Razglednice iz Latinske Amerike - Lima, Ica, Nasca

Prethodna razglednica

Gadna i neophodna civilizacija, Pisco ili ti lozovača, za malo da ostanem bez prtljaga, Drevna civilacija Nasca, možda vanzemaljci postoje, Aca Lukas, Let mini avionom, Prva vinarija u Južnoj Americi, prava oaza koja podseća na Budvu, morski lavovi, fabrika ptičjih govana, čudna ekonomija

Udahnuo sam duboko čim sam izašao iz busa. Mmmmmm odvratan zagađen gradski vazduh. Opet sam svoj na svom. Lima. I da, taj prelepi saobraćaj i gužva kroz grad koja mi je omogućila da na 24h vožnje autobusom dodam još sat i po. Hvala Bogu, pa za dva dana opet izlazim iz pakla što nazivamo civilizacijom umesto opštim mučenjem. Porodica kod koje sam živeo odlučila je da me odvede na trodnevni kulturološko alkoholni izlet. Može.

Krenimo naravno od najbitnijeg. Alkohola. Kasno uveče smo stigli u restoran u gradu Ika (ICA), gradu koji se nalazi u sred pustinje oko kojeg su nebrojene velike peščane dine nekoliko puta više od zgrada. Uz mnogo mesa naručili smo i Pisco. Peruanci imaju ozbiljnu tendenciju da se lože na svoje proizvode i misle da niko nema ništa slično. Čak kad ideš iz Čilea u Peru ne dozvoljavaju ti da uneseš pisco jer što bi unosio lažna pića. To je kao kad bismo mi zabranili uvoz jakog alkohola jer je rakija sve što nam treba. Sad kad razmislim možda i nije loša ideja. Svakako, pisco je obična lozovača. Ok, ne obična, nije lozovača podkrevetuša već lozovača koju bih rado popio, tako da ćemo je zvati premijum rakijom. Ovaj naziv Peruanci naravno nisu prihvatili. Ono što je specifično za Iku je to što je nazovi glavni grad u celoj zoni koja se zove pisco tako da pisco koji smo pili nije mogao da bude običan. Bio je to pisco od kokinih listova. E tu kreće priča. Ekvivalent tome je naša medovača – dodavanje meda u šljivovicu i dobijanje dobre lepe rakije. Samo što ovde dodaju lišće koke. I kida. Ne sanjaj dok čitaš o nekom ozbiljnom našibavanju, ova rakija ti samo ne da da spustiš glavu i raširi ti osmeh za 10%. Tamanica. Nakon umerenog opijanja uz nekoliko rakija i flaša vina smo se vratili u hotel i legli da spavamo. Sutra je bitan dan.

Kao i svaki bitan dan, i ovaj dan je počeo pogrešno. Ostavio sam sve stvari u hotelu bez znanja da se tamo ne vraćamo. Ono što sam uveče saznao je da ništa nije dobilo noge, što je bilo na moje opšte zaprepašćenje. Nego, bitan dan. Išli smo da gledamo Naska crteže koji mogu da se vide samo iz aviona?! To je bila neka šašava civilizacija pre Inca i pre većine ostalih civilizacija gde su čikice trošile većinu svojih dana na komunikaciju sa vanzemaljcima tako što su pravili crteže od rovova 35cm širokih i 25cm dubokih. Suva klima i zaštita od vetra pustinjskih dina dozvolila je da se ove linije čisto vide i nakon nekoliko hiljada godina. Ono što me je zapanjilo je to da su neki od crteža bili dugački i po pola kilometra. Posebno mi je uzelo pažnju to što Peruanci ovo zovu Linije Naske a mi Crteži Naske, verovatno da bi se zaštitili od čište ruke Ace Lukasa koji bi poravnao celu zonu. Ti nazovi Nasčani su veoma specifičan narod. Živeli su u blagostanju, povlačili linije ceo dan i onda samo nestali sa lica zemlje bez ikakvog traga. Slučajnost? Ne bih reko.

