fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - Još malo Tarapoto i Chachapoyas

Prethodna razglednica

Iskreno, mrzelo me više da pričam o džungli i avanturama u Amazonas regiji, vratio sam se iz rezervata i sve mi je deset puta bolje nego što u stvari jest, ali moram, samo još malo. Ipak nisam ostao ovde 20 dana umesto 7. Ne mogu da zaobiđem jedan apsurd. Zamak italijanskog stila gradnje u sred Perua, na vrh brda, u sred džungle. U gradu Llamas.

Naime, grad Llamas je davno bio uporište kulture tog regiona, Španci su u svoje vreme širenja demokratije po celom svetu tamo imali uporište ali ništa više osim nekoliko kuća, baza i iintegracije sa lokalnom kulturom. Tamo su inhibirali lokalno stanovništvo tako što su na svako njihovo okupljanje i tradicionalni obred donosili krst sa Isusom. Manje više isto što sada radi Amerika sa naftom. Apsolutno nikakav problem i nebitno mesto dok jedan Italijan koji drži piceriju u Tarapotu (šta bi drugo radili Italijani igde) nije kupio veliki deo grada Llamas, koliko sam razumeo domaćine za nepunih $100,000. Ok, neko je negde kupio grad, to je sada trend, ali ova legenda od čoveka je uspela da sagradi džinovski zamak na vrh brda 2006 godine, na sve to napravi turističku atrakciju i bajke zašto turisti treba da dođu tamo. Što je najgore, zamak je iskreno lep, a čini se kao da je njegova jedina svrha da zbuni čoveka i napravi odličnu sliku za Instagram.

I time se završava moja priča o Tarapotu, vodopadima i sitnim izletima u Amazonas regiji. Sjajni ljudi i grad koji se konstantno pomera u kojem god pravcu da je odlučio. Definitivno nedovoljno posećeno mesto. Za sada. Iz Tarapota sam nastavio ka jednom mestu koje je iz nekog meni nepoznatog razloga još manje poznato Chachapoyas – grad u brdima. Prelep grad na samo osam sati od Tarapota na putu ka Limi u kom se hvala Bogu, za promenu od Tarapotoa opet voze kola. Grad koji je čudan kao i Llamas, samo na drugi način. Ovaj grad je na 2,300m nadmorske visine i evidentno je bio uporište Španaca. Lepe i neprirodno-čiste-za-Peru ulice arabijskog stila, pomalo me je i podsetilo na BiH (a i upoznao sam tamo jednog Bosanca koji je pričao sam engleski jer mu je to navika na putu. Veoma interesantan tip). Sve u svemu, grad izmešten od svega, a razlog je sledeći (foto video) – na samo sat vožnje je jedno od 3 uporišta drevne civilizacije koje Španci nisu osvojili, sa ovim domorodcima su stvorili pakt kako bi ratovali sa Inkama koji su do tada bili nepobedivi na ovom području i vodopad Gokta.

Uporište koje Španci nikad nisu dirali je Kuelap, grad koji je po neki izvorima stariji i od Machu Pičua i na visini od 3000m. O ovom gradu se ništa ne zna (a ako se zna naći ću vodiča da ga prebijem). Svrha grada je upitna, smatra se da je tamo živela samo elite civilizacije Čačapojičana. Sve kuće su imale uske ulaze i visoke plafone iako su ovi ljudi bili veoma niski. Grad je neviđeno bio mali i smatra se da je imao oko 300.000 stanovnika. Ono što je sigurno je to da i dalje niko ne zna kako su se hranili svi ti ljudi s obzirom da kad pogledaš okolo ne postoji ništa osim brda. Nisu imali kult žrvovanja ljudi, što je za ovaj kraj veoma čudno i sahranjivali su mrtve u kući, bukvalno u rupici na sred kuće. Njihov jezik je bio drugačiji od okoline i imali su slogove a,e,i,o,u što me je dovelo do jednog sasvim jednostavnog zaključka zbog koga bi Jovan Deretić bio veoma ponosan na mene. Ti Cačapojani su bili Srbi. Misterija rešena. Lepa tvrđava, skoro lepa kao Kališ. Ono što mi se stvarno svidelo je što nije noš turističko mesto tako da sve izgleda onoliko urušeno koliko se urušilo do sada i do njega se stiče žičarom koja te nosi preko brda 20 minuta u jednom pravcu i koja, hvala druže Marfi, baš na dan kad sam išao nije radila, tako da će vam o ovom pisati neki drugi ludak što je spakovao stvari i otišao u Južnu Ameriku.

Sutradan sam opet ustao sabajle u 6 i krenuo do vodopada Gocta. Priroda i šetanje, vodopad koji vidiš od trenutka kad stigneš to malog grada koji je na početku putića za vodopad. Vidiš ga i gledaš ga i nikako da mu priđeš. I tako nekih dva sata dok samo ne staneš ispod i šokiraš se visini sa koje voda pada i nikako da se umori. Visok 771 metara, kad je ubeležen u knjigu vodopada (ili gde god) 2006. godine bio je po veličini treći vodopad na svetu, u međuvremenu pao je na 16 mesto. Ne znam da li su ostali vodopadi rasli ili se ovaj u međuvremenu smanjio ali svakako kapiram da je vodopad Gokta veoma tužan zbog svog činjeničnog stanja.

U Chachapoyasu u suštini nema ničeg, smeštaj je 15 solesa (500RSD) ali i dalje nema toliko turista veoma lep grad. Ostao sam 4 dana i taman, osim što za malo da iz dosade uradim još jednu tetovažu ništa se nije desilo. Vreme je da se vratim u civilizaciju. Shvatio sam da sam zavisan o beton, ljude i marketing. Radim na odvikavanju.

Prethodna razglednica

Autor i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @veceras_sinisa

 

 

Leave a reply