fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - Maču Pikču i Inke

Prethodna razglednica

Salkantay Trek, žrtvovanje lista koke, kula od kamenja, magla iz filma strave, ziplajn, Supermen i seks komaraca, iskušenje pred Maču Pikču, Krst Anda, Sunčeva kapija, struktura grada i kaste,  Vajna Pikču, Stepenice smrti poput Vinjaka, svi putevi se završe lepo za Milo Mighasjkvalsfgarbhjs u Peruu

Salkantaj trek, ne znam šta je ni kuda ide ali znam da je duplo ako ne i troduplo jeftiniji od najpoznatijeg Inka trejla. Opcija od 4 i 5 dana se razlikovala za 10 USD tako da sam odlucio da produžim putovanje, ipak vremena imam. Telefon je zvonio u 4 ujutru, naravno na španskom koji sam do sada savladao ali i dalje slabije vergla pre nego što izađe sunce, a trezan sam. Pogotovo što termin dao si pogrešnu adresu nisam nikad ranije čuo. Na brzaka sam se spakovao i sišao, a ulica je bila prazna, osim što su pustoš narušavala dva lika koja teturaju sa nekim papirima. Ovi su bili moji. Ušao sam prvi u bus i zaspao.

Probudili su me pitaj boga gde i stavili me u tim sa još 9 ljudi. Ne žureći nigde predstavili smo se jedni drugima. Ćale sa ćerkom koja odavno nije ćerka već žena (nije mi jasno što su se otisnuli zajedno na put), Čileanac koji ne zna reč engleskog u grupi gde se samo engleski i priča, jedan debeli lik koji je izgledao kao Amerikanac ali je u stvari bio Kanađanin, neki lik iz Holandije koji se trudi da putuje sa što manje stvari i u tom trenutku je imao samo ranac sa 6kg stvari, klasičan redneck Amerikanac koji je čak i mene zeznuo koliko su mu bile iscepane cipele, dve Nemice koje su jedva koračale i sa kojima maltene i nisam porazgovarao i dva klinca od 18 godina koji su odlučili da putuju svetom. Kakvi carevi. Jedan klinac se loži na filozofiju, prošao je pola Evrope i radio je da bi mogao u Južnu Ameriku pre nego što se vrati da studira. Drugi je imao sličnu priču samo što nije znao šta će dalje da studira, a i radio je manje.

Prvo stajanje je bilo u kolibama u sred kotline. Ostavili smo stvari i krenuli do jezera koje je nakon mog puta u Huarazu bilo samo jezero. Ako ništa, na tom kratkom dvosatnom planinarenju shvatio sam da je tim dosta nepokretan i psihički se pripremio da ne putujemo 5 već 10 dana. Lepa stvar na planinarenjima je što predveče uvek sedneš na čaj, kokice i keks i ispričaš se sa ljudima pre nego što odeš na spavanje (ne)prirodno u 8 uveče jer ustaješ u 4 ujutru. Još lepša stvar je što sam na vreme shvatio da je ključ uspeha na takvim izletima da se sprijateljiš sa kuvarom. Uleteo sam u takozvanu kuhinju koja je bila sve osim kuhinje, čak je i plamenik bio na podu. Prošao sam test tako što mi je rekao da je stavio brokoli u čorbi a ono je bio očigledno karfiol. Krenuli smo da pijemo i dogovorili da nastavimo za doručak.

Prvo jutro je bilo jedino jutro kad si mogao nešto da vidiš, posle je bila magla gotovo svakog dana, ipak je kišna sezona, ali barem kiša ne pada. Bio je dan najduže rute i najviše tačke na putu, 18 km pešačenja i 4630m visina. Da smo išli sporije išli bismo unazad tako da mogu da slažem da samo išli sporo kako bismo uživali. I jesmo. Priroda nije razočarala. Netaknute poljane, zvuk vodopada i predeli koji se menjaju iz zelenog punog vegetacije u planine sa snežnim kapama. Strpljenje se isplatilo jer smo na vrhu imali prvu priču o Inkama i odradili prvi Inka ritual – žrtvovanje lista koke, na žalost device nismo poneli sa sobom. Onaj matori u kokamobilu od pre par meseci me nije lagao, koka je Inkama bila sveta biljka. Ritual se sastojao iz toga da se uzmu 3 najlepša lista koje imaš kod sebe, spojiš ih kao lepezu, zahvališ se planinama i prirodi oko sebe. Manje više kao tradicija mnogih kultura, zažmuri i poželi želju, ali zašto 3 lista? Naravno zato što su Inke bile Srbende koje su verovale u Oca, Sina i Svetog duha a do amin nikad nisu došli jer su se Španci pokazali kao dobri gosti. Ne šalim se, imali su 3 sveta u koje veruju. Prvi svet u koji su verovali je svet bogova, nebeski svet. Drugi svet u koji su verovali je ovozemaljski, srednji svet u kome mi živimo. Treći svet je donji odnosno unutrašnji svet, svet mrtvih koji oni ne zovu baš tako jer po Inkama niko ne umire već nastavlja dalje, a prava smrt je kada zaboravimo na pokojnu osobu. Dakle treći svet je svet predaka.