Seli smo u aviončiće koji su toliko mali da je svaki od 6 putnika dobio svoje mesto u zavisnosti od kilaže. Bez opcije za pomeranje. Uzleteli smo kao u igrački i svaki od crteža smo obišli 2 puta kako bi se avion nagnuo 45 stepeni da bi svaka strana mogla da vidi crtež. U trenutku kad se avion nagne imaš osećaj da ćeš da ispadneš tako da je ovo bilo duplo zadovoljstvo. Svaki od crteža ima svoje značenje koje izgleda svako tumači kao što svako tumači Mona Lizu u Luvru, što će reći da ne postoji još potvrda šta je pisac hteo reći, jer pre nego što je reko odneli su ga vanzemaljci. Na crtežima su životinje: kit, kondor, majmun, gušter, pauk, pas, lešinar, kolibri, papagaj, drvo života, ruke, spirala, astronaut i šta sve ne. Vožnja je trajala 45 minuta i bilo je stvarno nešto što ne mogu opisati mojim neukim i nepismenim stilom pisanja.

Kako bi izbalansirali euforiju naredna stanica je bila Tatakama, prva vinarija u Južnoj Americi. Navodno majka pisca i najboljeg vina u Peruu. Da se razumemo, peruanska vina su ekstremno loša tako da se može lako reći da su njihova najbolja vina prosto pitka. Izvrnuli smo flašu svežeg rozea koje je i dalje bilo penušavo od fermentacije, veoma osvežavajuće. Pio bih ga na Lidu nedeljom od 8 ujutru. Vinarija je za divno čudo bila napravljena od strane španske crkve koja je širila demokratiju kao što je sada šire Amerikanci. Prevelik vinograd sa velikom proizvodnom linijom, raznim bojama, cvetovima i ružama, ograđen zidovima peščanih dina okolne pustinje je ništa više do iživljavanja jer Španci nisu znali šta će sa silnim zlatom koje su pokrali ali su bar ostavili iza sebe jednu oazu u koju ističe alkohol.

Dosta umorni na kraju dana smo otišli u oazu u svakom smislu te reči. Jedno jezero okruženo peščanim dinama. Izgleda manje više kao na slici, bara sa vodom i lepo drveće okolo, samo što su ovde sada ljudi sagradili bezbroj klubova pa podseća na Budvu. Ovim mislima se i završila moja inspiracija ovim mestom.

Ali zato me je sutradan lokacija inspirisala. Parakas. Do sada najturističkije mesto do kog sam stigao. Čak i Peruanci tamo izgledaju kao turisti. Poređaju te u gliser u grupama od 20 ljudi i voze 40 minuta po hladnom okeanu do ostrva puno morskih lavova. Kakvi carevi od životinja. Leže, meškolje se, urliču i spavaju iako mnogi turisti pokušavaju da im poremete mir. Morski lavovi kao takvi nisu toliko zanimljivi kao činjenica da okolo ekstremno smrdi na ptičja govna. A ono što razbija i tu činjenicu je da su ta ostrva nekada bila fabrika (dobro si pročitao, fabrika) ptičjih govana koja su navodno dobra za đubrivo. A ono što još više nadmašuje ovu činenicu je to da je pre nego što je ovu lokaciju zapljunuo UNESCO, ova fabrika bila najveći prihod sirovina izvoza za ceo Peru. Zamisli da živiš u zemlji koja živi od izvoza ptičjih govana. Koji absurd. Stvarno zanimljivo mesto.

U povratku sa ostrva fabrike ptičjih govana prošli smo pored jednog ostrva koje ima veliki crtež od pola kilometra visine stila Naske, samo što je ovde naslikan veliki luster koji meni iskreno izgleda na San Pedro kaktus koji ovde koristi kao tradicionalna medicina slična ajahuaski. Navodno se i dalje ne zna koja civilizacija je ostavila taj crtež za sobom.

Dosta misteriozan izlet koji mi se veoma dopao, voleo bih da znam gde su stvarno nestali ti ljudi ali to su misli na koje možda nikad neću dibiti odgovor. Posle nekoliko dana odmora u Limi iz pustinje prelazim u glečerske planine, Huaraz – peruanska Švica, do tad sam video samo slike i nisam mogao da zamislim kako izgleda zona u kojoj ima preko 180 glečerskih jezera.

Prethodna razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @veceras_sinisa

Leave a reply