fbpx

Razglednice iz Latinske Amerike - vreva Buenos Airesa i Vipassana meditacija

Prethodnu razglednicu možete pročitati ovde.

Pomislićete da ne znam da počnem razglednicu bez "nakon 24h vožnje autobusom", ali stvarno sam se opet toliko vozio autobusom pre nego što sam stigao u Buenos Aires. Izašao sam iz busa i bio šokiran. Oko mene je u tom trenutku bilo više ljudi nego što sam video u prethodnih mesec i po dana po Patagoniji, a temperatura je bila viša nego ukupni zbir stepeni u toku prethodnih deset noći. Zgrade, beton. Šta nam je trebalo ovo?! Shvatio sam da sam ispravno odlučio što se nisam stvarno uputio u grad, već sam direktno otišao van grada u skromno utočište za Vipassana meditaciju

Nisam nikad mislio, niti očekivao da će biti tako, ali od celih 8 meseci putovanja, jedno od najjačih iskustava mi je bila Vipassana meditacija, a o njoj ću napisati bukvalno jedan pasus. Mesta gde se vežba ova meditacija su razbacana širom sveta, a jedno od njih je bilo na periferiji Buenos Airesa. Stigao sam tamo kao običan duduk, nenaspavan i dezorijentisan.

Poenta vežbe Vipassana meditacije je da odete u to utočište na deset dana i da provedete tamo vreme u apsolutnoj tišini. Bez razgovaranja, bez telefona, bez čitanja, bez pisanja, bez cigara, bez mesa, bez svega. Meditacije počinju svaki dan od pola 5 ujutru i traju do 8 uveče. U toku dana postoje 3 pauze za ručak i još dve pauze za spavanje od po sat vremena, a poslednjih sat vremena slušaš sumiranje dana od strane profesora, opet bez mogućnosti da nešto kažeš. Čak i sama tehnika nije kompleksna, već se zasniva samo na disanju, čišćenju misli i uočavnju da se sve u telu, uključujući i misli, menja. Jedino što se desilo je to da sam prespavao prvo veče meditacije i da sam dobio opomenu.

Rekao bih vam više o svemu ovome, ali ni sa ljudima koji su već bili tamo nema šta da se priča. Jedino se nameće pitanje: kad ćemo ponovo? Čak i u najgorem slučaju, da osoba ništa ne nauči tamo, već samo iskulira 10 dana u apsolutnom miru, barem će shvatiti da se ništa neće desiti ako nije za telefonom 10 dana, da nijedan trač neće propustiti i, što je najbitnije, da će svet savršeno normalno funkcionisati i kada vi odete na odmor ili se samo isključite. Ne znam kako da prenesem dalje išta, osim motivacije, čak  iako ne znam tebe, koji ovo čitaš, tako da mi slobodno piši na Fejsbuk ili Instagram.

Elem, Buenos Aires. Gradina. Ako je Lima stariji brat Beograda koji je totalno lud i ne zna šta hoće, Buenos Aires je Beograd koji je sazreo, markantan je i ima par sedih u kosi i bradi. Takođe, ne zna ni da zakopča poslednja tri dugmeta na košulji. Buenos Aires je velik. Mnogo velik - broji dvadeset miliona stanovnika i raste. Toliko je logistički pokriven da se razdaljina od 27 kilometara korišćenjem par prevoznih sredstava prelazi za tridesetak minuta. Verovatno ono što je najbitnije - tamo umetnost izlazi iz cigle. Bukvalno.

Ceo grad je posvećen ljudima. Parkovi su veliki, ulice pravilnih oblika, zgrade visoke, ali su i stanovi poprilično veliki. Kafići, barovi, radnje, picerije, poslastičarnice, pozorišta, mali teatri i su svuda, otvoreni delom dana ili 24 časa. Ako je Beograd grad koji ne spava, Buenos Aires je grad koji nikad nije ni čuo, a kamoli pomislio na san. Beograd je premestio glavnu železničku stanicu van centra, tamo je u samom centru. Beograd zatvara centar za šetnju povodom velikih događaja, Buenos Aires to radi skoro svaki dan. Beograd ima Kališ, znači kale, znači brdo, Buenos Aires ga nema. 

Ima siromašnih, ima i bogatih, ima visokih i niskih zgrada, ali nema ni jedne jedine uzbrdice, tako da se utisak kakav je grad dobija samo sa vrha neke zgrade. I dalje sam u Latinskoj Americi, i dalje ljudi pričaju jedni sa drugima i ne drže toliko telefone u busu, ali sve oko mene je veliko kao da sam u Evropi, ili, još bolje, u Beogradu. Kada bih želeo negde da se odselim sa tridesetak godina, mislim da bi Buenos Aires bio to mesto. Svake večeri organizovani su neki događaji, a svugde su polepljeni plakati sa informacijama o časovima slikanja, pevanja, glume i svih mogućih ekspresija umetnosti.

