Razglednice iz Latinske Amerike: Huaraz - Peruanska Švica

Prethodna razglednica

Još jedna dobra vožnja, lišće koke kao medicina, za malo padanje u nesvest, Paramount Pictures planina, pica u peći na drva, Gvinejsko prase koje nije prase, najlepši izlet IKADA, poslednji povratak u Limu

Grad veoma blizu od Lime, samo 8 sati vožnje. Da sam planirao da odem do komšija Hrvata na prelepo more definitivno bih porazmislio o razlozima za i protiv zbog dužine puta. Da mi je neko ponudio da za to vreme stignem u Crnu Goru odmah bih rekao ,,Ne“. Ali ovde se prosto živi sa činjenicom da je 8 sati stvarno blizu. Opet noćni autobus, cena karte 32SOL (10 USD = 1000RSD = 1136 Japanskog Jena) i kožno sedište na kome možeš da ležiš, veoma fin stjuart (bio sam veoma nesrećan što nije stjuardesa) i ekran sa izborom filmova za svakog putnika ponaosob. Pa kako da ne putuješ kad već imaš takve uslove?!

Stigao sam u Huaraz u 6 ujutru i parkirao se u prvi hotel na koji sam naišao, ni ne pogledavši sobu prihvatio sam cenu za turiste, užasan danak neiskustvu koji me je boleo naredna dva sata. Šetnjica po gradu je nešto što uvek uradim kad stignem kako bih video sa čim imam posla. Veoma miran i sređen grad, dosta prirode, umereno prljav (neću koristiti termin čist) i na sred trga parkiran ,,COCA VAN“. Kao svaki turista i pre svega Srbin odmah sam se zaleteo i ušao u razgovor sa vlasnikom. Simpatičan čikica kome ne drhte ruke od napetosti niti češe nos, naprotiv veoma smiren čovek. Rekao mi je da se jednog dana, pre 7 godina probudio i shvatio da je njegova svrha da promoviše proizvode od lista koke i da bori protiv amerkičke propagande hemijske neprirodne materije kokaina. U svom kombiju ima krevet, šporet i prikolicu iz koje prodaje sve proizvode. Njegova promocija lišća koke je u svrhu lečenja, pogotovo u oblastima visoke nadmorske visine gde je koka bila sveta biljka koja je pomagala ljudima da rade jednu veoma bitnu stvar – dišu. Prodavao je brašno, hleb, kolače, sirup za kašalj, ulje, pivo, rakiju, čokoladice i šta sve ne. Nisam se zadržao preterano više od vremena potrebnog za edukaciju, čak sam i razmišljao da nikad ne pišem o ovom ali me je zaintrigirala činjenica koliko u stvari neke stvari treba da odučimo i razumemo na drugi način.

Našao sam prijatelja od onog onog avanturiste iz Tarapota koji mi je pomogao sa prvim izletištem na koje sam otišao sutradan. Laguna Churup. Od svih jezera na listi želja naravno da sam odmah otišao na najteže i najviše jezero 4450 metara nadmorske visine. Tamo je kiseonik luksuz koje pružaš plućima samo kad sedneš i zagrliš kamenjer ti je užasno loše. Prvih 500m je bilo pakleno za hodanje, da ne pričam o ostala 2 sata. Pamtim prvih 500m jer sam se u borbi za vazduh stopio sa klupom na kojoj sam sedeo i video jednog čoveka koji se približava čudnovatim manirom. Peruanac obučen u sportsko odelo je došao tu da trči. Lica blago preplanulog sa laganim osmehom i još lakšim ,,Hola“. Moj kavez je opet bio nepravedno uzdrman. Kao svaki Srbin shvatio sam ovo veoma veoma lično i odlučio da se izdvojim od svoje skromne grupacije i prihvatim maratonski izazov. Hodajući.

Zato što sam hodao ubrzanim (radi boljeg objasnjenja sa tolikom količinom tj. odustvom kiseonika brzo je kod kuće normalno, lagano) naišao sam na račvanje puta pri čemu sam izabrao meni lepši put, kojim se ispostavilo da niko ne ide. A onda sam naišao na znak na putu. Tornjić od kamenčića posvećen majci prirodi, kao onaj što viđamo kad guglamo zen ili joga. Ja sam ga protumačio pogrešno i odlučio da nastavim van puta prateći potok. ,,Što da ne?“. Hajde i da se popnem na najviši vrh planine. Oprostio sam se od nade da ću videti jezero na koje sam u stvari i krenuo nastavio sam strmoglavo uzbrdo. Dva pomanja jezera pored puta i oko 500m više krenuo sam da padam u nesvest. Nisam se uplašio da je game over ali sam krenuo neprohodnim putevima po goloj steni da se spuštam u pravcu gde sam video jezero i očekivao ljude sa voćem, vodom i sendvičima. Nadu mi je pružalo jezero kao finalno odredište koje je sijalo azurno plavom bojom kao dragulj u okruženju koje je zbog odsustva kiseonika i samo odlučilo da se odrekne lepote. Čuo sam da se neko dere moje ime i video grupaciju ljudi ka kojoj sam maltene potrčao. Kad sam posle nekih 45 minuta stigao video sam da to nije moja grupa ali su mi dali malo vode i podelili hranu koju su imali. Bio sam im bezgranično zahvalan i nastavio još 300m gde sam naišao na moju grupu. Ispričao im moju priču i popio lek protiv visinske bolesti.

