fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - Husko

Prethodna razglednica

Aleksandar Bilanović, Evropski grad, Raj na zemlji, Inke, Gravitacija, Ukleti Španci, odvratni sokovi, pravilno žvakanje lista koke, hedonizam, Maču Piču

Mogu da pišem šta hoću i koliko god dobro hoću kad će glavno pitanje biti: ,,kako si upoznao Aleksandra Bilanovića? Jel da da je car?“ E pa pisaću prvo šta hoću jer sam ga upoznao drugog ili trećeg dana. I kako biste mogli da se fokusirate na priču odmah ću vam reći da nije car. On je legenda.

Elem, 24h vožnje busom je prošlo kao i uvek u snu. Prvi osećaj koji sam imao u trenutku izlaska je bio da želim da poljubim zemlju. Ovaj grad je uređen i miriše na Evropu i gradski prevoz staje samo na obeleženim stanicama. Kopno. Iz istog razloga je prva reakcija koju sam stvarno imao je psovanja grada koji nema veze Peruancima i vrvi od belaca i Kineza (uključujući naravno celu Aziju u ovu imenicu). Samo nekoliko koraka sa 13 kila prtljaga na leđima shvatio sam da je ceo grad gore dole i nemoguć za hodanje. Imao sam smeštaj, enigmu. Dve osobe koje nikad ranije nisam video i koje su prijatelji-jedne-prijateljice-iz-Lime-koju-sam-znao-samo-nekoliko-dana su mi dali gajbu i zapalile na Kosta Riku ostavivši ključeve kod nekog Karlitosa. Neprirodno prijatan i druželjubiv lik mi je otvorio vrata raja u kom sam se najavio da ću biti dve nedelje i ostao mesec dana (čudnog li čuda sa mnom). Odmah smo upali u spiku kao da smo popili par litra piva, a on možda i jeste, ali to mu nikad ne bih zamerio. Uz objašnjenje gde ide koje đubre zbog reciklaže, gde mi je soba i kako se zaliva boljka trave koju su domaćini gajili nastavio je dalje na posao.

Seo sam na kauč i nastavio da ne verujem. Ne sećam se kad sam zadnji put video kuću koja je toliko namenjena da se živi u njoj. Na zidovima su nalepljeni posteri i improvizovane slike koje su pomagale nameštaju napravljenog od građevinskih paleta da bude udoban. Milion maski po gredama, par insturmenata i društvene igre su mi rekle da mi opet neće biti lako da napustim još jedno mesto. Terasa je savršeno osunčana sa improvizovanom ceradom koja je bacala blagu senku na crveni sto, koji je u stvari drvena kutija, tačno za vreme doručka i ručka. Do spavaće sobe su vodile zastakljene drvene stepenice, a spavaća soba izgleda kao magnet za snove, previjena u najlepše jarke i sjedinjene boje. Malo je reći da sam bio oduševljen i da sam od sreće odspavao 15 minuta i nastavio do grada.

Kaldrmisane ulice nisu olakšavale hodanje i bez prtljaga. Ali zato pogled jeste. Niske kuće i kapele crkava su ukazivale da je ovaj grada važan. I još više da je pre bio još važniji, što sam i saznao sutradan u turi po gradu. Ispostavilo se da su naši dobri prijatelji Španci ovde bili najefektivniji. Svaka crkva je predstavljala monument pobedi nad Inkama tako što su gradili novo na staro. Kao kada pas ide iza drugog psa i popiša svaki milimetar. Razlika je najprimetnija u načinju izgradnje. Inke nisu koristile ni jednu vrstu veziva građevinskog materijala već čistu gravitaciju - nešto što su mnogo kasnije krenuli da koriste Evropljani na spomenicima inovativno 1830 u Sankt Peterburgu tačnije Aleksandrovim Stubom ispred Zimske palate. Kad se pogleda izbliza može se videti kako je savaki kamen savršeno ukomponovan sa susedim i time napravio jedno jedinstvo. Takođe, većina zidova ima poređano kamenje u obliku jedne od 3 svete ćivotinje (opet: kondor, zmija i panter). Španci su gradili zidove od kamenja i tipa blata, da ne kažem govana. Još jedna stvar koja me je udaljila od tela je da su Inke gradile dosta gradova u obliku jedne od 3 svete životinje. Husko, Cusco, Qosqo je originalno bio izgrađen u obliku pantera. Kakvi ludaci. I carevi. U prethodnih 10 godina zbog turizma grad se uvećao za 10 puta i dalje je interesantan iako su Španci šupci.

Na kraju ture sam otišao na pijacu da popijem neki suviše zdrav sok od sveže ceđenog svega i tamo me je dočekao jedan gospodin koji je glasno i nasmejano pričao sa prodavačicom kao da se znaju od rođenja i da će se znati još toliko. Zvao ju je mama, a ona njega čika Bili. Velika nasmejana pojava koja niti želi. a niti može da sakrije da je naša. Bacio mi je kosku i odmah naručio neku odvraštinu od soka koja sam jedva popio. Kaže zdravo je, a usledila je lekcija pravilnog žvakanja lista koke. Bio sam naivan što sam do tada koristio samo lišće i mučio se da izvučem bilo kakvu dobit iz lišća, Bili mi je odmah objasnio da treba malo natrljati sode bikaborbone jer je onda mnogo jače i možeš da hodaš ko čovek u ovom ambisu bez kiseonika (Husko je na 3,400 m nadorske visine).

Nastavili smo dalje da hodamo a ja sam upijao kao sunđer. Nisam pročitao njegove knjige ali sam čuo dosta i zanimljivo je. Kao dve Srbende hodali smo ulicama Huska kao oslobodioci i seli u kafić sa pogledom zbog kog su me posle prijatelji optužili da sam hedonista. I jesam. Kolači i piće su me vratili kući. Napokon sam pričao srpski. Napokon sam mogao da se opustim i ispričam najcrnje viceve u rukavu, a da se neko stvarno nasmeje i uzvrati još crnjim. Iako je kišna sezona sunce se nije štedelo da nam pokaže najbolje od Huska. Grad okružen planinama, u dolini. Toliko okupiran starim zgradama da je donekle bio monoton u svojoj odluci. Crkve su bile razbacane i time su razbijale monotoniju i podsećale me koliko je ovaj grad bio bitan kada su Španci morali da naprave toliko crkava da bi se dokazali. Dobio sam par uputa koda da idem, šta da vidim i čega da se klonim i rastali smo se. Obojica smo krenuli na Maču Pikču. Bili je pešačio 4 dana Inca Trail-om, stazom Inka a ja sam nastavio 5 dana okolnim putem Salkantay Trek. Opet sam razmislio šta to radim i ponadao se da neće biti ko u Amazonu. I nije bilo. Mislim da će jedan poduži tekst biti dovoljan, a ne dva.

Prethodna razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @niceshhh

Ostavi komentar