Nakon izvršenog rituala postoje dve opcije. Prva opcija, koja se češće radi je da se dune u lišće a druga opcija je da se lišće prinese Pachamami – majci prirodi. To se radi tako što se napravi kula od kamenja čija slika uglavnom izađe u top 10 nakon pretraživanja termina zen u Google-u. Naime, svaki učesnik rituala prvo stavi lišće i poklopi ga kamenom i tako dok se ne napravi mala kula. Kako je vodič bio onaj pravi Peruanac sa Anda usledila je i dirljiva priča koja može da se postavi kao klasičan motivacioni poster na Instagramu. Priča je bila da živimo u svetu koji nas udaljava od prirode i u kom od silnog rada zaboravljamo na važne stvari u životu – ljubav i deljenje. Zato što smo naterani da uzimamo i pratimo sve preko interneta zaboravili smo da ostvarimo ljudski kontakt, a time i delimo i volimo. Poenta građenja ovakvog spomenika majci prirodi nije samo da pokažemo zahvalnost prirodi već i da pokažemo zahvalnost sebi tako što uvek kad je teško možemo da se setimo prelepog trenutka na planini u Peruu gde ovaj toranj održava našu pozitivnu energiju. Plaky ali je osećaj tamo stvarno bio vrhunski, neki su pustili suzu, a neki osmeh. Suština je svakako tu. Zaboravimo prave stvari s vremena na vreme. Na kraju rituala smo se svi zagrlili i nastavili dalje. Hodali smo brže i noge su nam bile lake. Motivacija stvarno radi.

Do kraja drugog dana smo hodali u najvećoj magli koju sam do tada video. Maltene 2 sata smo hodali, a da ne vidimo ništa ispred. Kao u filmu strave vidiš nekoga kao neko biće mraka kako se pojavljuje sa jedne strane iz oblaka i nestaje nekoliko metara od tebe. Nakon što smo izgubili nadu za bolje sutra ili bar za nekakav pogled krenula je kiša. Nije da su kapi padale na nas, mi smo hodali kroz njih. Magla je bila kišni oblak. Nekoliko neodlučnih trenutaka kasnije kiša je stala, a mi smo se našli ispod oblaka. Bili smo opet u predelu punom vegetacije i sve je opet izgledalo kao da sam u Amazonu. Što i jesmo bili, samo na potpuno drugom kraju u odnosu na pre par meseci u Tarapotu. Velike šume i reke koje razbijaju dinamiku opet su svima izmamile osmehe. Stigli smo u bazu, ostavili stvari u šator i seli uz kokice i čaj čekajući san.

Treći dan je iz nekog razloga bio poslednji dan šetanja po prirodi, uputili smo se ka nekom gradu koji je pun termičkih voda, što je i bilo za očekivati. Vegetacija je bujala, reke su bile na svuda oko nas, a trava je bila viša od ljudi tako da smo ko slonovi iz Knjige o džungli jedan za drugim koračali šumom. Na kraju smo stigli u hotel koji ima mesto i za šatore, da ne kvarimo tradiciju smestili smo se u iste i nastavili u kao što se uvek ispostavi previše popularne termičke vode gde je temperatura vode 43 stepena. Bar je pogled lep. Neću ništa više reći.

Četvrti dan sam umesto doručka jeo ziplajn, a priključila mi se grupa mamurnih Engleza, onih klasičnih iz Grčke. Ništa nisu imali, sve su popili, a sledilo je spuštanje ziplajnom. Kao i uvek, ziplajn ko ziplajn, zakačiš se na kabl i onda vrištiš 30 sekundi dok se ne pojaviš sa druge strane litice i onda sve u krug i tako nekoliko puta. Samo je ovde bilo bolje. Pogled je bio neprocenjiv. Planine, šuma, reka i oblaci su bili elementia a kombinatorika = 4*3*2*1. Ne sećam se previše opisa jer sam bio zaokupiran pozama Supermen i seks komaraca (ili po kamasutri 69).