Bilo je dosta avantura i odlučio sam da se vratim sa njima, što je za iznenađenje bilo veoma zabavno jer smo se vraćali putem koji je znatno zanimljiviji i lakši. Bio je to deo puta gde se spuštaš niz stenu kao oni policajci specijalci sa kablovima iz američkih filmova. Blag nagib i sajla previjena gumom da ne bi spalio ruke. Nindža stil. Prirodni zabavni park koji čovek sam nikada ne bi mogao da napravi. Doza avanture koja mi je dozvolila da se vratim u grad i fokusiram se na traženje boljeg smeštaja. Plodonosnu potragu u kojoj sam našao pravu oazu. Najbolji hostel na svetu. El Tambo.

Bilo je nemoguće doći do njega jer se nalazi u unutrašnjem dvorištu ali je vredelo jer se na nekoliko metara ispred čula muzika i graja. Mnogo različitih ljudi od sedamdeset i jednogodišnjeg čoveka sa slušnim aparatima koji putuje već 7 godina sam po Južnoj Americi samo zato što je privilegovan i ima penziju sa Novog zelanda, preko francuskih biznismena, neočekivano visokog Japanca koji izgleda kao dobri džin, do meni najmanje jasnih hipika koji prodaju umetnine, duvaju ceo dan i sviraju gitaru i putuju biciklom nivoa Ponika v0.1 već 17 godina. Vlasnica hostela je pravila tortu od čokolade i jagoda koju si mogao da kupiš za 2 solesa (60RSD) i izdavala deljenu sobu za 10 solesa (300 jebenih RSD). Takođe tu je bila i pećnica za picu na drva za koju sam se odmah zapljunuo da ću peći picu za neki dan i uplašio se da ću opet negde ostati znatno duže nego što sam planirao i da će se moj južnoamerički put pretvoriti u put po Peruu. Bukirao sam sutrašnji izlet i od bola glave zbog visine se bukvalno onesvestio u krevetu.

Digli su me iz kreveta u razumno vreme, 4:05. Deo razumnog u ovom je tih 05. Našamarao sam par stvari na mene i ušao u bus. Bio je to jednodnevni izlet na jezero Paron i pitao sam vozača za koliko stižemo da bih procenio da li mi se isplati da spavam u busu. Rekao mi je ,,Quatro horas“. Ne moram da prevodim moje zaprepašćenje, nikad nisam očekicao da ću ići na jednodnevni izlet da pogledam lokvu vode na razdaljini Beograd – Leskovac. Odmah sam pustio poruku drugu u Leskovcu da su se moji horizonti proširili i da me može očekivati u takvim posetama. Šta ja plaćam da mi rade? Vodič je bio simpa lik, davno mu je dosadilo da bude vodič, a on je bio na samo pola puta života, nije smarao i imao je dobre informacije. Jedna od tih info je bilo da je odmah do tog jezera, veoma visoko iznad oblaka koji se retko rasčiste originalna planina koja je ikona Paramount Pictures. Seo sam na ivicu sedišta i postao vernik, moleći Boga da otkloni te oblake. Kad smo stigli dobio sam još jedan dokaz da Bog ne postoji. Ili da se molim pogrešnom. Olakšavajuća okolnost je bila to što je jezero veoma lepo. Kristalno plavo i to bez i jednog tračka sunca. Padala je kišica i mogao si malo da prošetaš oko jezera. Nisam mogao da dozvolim da mi četvoročasovna vožnja ode sa tim pa sam ispred petnestak ljudi uskočio potpuno go u jezero koje su stvorili planinski glečeri i osigurali se da bilo kakav vid toplote bude strani pojam. Vratili smo se nazad u hostel i ispekli najbolju picu sveta. Najsrećniji zbog ovog podatka biće moji ortaci jer ovo znači da ih domaća pica neće zaobići kad se vratim.

