Razglednice iz Latinske Amerike - Tarapoto, najveće ljudsko utvrđenje u džungli

Razglednice iz Latinske Amerike - Tarapoto, najveće ljudsko utvrđenje u džungli

Prethodna razglednica                                                                                                                                        Sledeća razglednica

Hola (kao priča se španski)

Voleo bih da mogu da vam kažem kako je putovati 30 sati autobusom i kako je sve okolo lepo ali. ALI. Ovaj autobus je imao sedišta u kojima možeš da se opružiš kao da ležiš tako da sam spavao manje više sve vreme. Jedina stvar koja mi je smetala pri spavanju je bila stjuardesa (da tako je bila i obučena) koja mi je donosila da jedem na svakih par sati. Smestio sam se u Tarapoto kod druge porodice preko couch surf-a kojima sam se najavio samo na 2 noći (jer se nisam ni spakovao za dugačak put). Odmah ću uništiti iznenađenje i reći da ovde u kući niko ne priča engleski i da ostajem ovde 2 nedelje. Nisam hteo ali mnogo je lepo ovde. I mnogo drugačije.

Tarapoto je najveći grad i centar Amazonas regije. Takođe, ovo je grad odnosno još gore regija kumbije. Naš turbo folk na steroidima besmisla. Srce moje, moja greška, daj još piva, sigurno i poneka JK sa krimi rad stilom. Bez pardona pevači u sred pesme pozivaju naimenice grad na noge (idemo Niiiiiš) i dodaju brojne uzvike zbog kojih mi je žao sto ne znam španski. Spremni su da odvrnu na najjače u 6 ujutru i to u sred hotela jer iz jedne sobe prodaju hranu, a to ljudi ovde vole. Takođe je slušaju na poslu, a i u pabu. Ljudi naravno vole kumbiju kao što se i u Srbiji gleda Pink, samo sto ovde otvoreno kažu da vole. Odslušaj jednu primera radi:

i čućeš ih sve, što ih naravno neće sprečiti da ti puštaju kumbiju ceo dan. Biću nepristrasan i reći ću samo:

 

Strašno.

Uz kumbiju tu je i poseban font chicha, https://i.pinimg.com/originals/a4/8c/76/a48c76fdc9e36b6599ae21d1f4d6b2f8.jpg

dizajniran da me natera da zaboravim ono sto su me ubeđivali prethodnih godina na faksu i poslu: uz manje je više, manje je bolje, manje je veće. Peru, hvala ti na 32,71 miliona dokaza da nisam jedini koji se ne slaže sa ovom filozofijom.

Tarapoto je grad na prvi pogled kao i svi ostali, kuće i ulice, samo što je preko celog dana taman vruće da budeš nervozan, ali ne toliko da pobesniš. Dok naravno ne naiđeš, ponovo, na saobraćaj. Ovde gužva nije normalna, vozila se pomeraju, a kad kažem vozila mislim na motore trotočkaše sa sedištem iza za ljude. Ova vozila sama po sebi nisu nikakav problem, već njihova količina. Ulice su pune ali ima samo nekoliko automobila. I svi su spremni da te voze kroz pola grada za 2 do 3 solesa. U trenutku kad prihvatiš svoju propast kao i uvek krećeš da primećuješ i ostale stvari, a to je naravno da ovde ne postoji nikakvo pravilo u saobraćaju i po kakvim putevima su spremni da te voze za tako male pare (hvala Bogu nisu čuli za amortizaciju).

Prvi dan je bio najzanimljiviji, upoznavao sam se sa porodicom na svom oskudnom španskom i oni na svom nepostojećem engleskom. U očaju zbog nemogućeg razgovora otac u porodici me je samo stavio na motor i bukvalno me ostavio na naizgled nasumično mesto sa instrukcijama kako da se vratim. I tako u krug. Ono što me je oduševilo je to što me je ostavljao u periferijama grada koji su u potpunosti u rekama i drveću kao da me ostavlja da kupim pola kile leba sa tačno para koliko mi treba i koncem koji će me dovesti do kuće kroz ovaj lavirint. Zašto ću u Tarapotu ostati duže sam odmah tada i shvatio. Ovaj grad je pun orhidejarnika, vodopada, planina i malih prihvatilišta za povređene životinje.

Čim sam se vratio kući zamolio sam za dozvolu da ostanem nešto više, ne znam još koliko ali nešto duže. Zagrlili su me i rekli da mogu da ostanem koliko god želim. Stvarno sam se raznežio na ovoj velikodušnosti i zahvalio. Od sutradan sam nastavio da istražujem grad i okolinu. Na nepunih sat vremena vožnje u prikolici kombija sam svaki dan posećivao novo mesto:

