fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - Ivica sveta

Prethodna razglednica

Tek kada sam izašao iz aviona, shvatio sam da sam leteo otprilike dva i po sata. Pogledao sam kartu i pomislio da sam se možda precenio. Znate onaj špic dole, tamo na mapi Južne Amerike. Sleteo sam u najjužniji grad Čilea, Punta Arenas. Nisam znao zašto. Ljudi na koje sam usput nailazio su mi govorili kako moram u Patagoniju i moram na Torres del Paine. Bože, gde sam završio!

Izašao sam sa aerodroma. Nije bilo hladno, sunce je sijalo i to najjače. Očekivao sam da mi na glavu padne glečer ili nešto slično. Ali nije. Odvezli su me do centra grada, tačnije gradića. Malog, sa niskom gradnjom, dugačkim ulicama i sa puno statua iz mornarice. Na uličnom znaku je pisalo: Put do kraja sveta. Bilo je i ljudi okolo. Bio sam zapanjen.

Agresivna Romina mi je objasnila da mogu da otvorim šator gde god ima mesta u njenom zapuštenom dvorištu namenjenom za kamping. Tako je sve i izgledalo – razbacani šatori, postavljeni svuda okolo... kao da nikog nije briga za taj haos. Gosti blago šokirani.

Hvala Bogu, nisam jedini.

Seo sam da se organizujem. Postojale su dve ture: Tura na Antarktik i šetnja sa pingvinima i Ruta Zemlje vatre. Obe skupe kao zlato. Morao sam da sakupim informacije od ostalih turista. Rekli su mi da u okolini nema apsolutno ničega zanimljivog i da treba da odem što pre u Porto Natales.

Otvorio sam mapu grada da vidim kako izgleda i ništa mi se na njoj nije učinilo posebnim, osim jedne stvari: ceo kvart se zvao Kvart Hrvatske, a jedna od većih ulica nosila je naziv Hrvatska.

Park koji se nalazio između dve staze bio je pun ljudi koji su pili, duvali, skakutali, dobacivali se loptom i slušali muziku na izuzetno velikim prenosivim zvučnicima. Kad se zađe u neku od sporednih ulica, pojave se zgrade sa velikim natpisima. Nijednog hrvatskog prezimena. Samo veliki saloni automobila sa zvučnim imenom, tipa Opel. Popričao sam sa par lokalaca da čujem šta se dešava sa ovim mestom. Rekli su mi da inače nije tako lepo i opušteno, ali da je taj dan bio jedan od njihovih najlepših u poslednjih godinu - dve. Kako su mi rekli da su namirnice u mestima koja tek treba da obiđem nerealno skupe (kilogram paradajza je koštao oko 10 dolara), kupio sam sve što mi treba za narednih nedelju dana i uputio sa ka kampu.

Čuo sam ženski uzvik: Hola! Okrenuo sam se i video 8 prilično starijih gospođa koje sede, roštiljaju i piju. Pozvale su me na ručak, a ja sam to oberučke prihvatio. Bilo je vina, mesa, kao i neizostavnog peruanskog piska. Ljubazno sam odgovarao na sva pitanja o sebi, ko sam i odakle dolazim, te su se i one opustile i krenule da forsiraju razgovor sa jednom od gospođa koja je imala zlatnu ogrlicu sa hrvatskim grbom na njemu. Rekla mi je da je Hrvatica, da sam dobrodošao i da mogu sa Hrvatima u gradu da sednem ili da im se obratim za bilo kakvu pomoć.

Pričali smo još par sati, bila je to prijateljska i otvorena komunikacija. Iskreno je želela da mi pomogne i bilo mi je drago zbog toga, ali sam se sve vreme pitao jedno: Da li bismo i mi (odnosno ja) bili toliko ponosni Srbi u sred nedođije? Ona je bila preponosna zbog svog porekla, treća generacija koja je tu živela i nikada nije bila u Hrvatskoj, a nije govorila ni jezik. Bilo mi je izuzetno drago što je neko uspeo da održi svoj identitet toliko daleko i toliko dugo, ali bilo mi je takođe i žao što ja to najverovatnije ne bih mogao.

