fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - Ok, pa šta!?

Prethodnu razglednicu možete pročitati ovde.

Vratio sam se pun energije i doživljaja u sjajnu ekipu i Beograd koji ne može da odluči da li je srećan ili nije. Četiri meseca nakon puta, shvatio sam da nije bitno kako se Beograd oseća, već da sam srećan u njemu. Shvatio sam da nisam i ne želim da budem lik koji u melanholiji podseća sebe i druge gde sam bio kako bih proživljavao sećanja. Odlučio sam da nastavim dalje i dozvolim sebi da me ispunjavaju sadašnji trenuci i potencijalno (čak i sigurno) napravim mesta i mogućnosti za još ovakvih ili sličnih puteva.

Nakon osam meseci, 22 napisane razglednice, preko 6000 slika, samo 10 dana kiše, ali isto toliko dana provedenih u autobusu, prepešačenih 2700 kilometara, dokle sam stigao? Objektivno, stigao sam u Beograd. Subjektivno, otišao sam u drugu dimenziju i vratio se.

Kada neko nastavi dalje, nebitno da li nakon raskida sa devojkom, napuštanja posla ili se, kao u ovom slučaju, vrati s puta, određene stvari postaju sastavni deo nove osobe u koju se pretvaraš. Taj novi lik nije nužno i drugačiji, već izmenjen, iskrivljen za nekoliko stepeni na levu ili desnu stranu.

Šta je to što sam poneo sa sobom i načinio delom sebe?

Počnimo sa tim zašto sam uopšte otišao. I dalje ne znam. Imao sam solidan posao, dobru ekipu, dinamiku i prostor za učenje. Da li mi je bila potrebna potvrda da živim kako valja, a koju ću dobiti tako što ću otići i sagledati sve iz drugog ugla, ili sam se uplašio da imam poslednju priliku da napravim ovakvu avanturu, apsolutno ne znam. Znam da sam osećao u nogama i leđima da moram da uradim nešto novo. Pa opet, to što sam uradio je stvarno iznenadilo meni bliske ljude.

Prosta pitanja poput onih gde mi je bilo najbolje, šta mi je bilo najlepše i kako je u Peruu ću preskočiti jer bi sasvim sigurno bilo drugačije kad bih se opet vratio na ta mesta ili te događaje.

Pravo pitanje glasi: kako je tekao put?

Svako mesto je bilo drugačija etapa. Kuba je bila čistilište - bez telefona i reklama, u nepoznatom okruženju sa poznatim ljudima je bila srećna okolnost. Peru je bio buđenje - širenje krila, oprobavanje mogućnosti, građenje samopouzdanja i definisanje mene kao kese atoma koji odskakuju tamo gde se odbiju (ali ne tamo gde sam ja rekao). Tada sam formirao drugačiju ishranu koja će mi omogućiti da preživim ovaj put.

Bolivija je bila zasićenje - kap koja je prelila čašu i mesto puno različitosti. Čile je bio čil - ponovno osećanje nepoznate okoline sa nepoznatim ljudima, ali našim, koji govore srpski. Mesto analize svega što sam prošao i odluke da, iako sam umoran, nastavim dalje.

Patagonija je bila ogledalo - mesto gde sam se suočio sa sobom u uslovima (ili, bolje rečeno, neuslovima) za koje sam sam zaslužan, jer se nisam pripremio za ono što će mi priroda pružiti. Argentina je bila prihvatanje - lepota i poštovanje svega što mi se dešava, nalaženje još lepšeg u lepom, deljenje i uživanje.

Vipassana je bila praznina - odricanje od poslednjih kontakata sa okolinom, tišina i kompletni vakuum. A, na kraju, Španija je bila čistilište - polako vraćanje u realnost, opet sa prijateljima sa kojima sam krenuo na Kubu, podsetnik da sam preleteo okean ponovo i da sam spreman da se stvarno vratim nazad.

Šta sam doživeo?

Tačnije, koje impresije su mi se urezale u sećanje? Pastelne slike ne predstavljaju događaje ni emocije, već neku vrstu mešavine šokiranosti i saznanja/ otkrovenja.

Pre svega, pamtim kolektivnu opuštenost i razumevanje.

Kada sedneš u kafić, prvo sačekaš da konobar završi sa razgovorom, pa tek onda naručiš piće. To uglavnom traje minut-dva, ali za nagradu dobiješ piće sa osmehom. Zašto nas uče da konobar mora da se teleportuje do mene dok skidam kaput i uz to bude lažno nasmejan? Zašto, umesto vremena koje smo mu već oduzeli, moramo da mu oduzmemo i njegov karakter?

Kada uzimaš supu za poneti ili sok, dobiješ ga u kesi. Hranu, takođe. Čemu forsiranje plastike u određenom obliku i formi kada je svakako njena svrha transport sa tačke A na tačku B? Verujem da je tako delom zbog siromaštva, ali i zbog toga što svaka sitnica koju radimo zbog težnje ka savršenstvu oduzima veliki komad nas. Žrtvujemo se kako bismo napravili labuda od salvete koju gost nezainteresovano uzme i samo obriše njome svoja masna usta.

Druga impresija je greška.

Tačnije, kolektivno prihvatanje da smo svi ljudi koji grešimo i ako ja oprostim tebi, oprostićeš i ti meni kad za to dođe vreme.