  1. Vodopad Pishurayacu – Vodopad i termička banja do koje prvo treba da ispešačiš dobrih 30 minuta po džungli i kanjonu. Kad misliš da je gotovo naiđeš na veliku reku i dva čuvara koji kanapom prevlače splav kroz brzu reku i tako te prebacuju sa jedne strane na drugu. Tu postoje 4 nazovi kade napravljene od kamenja i u svakoj teče voda druge temperature od 35 do 41 stepen. Takođe mesto na kome sam upoznao dve raste koje su izgledale kao da rade u cirkusu zbog načina oblačenja i količine tetovaža. Naravno da su lepši od naše verzije Raste. I naravno da se ispostavilo da su stvarno radili u cirkusu.
  2. Vodopad koji se u prevodu zove veštičji skok jer ima dva nivoa. Tamo me je odveo jedan lik, Renato, stvarno dobroćudan dečko širokog osmeha, koji voli da ide po divljini. Vozili smo se 1 sat motorom i on je samo parkirao motor na sred puta pored reke pored uz koju ne ide nikakav put i samo rekao ,,Ajde“. 30 minuta hodanja kroz reku naišli smo na korito na dnu vodopada koje izgleda kao oni-bazeni-na-vrhu-zgrada-koji-nemaju-ivicu, samo mnogo bolje. Posle smo nastavili na još viši nivo, napravili par slika kao najgori blogeri i nastavili kući.
  3. Vodopad Huacamaillo – najveća avantura. Ovaj vodopad ima 2 nivoa i do prvog se stiže lagano malo gaziš kroz reku, malo kopnom i naiđeš na jednu lepotu od vodopada ali onda je sve krenulo naopako kad sam video jednu stazicu sa strane. Na pitanje šta je tamo drug mi je samo rekao peligrosa, a kad smo nastavili tim putem naučio sam tu reč veoma dobro. Put je bio toliko strm da smo samo ostavili torbe u žbunje na početku tog puta i nastavili bez ičega da planinarimo po kosini od 80+ stepeni gde nam je jedini oslonac bilo korenje drveća koja su se držala za mene da ne padnu koliko i ja za njih. Kad smo napokon stigli do poravnanja naravno da nije bilo kopna nego smo nastavili kroz reku koja je imala iznenadne promene dubine od nekoliko centimetara do metar i po. Krenula je kiša i Renato mi je dobacio nešto, a ja sam samo pokazao ovuda. Naišli smo na prelep mali vodopad sa jakim mlazom i koritom kao bazen. Ortak me je pitao jel želim da uskočim. Naravno da jesam. A zatim je rekao ajde trči, i reči: kiša, brzo, raste. U prevodu gornji tok reke je bio uzak i pretežno plitak i reka je rasla velikom brzinom. Krenuli smo da trčimo kroz vodu i skačemo po kamenju. Ceo put gornjeg toka je bio drugačiji jer je naišla voda tako da sam imao osećaj kao da smo prvi put prolazili tim putem. Kraj vode i opasnosti nije doneo olakšanje zbog kosog puta ali preživeli smo to laganiji. Izgrlili se kao da smo preživeli potop titanika i lagano nastavili kući.
  4. Vodopad Ahuashiyacu – vodopad na koji se apsolutno svi lože i koji je naravno najdosadniji vodopad ikada. Tačnije mnogo je lep, i visok, ima uzak i jak mlaz ali nije ni malo zabavan jer nema pešačenja već samo prođeš kroz ogradu i tu je. Ali neka, lep je.
  5. Laguna Azul – plavo jezero u koje se ljudi iz Tarapota kunu. Na većini oglasa na netu i po ulici piše ako nisi video ovo jezero nisi video ništa u ovoj regiji. Ajde. Naravno da jezero nije plavo i spektakularno samo zato što je 4,3 km2 provršine. Mada ni to nije ništa s obzirom da je Đerdapsko jezero površine 253 km2 ali naravno mi ne volimo da se hvalimo glupostima kao što je to.
  6. Vidikovac pored Tarapota, ne vidi se grad ali smo bili u sred oblaka, šaljem video i ne pričam ništa.

Za vreme ovih planinarenja tj vodopadarenje u meni se pojavila Dora istražuje, samo što sam muško i hoću nešto kul. U meni se pojavio Pustolov ali koji je pričao istinu (istinu o njemu sam podneo gore nego istinu o Deda Mrazu). Pretraživao sam oglase o avanutrama oko Tarapota i naišao na, citiram: rezervat Pacaya Samiria: Vožnja kanuom, pecanje pirana, hodanje kroz džunglu i upoznavanje flore i faune, upoznavanje prirodne medicine, pijenje vode iz lijana, gledanje najvećeg drveća u džungli Lapuna, gledanje ptica, potraga za životinjama, rozi delfini, noćna protraga za krokodilima i ostalim (de ćeš više). Presekao sam se ali me je bilo sramota da baš sada okrenem. Zvao sam svaku moguću osobu koja bi me odagnala od ovog samoubistva (uključujući i majku) i svi su mi rekli ,,idi“. Ušao sam u agenciju i bacio pare na sto. Više sam se uplašio nego kad sam krenuo. Vreme je da samo skočim. I skočio sam. Polazak sutradan u 3:00 ujutru.

Zbogom,

Miloš

Prethodna razglednica                                                                                                                                     Sledeća razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

instagram: @veceras_sinisa

Leave a reply