Sutradan sam naišao na neku kuću sa mnogo parkiranih čopera ispred i zavirio u garažu. Tu su prodavali sve i svašta za motore. Popričao sa gospođom koja je tu sedela. I ona je imala ogrlicu sa zlatnim grbom Hrvatske. Priča je bila ista. To je izazvalo u meni neki čudan osećaj. Ako i izuzmemo to mesto, nisam se osećao previše prijatno u Čileu. Poslednja stanica u toj ukletoj zemlji, zbog koje sam navodno i došao čak ovamo, bila je Porto Natales, gradić iz koga se kreće ka osmom svetskom čudu prirode, Torres del Paine-u.

"Samo" 4 sata vožnje kasnije (tamo kao da ne vole da se voze pola sata-sat), pojavio sam se u jednom depresivnom mestu gde ništa nije radilo. Bilo je malo i videlo se da postoji samo i isključivo zbog te planine, ali da još ni sami stanovnici nisu svesni šta im ona daje, te su je posmatrali sa određenom dozom prezira, ali i strahopoštovanja. Hodao sam ulicama ka bespotrebno skupom hostelu koji je nudio sobu za 15 dolara koju bih delio sa sedmoro ljudi. Srećom, naišao je neki momak na biciklu i pitao me da li bih kampovao za 5 dolara. DA! Toliko veliko da, da bih želeo otprilike takvo da čujem od neke devojke koju zaporsim, ako ikad ikoga budem zaprosio. Momak je bio kreativan, te je kampu dao naziv  "Kamping Natales". Pogled je bio prelep – jezero kojim su upravljali jaki vetrovi i pogled na planinski masiv koji su kupali istovremeno i kiša i sunce. Kamp je bio najveće đubre u koje sam ušao. Cela kuća se raspadala, okolo su bili stari zarđali autobusi, a u kampu je bilo još 7 šatora, ali mi se svideo. Kamp je imao dušu. Ljudi su sve delili, a gazda je uvek bio tu da pomogne šta god da treba. Kada sam ga video, testerisao je nešto. Bila je to prva godina otkako je otvorio kamp, a očigledno je to uradio kako bi mogao da izdržava svoju ćerku od 3 godine. Bio je premlad za istu, ako mene pitaš, ali to su druge teme koje se odnose na problematiku cele Južne Amerike. Kamp je iskreno čak i imao potencijala, internet je bio začuđujuće dobar, a kupatilo je bilo prvo (nebitno da li sam spavao u kući ili hostelu sve proteklo vreme po celoj Južnoj Americi) koje, u stvari, ima toplu vodu koja nema tendenciju da u sred tuširanja naglo promeni temperaturu na hladno ili ekstremno vruće. Moglo je da se uživa.

Ujutru nisam gubio vreme i otišao sam na izlet u Cueva del milodon, preveliku pećinu gde su prvi ljudi koji su se iskrcali na teritoriju Patagonije napravili uporište. To je za njih bila zemlja snova, sa velikim životinjama od nekoliko tona koje nisu imale ozbiljne prirodne neprijatelje, pa su samim tim i mogle da se brane samo svojom masom. Hladna klima i iste, ali i duplo veće životinje nego na ostalim mestima koje su prethodno zatekli, činile su život lakim, ali ne i dugačkim. Klima je bila surova; i dalje duvaju prejaki vetrovi koji prelaze preko tankong dela kontinenta iz jednog okeana na drugi i preko planinskog masiva, što čini ovo mesto nepodnošljivim. Ubrzo su ljudi istrebili sve životinje, a samim tim i sebe. "Kad si gladan, nisi sav svoj" je slogan koji je očigledno došao sa ovog područja.