Sutradan se nastavila avantura u mom stilu. Neturistički. Nekoliko dana ranije upoznao sam devojku koja živi hard core na selu i uči engleski, pa me je pozvala na ručak sa njenom porodicom. Njena porodica je predstavnik 1/3 populacije Perua za koju sam se bojao da nikad neću upoznati. To je deo populacije koji živi u 99% slučajeva na selu, veoma su povezani sa prirodom i tradicijom i pričaju samo Kečuanski. Kečuanski je jezik opisa i navodno nema reči za opise stvari na loš način, u šta ću rado da verujem. Kad slušam kako ga ljudi pričaju malo podseća na Kineski ali zvuči veoma prijatno. Na primer Pachamama je majka priroda. Ono što mi je pomoglo da naša vlada nije jedina u podništavanju komunikacije jer ni jedan jedini zakon nije preveden na kečuanski iako čak 1/3 priča samo ovaj jezik. Razumem da smo krivi što ne prevodimo zakone na Leskovački, ali je ipak razlika između španskog i kačuanskog absolutna.

Kuća je bila više kuća sa sela nego što sam ikada video. Nema prozora, sve je krivo i od zemlje, skromno i malo. Centralna prostorija je kuhinja i ne mogu da pretpostavim gde spavaju ili kako se štite od hladnoće koja tamo nije strana. Centralno mesto je bilo ogledalce. Za ručak je bilo Gvinejsko prase. Najbolji ručak Perua. Gvinejsko prase u stvari nije prase nego su ga verovatno Evropljani tako nazvali da bi ga lakše jeli. Kad pitaš ljude gvinejsko prase je nešto između zeca i pacova, opet objašnjenje da bi ga lakše jeo. Na kraju kad vidiš, to je u stvari pacov. I to me nije sprečilo. Pogotovo ne da sa majkom, sa kojom mogu samo znakovima da iskomuniciram, izaberem živo prasence (zahvalite mi se što ga ne nazovam pacovom), gledam kako se kolje, učestvujem čupanju dlake i vađenju creva a zatim gurmanski nabijam na ražanj i stavljam na vatru. Oko sat vremena kasnije shvatio sam da je ukus sjajan, kožica se malo teže žvaće ali ja masno ko prasence i ima teksturu zeca tako da na kraju kad se sve podvuče i nisu baš previše lagali u imenovanju.

Još jedna prelepa noć u oazi od hostela slušajući razne priča lutalica po ovom delu svetu, lagan san i rano buđenje dovelo me je do najlepšeg izleta u Peruu. Laguna 69, i nije vezano za Kamasutru već za savršenu refleksiju. Slomiću vam srce i reći da je najmanji deo senzacije bilo jezero, a najveći put do njega. Počevši sa vožnjom autobusa gde iza sebe vidiš pogled kao iz kanjona gde vidiš druge planine koje su niže od tebe. Lagana voćnja od 30 na sat preko malog veštačkog mostića kroz plavo jezerce preko kojeg se savršeno oslikava sunce i želi ti dobrodošlicu. Autobus se parikirao uz nedođiju od puta gde smo kroz minijaturnu šumu od drveća visokog samo nekoliko metara izbili na preveliku dolinu koju pogled ne može da osvoji. Osećao sam se kao u Avataru samo što je ovo bilo realno. Najzelenija trava, zidovi od planina oko nas, potoci koji se nezavisno prostiru kroz pejzaž i krave koje pažljivo održavaju visinu trave. I pomnoži ovo sa sat vremena šetnje i dodaj konstantnu muziku udaljenih vodopada. Toliko da sam otupeo od lepote i deo sa teškom liticom mi je pomogao da razbije monotoniju. Na vrhu litice je bilo jezerce i još jedan sloj besprekorne doline koj niko ne može ništa da zameni. Jedna od scena koje neću zaboraviti je veliki kamen na sred doline na kome ponosno raste jedno prelepo drvo koje izgleda kao uvećan bonsai. Još sat vremena mešavine doline i uspona odjendom je pejzaž preuzelo golo kamenje najavljivajuići kraj. Plavi dragulj je zasijao na isteku vidokruga i zajedno sa 4 potpuno random osobe sam stao i delio zaprepašćenje. Sa poštovanjem smo prilazili i čuli vodopade kao se ulivaju u vodu. Bilo je to veliki ledeni planinski masiv koji je sa 3 mlaza vodopada konstantno dodavao prelepom azurnom jezeru još snage. Vetra maltene nije ni bilo te je jezero podržavalo naš odmor apsolutnim mirom. Kompozicija se razbijala povremenim zvukovima pucanja glečera. Od sreće nisam mogao da zamislim bolju stvar nego da odremam jednu turu. Bio sam u raju i nisam se osećao kao uljez.

Uživao sam u celom pejzažu još jednom, u povratku, pažljivo hodajući da ne zaboravim elemente. Da budem siguran da sam upio sve. U potpunom miru sam se vratio u Huaraz, prošetao malo i otišao da se oprostim sa prelepim hostelom i ljudima koji ga čine. Bio je vreme da se vratim u Limu. Za ovaj deo posete poslednji put, da se oprostim od nje i nastavim dalje ka istorijskom centru, Husku.

Prethodna razglednica


 Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Leave a reply