Posle ziplajna sam se podsetio zašto je Peru carska zemlja. Zato što imaju jedno od 7 svetskih čuda do kog ih uopšte ne interesuje da naprave dobar put jer je svakako prebukirano već prave nove načine da zarade dok dolaziš. Primer toga je voz koji košta 75 USD, nešto bolji od onog našeg nesrećnog voza Ćira što ide od Sremske Mitrovice, ali zato ne menjaju lokomotivu u Golubincima. Vredi. Ko neće da se vozi ima priliku da hoda prugom 3 sata do grada koji se nalazi ispod Maču Pikčua. Nisu žalili trud da stave svaki nezgodni kamenčić koji su mogli da nađu i time ti daju priliku da subjektivno percipiraš vreme duplo sporije. Duhovni test iskušenja pred utvrđenje Inka. Mogli su i drugačije da me testiraju ne bih se bunio. Mada se nisam ni bunio ovako, grad ispod Machu Pikčua koji neki zovu Aquas Calientes, a država se uporno trudi da ga preimenuje kao i grad iznad je grad koji nema saobraćaj, a da to shvatim mi je trebalo celo veče jer saobraćaj uopšte ne nedostaje. U sred grada se nalazi veliki sportski teren sa ukrasima Inka stila. Pored grada je reka koja ne časi časa da pokaže svoju moć dok prolazi pored grada, a u samom gradu kafić do kafića sa ponudama 2 za jedan, 4 za jedan i tako u nedogled. Grad žrtvovan za turiste, mogli su ga nazvati i Venecija dva tačka nula.

Finalna ruta do Maču Pikčua nije ništa lakša od puta do grada pre, pola sata šinama i onda 45 minuta stepenicama. Naravno, put počinje u 5 ujuturu kad se i otvara donja kapija Maču Pikčua i posle koje ulaziš u kontakt sa drugim svetovima ispuštajući dušu na četrdeset i petominutnoj trci do kapije grada. Naravno da sam bio jedan od prvih sa dva klinca iz grupe i još petnaestak ljudi. Zbog pare koja je izlazila iz svih “pobednika“ izgledali smo kao Goku kada puni energiju da se pretvori u Super Sajonca X, a nekoliko trenutaka ispred smo svi i poskidali majice (uključujući i devojke, nema slika). Nekoliko trenutaka pre nego što se otvorila kapija nam se pridružio i vodič koji je ko gospodin došao busom koji naravno košta 20 USD za 15 min vožnje. Očigledno sa razlogom. A tu je i usledila još jedna priča o Inkama, ovaj put o krstu Anda.

Slika sa brojevima uvek znači poduže objašnjenje. Ovo je krst Anda, Inka krst ili najpreciznije Chakana i umrsili su ga više od Ane Karenjine. Centar krsta predstavlja glavni grad, Husko, a polovine predstavljaju dan i noć, muškarce i žene. Svaki spoljni ugao predstavlja jedan mesec u godini. Linije koje su uglavnom iscrtane na krst i dele ga na 4 dela predstavljaju Inka put koji povezuje sve delove kraljevstva. Svaki od 4 dela krsta predstavljaju takođe i četiri dela njihove vladavine i četiri elementa a stepenice simobolišu celu njihovu filozofiju:

  1. Tri segmenta sveta koji simbolišu i listovi koke – nebeski, ovozemaljski i duhovni svet
  2. Mantra koju su poštovali svi stanovnici – voli, radi i živi
  3. Tri vremenske ose – prošlost, sadašnjost i budućnost
  4. Njihove 3 zaštitničke životinje – puma, kondor i zmija

Postoji još dosta interpretacija krsta i u nekim delovima postaje komplikovano, a ovu priču mi je potvrdilo više osoba sa više strana tako da ako su lagali mene i ja lažem vas.

Kada se završila priča o krstu krenulo je da izbija sunce iz grebena koji se zove Sunčeva kapija. U preseku dve planine u sad nekoj ravnodnevnici nema sile da se setim, sunce tačno kroz taj deo obasjava ceo grad prvi put u tom danu. Mi smo jedino videli maglu. Iza magle se sa jedne strane nadzirao izlazak sunca dok su se sa druge ocrtavale linije kuća. Ovo naravno nije sprečilo milion turista da krenu u pohod za savršenom-slikom-sa-mesta-na-kom-se-svi-slikaju-da-kažu-bio-sam-tamo-okrenu-se-i-krenu-kući. Bukvalno je tako, dobra strana drevnog grada je to što su ga obnovili, loša strana je što nisam jedini koji za to zna i toliko ima turista da možeš da hodaš samo u jednom smeru. Maču Pikču je grad koji nikad nije bio dovršen jer je zadnji Inka vladar (kao zadnji Mohikanac) dao naredbu da se grad evakuiše i „zakopa“ kako bi se sačuvao. Tako je bilo. Grad je bio sakriven a sa njim i njegova legenda.