Sutradan sam prošao kroz grad, sopstvenim očima potvrdio da je kilogram paradajza 10 dolara i da je to najjeftinije povrće. Grad je bio melanholičan, a agencije su čekale tu jednu osobu da je opelješe za pecanje brodom u iznosu od 300 dolara. Pojavio sam se ja i samo tražio ulaznicu za nacionalni park Torres del Paine. Ulaznicu sam našao, ali ne i kamping mesto tamo. Bio sam baksuzan i došao u godini kada oni prvi put imaju duplo više ljudi nego mesta za kamping, što mi iskreno nije bilo jasno, jer kako može da se desi da nemaš gde da otvoriš šator u tolikom nacionalnom parku? Postojale su dve opcije, odnosno rute hodanja. Jedna je ruta "O" koja traje 11 dana, a druga ruta "W" koja traje 4 dana. Prvobitno sam krenuo na "O", ali me je vreme podsetilo da je jače od mene, tako što sam se smrzao već prve večeri u šatoru. Hteo sam na "W" rutu, ali nije bilo mesta, a nijedna od mojih "molim te, vidi me sirotog" faca nije upalila. Razočaran sam se vratio u kamp i pitao vlasnika šta da radim, na šta mi je on dao najrealniji odgovor: "Za sve što ne možeš da uradiš legalno, uradi to ilegalno". Logika je bila prosta – stigni tamo rano ujutru dok rendžeri spavaju i dođi u kamp kasno uveče kada moraju da ti dozvole da otvoriš šator jer je tvoja druga opcija da spavaš u sred šume, što je zabranjeno, a možda ti se i nešto loše dogodi, što je realno loše za biznis.

Pogledao sam vremensku prognozu i video da će biti kiše narednih mesec dana. Nisam imao izbora, spakovao sam se i pripremio za polazak rano ujutru. Na ulazu sam pogledao informativni, obavezni, edukativni video na kome se upozoravamo da ne palimo šumu (jer su to očigledno ovi ostali radili), ali mi se generalni ton nije svideo jer je prenosio jednosmernu poruku: da je vlada prvo dozvolila svima da tamo kampuju i uživaju kako god žele, što je na kraju donelo mnogo požara i uništenja prirode, pa sad ima da bude po njihovom, a oni su zle čike i uživaju u tome. Brod nas je čekao na ulazu u park, a ja sam išao obrnutnom "W" turom, jer ništa svakako nikad i nisam znao da radim kao normalni ljudi. Bio sam dosta namrgođen jer je sam ulaz i jedna legalna noć već bila preskupa, a o brodu i da ne pričam, ali se sve složilo čim sam kročio na tlo parka Torres del Paine. "Kamp Grey" je smešten između velikog jezera i planine. Sa leve strane se nalazila drvena koliba, a na livadi ispred su bili uredno poređani žuti šatori. Sunce je uspelo da probije oblake, a između šatora je trčkarala mala lisica (jeste filmski, ali je realno). Otvorio sam šator koji je, igrom slučaja, takođe bio žut i otišao na krajnju ivicu ture "W" do glečera Grey. Da nisam znao da je tolika gužva na papiru i da stvarno 400 ljudi dnevno uđe u park, pomislio bih da je priroda netaknuta i da ljudi tamo nikada nisu kročili.

Mešavina uzvišica i nizbrdica, proplanaka i planina, uskih prolaza i prostranih pogleda na jezero je bilo sve što sam mogao da poželim. Tog dana sam planirao da pređem 25 kilometara, do kampa iza glečera i nazad kako bih se sutradan pomerio ka drugom kampu i nastavio sa svojom rutom. Posle nekoliko sati hodanja, glečer se prvi put osmehnuo u daljini. Bio je mali, ali je to bio prvi put da vidim glečer. Nije izgledalo ništa posebno, u prvi mah: nešto veliko belo i voda. Kako sam prilazio, glečer je bio sve veći i sve očiglednije je pokazivao svoju moć. Stigao sam do vidikovca i primetio da je ogroman. Vetar je donosio zvukove pucanja leda. Uz to je i odnosio mene jer je bio toliko jak da je prvim udarom pocepao obod moje kabanice i osećao sam se kao supermen koji leti u oblacima. Hodanje mi je delovalo kao borba sa Golijatom da prođem dalje, ali za razliku od Davida, ja nisam uspeo. Uspeo sam da napravim nekoliko fotografija, ismejao sam se i poigrao sa vetrom tako što sam skakao i gledao koliko će da me pomeri (oko pola metra) i vratio se nazad u kamp. Malo je reći da mi je šator bio krš i da je pokisao prve večeri jer je padala kiša. Imao sam neku alternativu stavljanja celofana preko, ali, nažalost, taj celofan nije dozvoljavao toploti i vazduhu da izađe, tako da je šator tehnički pokisnuo iznutra.