Svi ljudi tamo kao da su imali samo jedan cilj - da iskažu ono što žele. Da se proderu o tome što misle. Ima i srećnih i nesrećnih. Otvorenih i zatvorenih ljudi. A osećaj je svakako neopisiv. Više nego u ostalim delovima Argentine, ovde se ne zna ko pije, ko plaća. Valuta igra plesove za koje ni Argentinci nisu čuli, a Coca - Cola je skuplja noću, jer je verovatno da će ti tada trebati više. Proveo sam desetak dana tamo, ali sam stalno bio budan i upijao. Imao sam sreće, pa sam poslednjeg dana Vipassane upoznao neke lokalce koji su mi pokazali grad ne kao turisti, već kao skromnom i zahvalnom stanovniku ove džungle koju samo ljudi mogu da stvore i održavaju.

Momak, kome sam već zaboravio ime me je odveo kući na ručak. Karlos. Ne, nije. Možda se i setim… Uživao sam u prvom kontaktu i razmeni iskustava. Izvadili su pečeno pile iz kutije i pitali me da li to imamo u Srbiji. Zatim je krenuo dijalog na temu šta sve Srbi imaju, a šta sve oni znaju. Zanimljivo je da te od svega najređe pitaju kako je stvarno tamo, već potvrđuju i odbacuju svoje vizije, ali su bili fini. Smejali su se, kao uostalom i svi Argentinci. Bar se meni tako činilo. Stan je bio star, ali svetao, kao kod neke dobre uredne bake. Imali su i unutrašnje dvorište obraslo puzavicom. Ne verujem u dvorišta koja nisu takva. Ne verujem u ljude koji ne dele šta god da imaju. Ali, takođe, težak život u kome se ljudi svakodnevno snalaze odlika je siromaštva. Ta borba nije odvratna i ne treba sklanjati pogled od toga, treba voleti tu borbu jer, ako je nisi ti borio, sigurno su to u nekom trenutku (a nadam se ne i dalje) radili tvoji roditelj ili njihovi roditelji.

Buenos Aires sam doživeo kao zbirku priča. Bio sam na nekom čudnom plesu koji tamo zovu, koliko sam shvatio, kinetik. Objašnjavali su mi ga kao mešavinu savremenog plesa, glume i pokreta. Sad kad sam prošao kroz to, ne znam kako vama da ga objasnim, ali sam siguran da nije onakav kakvog su ga meni opisali. Objekat je bio sa visokim plafonom i oronuo, ali je pod bio u potpunosti nov, od lakiranog drveta. Na ulazu su mi rekli da se izujem i gledali su me zbunjeno misleći da sam zalutao. A i jesam. Svi su bili usporeni i zagrevali se. Niko osim jednog lika sa Vipassane nije znao da dolazim, a niko, uključujući i njega, nije znao engleski. Svi su se razgibali i već nikog nije bilo u back stage-u. Mislio sam da nešto nije u redu jer nije bilo ni muzike, međutim to je krenulo.

Ljudi su ležali na podu u tišini i kotrljali se, bili naslonjeni na zid i blejali. Neki su ležali jedni preko drugih i gurkali se. Jedna devojka je dahtala i jurila se sa nekim momkom. Ja sam sedeo sa strane i nisam verovao čemu prisustvujem. Dok su ljudi laganim pokretima prolazili pored mene, reagovali su na moje sedenje tako što su se kotrljali tik do mene ili igrali. U jednom trenutku je došao neki momak i dao mi trenerku. Nisam imao izbora. Obukao sam se i krenuo da raidm to. Polako sam se uključivao sa ostalima i uživao u nečemu što sam do tada skroz zaboravio. Pun kontakt sa nekim drugim. Telesni dodir koji nije seksualan, napadan ili kao onaj iz busa. Bio je to dodir koji svima nama fali.

Igrali smo tako nekih pola sata dok nije došao neki čovek koji je jedva hodao od paraplegije. Nasmejao se svima kao da je stalno ovde i krenuo da igra. Ljudi su igrali sa njim, pomerali ga i smejali se. Čak je i taj čovek koji sigurno nije bio u dodiru sa ljudima jer za to nije u stanju je našao utočište na plesnom podijumu toga. Mesto, sa kog sam otišao nakon dodatnih sat vremena, nastavilo je da igra još Bog zna koliko sati. Toliko čudno sam se osećao, kao da je sve to deo onog ulaza 13 i ¾, a sada bih mogao zatvorenih očiju da se vratim. Bio sam preumoran i otišao da spavam. Bio sam spreman za narednu priču.

Ali, priča više nije bilo. Zamalo da zakasnim na avion, a malo je reći da sam se jako potresao jer definitivno za novu kartu ne bih imao novca. Hvala Bogu pa je pre Srbije bila Španija - akomodacioni karantin.

Autor teksta: Miloš Milosavljević

Naslovna fotografija preuzeta sa sledećeg sajta.

Leave a reply