U Boliviji smo se vozili džipom, 5 Brazilaca i ja. Prtljag nam je bio na krovu, obavijen najlonom. Naravno da je padala kiša. Kada smo izašli iz džipa i ušli u hostel, odvojio sam se malo da iskuliram od priče. Vratio sam se u sobu gde je spavalo nas šestoro i video da su Brazilci povadili sve stvari. Smeju se, dobacuju i pevaju. Dugo mi je trebalo da shvatim šta se dešava. Sve stvari su bile mokre. Moja prva reakcija je bila rešetanje i maltretiranje vozača, pretnje i zahtevi da nam se omogući da nekako osušimo stvari. Zatim sam ponovo ušao u sobu. Brazilci su se i dalje smejali i pevali. Tada sam shvatio. Stvari će se osušiti i nema potrebe da tražim krivca. Nebitno je, svakako idemo da spavamo. Nekad će se greške i nama dešavati.

Tu je i treća impresija - prostor za raznolikost.

Svaka fokusiranost na savršenstvo i žurba nam ne dozvoljavaju da komuniciramo sa jedinstvenim likovima na koje svakodnevno nailazimo. Nisu oni nužno najbolji, ali su tu sa razlogom. Sećate se prodavca voća iz Bariločea? Jedinstveni čikica koji te tera da čekaš pola sata kako bi kupio kilogram kruški i kajsija. Čikica koji svaku voćku opsuje pre nego što ti je da, jer je dobro da je pojedeš, a još je bolje što si došao baš kod njega. Smeje se i gunđa dok poguren baca voće po radnji. Žurimo i nemamo vremena za takve stvari, ali ako pogledamo na sat, shvatićemo da serija na Netflixu neće proći ako odvojimo 2 minuta i budemo prisutni tu, u trenutku.

Od čega sam bežao?

Od konzumacije, bilo koje vrste, a pogotovo konzumacije laži. Bežao sam od lažnih gurua i kul tipova koji misle da znaju sve, pa i gde su skrivena mesta. Od ljudi koji su otišli na put da bi se očistili i oslobodili od svakodnevnih okova, a koji su na kraju završili letevši sa jedne strane kontinenta na drugi, skromno trošeći desetine hiljada evra u zemljama u kojima možete jesti za 70$ mesečno. To su uglavnom ljudi koji pokušavaju da pobegnu od sebe. Problem jeste u onima koji smatraju da je put ili nova avantura način da se reši problem koji je ostao tamo, ali od problema ne možemo pobeći tako što preletimo određenu distancu. Bežao sam i od njih.

Ka čemu sam trčao?

Ka specifičnim ljudima. Lokalcima koji poznaju svoje mesto i prihatili su ga kao deo sebe. Ljudima koji imaju mnogo, a i dalje uživaju u sitnicama. Voleo sam i da sednem sa ljudima koji pričaju malo i da čekam 2 dana dok mi se ne otvore, a iz njih izađe bujica osećanja i težine koja nas svakodnevno prati. Trčao sam ka avanturama, fizičkim i mentalnim. Trčao sam ka miru i prihvatanju onoga što nam se svakodnevno dešava.

Kakav je bio osećaj dok sam se vraćao?

Ne znam. Mislio sam da sam dobro. Došao sam u Španiju kod prijatelja koji su mi dragi. Još jednom sam otišao na meditaciju i nakon 8 meseci se razboleo prvi put. Zahvalan sam ležao dva dana u krevetu i nastavio dalje. Bio sam srećan što se vraćam i verovao da se u potpunosti osećam dobro, dok nisam seo u park u Madridu i napisao pesmu:

As I playing this blue of the rhythm

As I was looking her right in the eyes 

I was sitting there right by her pillow 

Singing her for the last time goodbye 

After that the days became willow 

I was so sad that I could not even cry

The true love has vanished through window 

How will I be able to find the will to survive 

U tom trenutku sam shvatio da sam ipak melanholičan, a ne srećan. Ali, takođe, svestan da se vraćam i da je jedna etapa gotova. Spremam se da nastavim dalje i ujedno napišem lep kraj ove pesme. 

Na kraju krajeva, vratio sam se nenajavljen. Sam. Niko nije znao da dolazim. Ni moji roditelji, ni prijatelji. Bio sam sebičan i trenutak mog povratka činio svojim jer sam ih iznenađivao, jedno po jedno, te nisu mogli da se pripreme za moj povratak. Ono što mi je drago je da sam uvek bio dočekan sa osmehom i što je, umesto bilo kakvog pitanja, sledio zagljaj.

Šta sam zadržao od puta?

Trudio sam se da zadržim što više dobrih stvari, ali to baš i nije lako. Apsolutni mir je teško dostižan dok radite i dok se oko vas dešavaju realni problemi od kojih ne možete da okrenete glavu. Mislim da je lako biti monah na planini; nemati sex, ne piti i jesti zdravo. Budi monah u Beogradu - nemoguće.

Trudim se da meditiram redovno, ali je za to potrebno mnogo discipline. Promenio sam način ishrane, sada jedem umerenije. Ne prejedam se i jedem mnogo voća i povrća. Jednom mesečno imam i vegge week, gde uopšte ne jedem meso i ne pijem. Alkohol sam smanjio, a i kad popijem sada, svrha je opuštanje i šala, a ne forsiranje vikenda. Stvorio sam praksu razumevanja i mira trudeći se da više razumem ljude oko sebe. Gledam da ne govorim ništa, ako nemam da kažem nešto lepo. Ono što mi se pokazalo kao najbitnije je da cenim svaki trenutak u kom se nalazim, bio on loš ili dobar.

Još nešto?

Mislim da je bilo dosta; 22 razglednice i sumiranje utisaka na kraju. Verovatno sam rekao i više nego što sam planirao, tebi, koga ne znam. Nadam se da si uživao/la u razglednicama i da ću ih pisati ponovo, u nekoj skorijoj budućnosti. 

Autor teksta: Miloš Milosavljević

Leave a reply