Uništen od lošeg i retkog sna, spakovao sam šator po instrukcijama u 7 ujutru i nastavio dalje. Put je bio lagan ali dugačak, petnaestak kilometara sa desetak kilograma na leđima je evidentno uticalo na moja stopala koja su se raspadala u cipelama koje sam pre par dana kupio u second hand shop-u, jer je to zvučalo kao dobra ideja. Samo u trenutku kupovine. Pejzaž se menjao, kao i do glečera, samo što su se ovde pojavljivali i mostići koji su bili postavljeni iznad plitkih kanjona.

Polako sam stigao na prvo odmaralište – "Camp Frances" i osećao sam se kao da ulazim u grad vilenjaka u jednoj od scena u "Gospodaru prstenova". Ispred su stajali rendžeri i proveravali da li imaš papir za njihov kamp i pomogali u nastavku i odabiru puta. Uputili su me ka vidikovcu Britanico do koga je trebalo da se hoda još desetak kilometara. Probio sam se nekako do vrha, iako su me noge bolele, tešeći se tako što sam sebi pričao da će tek sutra da me bole. Okolo su bili veliki glečerski vodopadi koji su me podsetili na vodopade u Tarapotu , a vidikovac je, pretpostavljam, bio lep. Pretpostavljam, zato što je bilo oblačno uz sitnu kišu i ništa nisam video. Vratio sam se i otišao u kamp "Cuernos" gde sam glumio žrtvu koja nema gde jer je kasno i mora da ostane kod njih. Nije bilo besplatno, ali su me lako pustili da otvorim šator. Kako je kamp inače bio dosta skup, bilo je puno stranaca koji su ispijali pivo i vino kao da su u pabu. Bilo je prijatno i pomalo čudno. Uveče sam uspeo da zaspim jer smo bili sakriveni ispod drveća. Padao je sneg, te je samo bilo hladno.

Vojnički sam ustao u 7 i brzo pojeo konzervu tunjevine i pasulja. Nemoj u vojsku nikad. Neću ni ja. Nema potrebe toliki mazohizam nametati sebi, a posle kukaš, pa bude teško i drugima, kao i tebi sad. Treći dan mi je bio najteži. Najavili su mi da tamo ne postoje kampovi u kojima mogu da pregovaram, a morao sam da pređem 35 kilometara, od kojih je 7 bilo na kosoj uzbrdici. Bez obzira na loše vreme, uređenost puta i netaknuta priroda su me oduševljavali. Ljudi na koje sam nailazio su bili druželjubivi. Svi smo otišli da obiđemo prirodu koja je evidentno jača od svih nas i svako je imao svoj problem, ali su svi želeli da bodre osobu na koju naiđu. Olakšavajuća okolnost koja je definitivno pomogla svima na putu je to što ti voda nije bila potrebna. Svaki potok je bio glečerski, od sveže otopljenog leda i voda je bila okrepljujuća, a sam osećaj da možeš da popiješ sve što vidiš, kao kad si u kafani, je opuštao. Stigao sam do cilja ispred kog sam se toliko zacenio od smeha da mi nije bilo dobro. Toliko je padao sneg da se apsolutno ništa nije videlo. Prešao sam sav taj put i 70 kilometra za 3 dana kako bih video ništa. E, to je bila magija! Čak sam i napravio sliku očekivanja protiv realnosti koliko sam bio oduševljen neoduševljenjem. Šta ću?! Klecavo sam se vratio srećan jer sam donekle pobedio ovaj izazov. Iako je pobeda bila Pirova, osećaj je bio dobar, a znao sam da će stvarna slika te vrednosti doći tek kad sednem kući u Zemun gde mi majka donosi toplu supicu.

Očekivanja

Vratio sam se u melanholični Puerto Natales gde su me svi zapitkivali kako da uđu ilegalno i da li to stvarno može. Naravno da može, samo je cena drugačija i možda je lakše platiti kešom. Svakako, sa Čileom sam završio. Seo sam na autobusku stanicu i 5 sati čekao autobus koji će da me odveze u dugo očekivanu Argentinu, zemlju mesa.

Leave a reply