi je ovaj nazovi izlet pomogao da se bolje povežem sa prirodom i nastavim put sa manje ograničenja. Ne bih se tamo vratio ni za živu glavu u narednih par godina ali bih se definitivno u nekom delu života vratio u puno putovanje u ovom rezervatu koje ne traje 4 već 22 dana. Svakako, ako ste u kraju Pacaya Samirie, ne propustite ovaj alpinizam po džungli.

Prethodna razglednica                                                                                                                                        Sledeća razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @veceras_sinisa

Leave a reply