Da bili su Srbi, naravno. Kada bi prošli kroz grad sami ostali biste sa komentarom kao neki lik što mi je rekao ,,hrpa kamenja, više mi se svidelo penjanje“. Međutim kada čujete priču i shvatite koliko su bili nenormalni u svojoj perfekciji i posvećenosti da kreiraju nešto o čemu nisu ni hteli da se izjasne stvarno uzima pažnju. Grad sam po sebi je bio grad za članove najviše kaste. Na ulazu su kuće za zemljoradnike, a ostatak grada je bio za careve i šamane. Rang zgrade se najlakše može prepoznati po zidinama. Što je ravniji zid i što su blokovi pravilnijih uglova time je i objekat predstavljao viši hijerarhijski rang. Hramovi bogova su imali najviši značaj pa zatim carevi, pa svi ostali. Vrhovni bog ima ime koje ni oni lokalci ne mogu da izgovore, zato je i vrhovni, on predstavlja kreatora univerzuma. Drugi bog odmah ispod njega je verovatno bio popularniji i zbog svog imena, jednostavno Inti. U razgovor sa vodičem po istraživanjima postoji priča iza svakog objekta i svake cigle ali treba negde postaviti granice. A tu sam ih postavio i ja.

Deo Maču Pikčua koji se retko pominje, jer je samo deo, i definitivno vrhunac iskustva je Huayna Pikču. To je planina koja bdi iznad grada nekoliko stotina metara iako Huayna znači ,,mala“. U taj deo uđe 200 ljudi dnevno po tačnom određenom redosledu. I jedan od njih sam bio ja! Navodno za taj deo treba rezervisati ulaznicu nekoliko meseci ranije ali u suštini ako dovoljno budete bezobrazni agencija će vam rado prodati tu kartu za 20 dolara. Dva sata skakutanja oko planine i ljudi koji jedva hvataju dah dok vi prolazite pored njih samo podupiru osećaj pobede kad se popnete. Zadnja prepreka su stepenice kosine minimum 60 stepeni i zovu ih Stepenice smrti. Mnogo kul deo. Stvarno ti se okrene stomak kao na osamnaestom kad prvi put probaš Vinjak i zbog ponosa što si probao božansko piće odlažeš peglu koja je neizbežna kako bi upio više alkohola. Na samom vrhu me je sačekao pogled takvog kalibra tako da sam se kao početnički travel bloger triper nisam usudio da slikam već sam samo legao i upijao kako bih mogao da vam prenesem. Opis je jednostavan – do jaja.

Nekoliko sati kasnije bilo je vreme da se krene nazad, tačnije da se trči nazad jer uvek obazrive agencije organizuju prevoz tako da jedva stigneš ako trčiš nešto brže od Flash-a. Sišao sam skroz dole do šina i krenuo da koračam. Euforija je rekla ćao. Prazan stomak je rekao zdravo ,a ranac se pravio lud jer je bio prazan. Ko god da je napravio onaj put je inženjer-tata. Uspeo je da napravi takav balans da ceo put kuneš život i razmišljaš kako onaj preskup voz možda i nije bio tako loša ideja ali te sa druge strane ne gura dovoljno daleko da padneš u nesvest. Svaka čast i ako te nađem neće ti biti svejedno.

Na kraju puta me je nabacana rulja izgubljenih turista podsetila da sam u Peruu i da će se sve završiti lepo. Nekako. Peruanska gospođa i očigledno strah i trepet vozača je preuzela binu uzvikujući imena kao što su Dava – David, Ket – Kejt i moje koje naravno nisam čio iako sam je gledao u facu kako ga čitajući ne čita. Na kraju je izašlo klasično Milo Mighasjkvalsfgarbhjs. Osmeh je trajao dugo ali nedovoljno jer je vožnja kombijem bila samo 8 sati. Sitnica. Volim Peru, a bilo je vreme da se vratim u Husko i napokon upoznam svoje misteriozne carske domaćine.

Prethodna razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @niceshhh

Leave a reply