Razglednice iz Latinske Amerike - Život u Havani

Razglednice iz Latinske Amerike - Život u Havani

Prethodna razglednica                                                                                                                                        Sledeća razglednica

Ćao pičke,

Zagazio sam u gracki život, već ste videli neke slike, ali to je za raju, fali priča. Evo i priče o lepoti, ali počnimo prvo od saobraćaja.

Spoiler alert! Svi oni autići što su egzotični su laž, to su taksiji. Skupi taksiji. Koji me nisu zajebali. Ostali automobili se dele na sledeće grupe: 1) Druga stara i ružna kola – prevozna sredstva za sirotinju i linijski taksiji koji idu i sakupljaju petoro putnika da odvedu na određenu destinaciju; 2) Sasvim normalna kola, tipa Mercedes – demokratska (moja) kola i kola drugih ljudi što imaju kešonera; 3) Busevi – tu kreće da bude zanimljivo.

Meni je omiljena scena iz svakog od delova Ded Pula scena gde kreće klasična muzika i opšte klanje. Moja prva vožnja – isto. Autobus je bio relativno pun ali niko nije bio ljut zbog toga. Zašto?! Zato što je pičila lagana špansko-kubanska melodija koja bi mogla da smiri i svinju pred Božić. Imao sam sreće da na prvoj od 12 stanica sednem i uživam. Ljudi ulaze jedni preko drugih, vazduha sve manje, priče sve više a stress level opada. Jebena muzika. Ne možeš samo da stojiš i da se duriš moraš malo da zamaneš ramenima i da se izviniš osobi do tebe ali ne sa izvini već ,,Moja greška“. U ostalim autobusima nije bilo muzike tako da se nekoliko dana kasnije i dalje nadam da nisam istripovao.

Stara Havana. To je ono što vidimo kada gledamo bilo šta o Kubi. To je mesto koje toliko šokira oči da prosto ni ja sada ne znam kako da vam opišem. Lepota mira. Dugačke žive i mirne ulice koje ti puštaju da budeš to šta god da jesi i dođeš tamo gde si i poželeo, ali ti na kraju ljubazno ne daju da odeš, već te pozovu u drugi red gde se ponavlja sve isto. Na svakom ćošku je neka galerijica koja prodaje dela lokalnog umetnika, ako ta galerija nije već nečiji atelje. U sredinama kuća su velika unutrašnja dvorišta gde su se nekada parkirale kočije, te su veoma osetljena i prepuna statua, mozaika i grafita, a u svakom dvorištu rade dva čuvara (da bi mogli i da pričaju kad već uživaju tu i ništa ne rade). Sve u svemu jedan, pleonazam preleposti.

A sad se vratimo u realnost. Sve jeste kao u prethodna dva pasusa, i stvarno jeste toliko lepo da u jednom trenutku tvoja svest krene da se bije protiv mogućnosti da nešto može da bude tako. Jednostavno ima pregršt lepih kadrova ali ti ljudi u autobusima su samo dobri ljudi, nisu veseli. Te galerije su javno dostupne a čuvari pričaju jer im je dosadno pa su doveli i druga. One bakice sa klasičnih kubanskih slika su u stvari zaposlene da sede tamo, postoji čak i ogranak ministarstva zadužen da te bakice budu tamo.

Čim se pređe ulica Prada koja se u istoriji proslavila kao modna pista ulazi se u realnost. Ulice koje nisu prazne, već prijatno pune u kojima lokalci prosto idu naokolo i ćaskaju. Neki se svađaju a neki smeju, realni ljudi koji te vide kao stranca jave se, ali nastave dalje sa svojim životom. Mnogi žive u hodnicima i sobama koje se vide direkt sa ulice, nekima bih i mogao u krevet da uskočim. Slike tih ljudi nemam jer ne bih želeo meni da uđe neko na gajbu dok sedim i čitam i kaže ’’Ej, tebra, može slika’’, ili prosto me slika kao da sam u Zoo vrtu.

Cilj mi je da prođem kroz sve ove neturističke ulice (i naravno još bar jednom kroz ovu predobru turističku, jebiga, narkoman sam) jer u tim malim ulicama ljudi uvek popričaju a neki čak na gajbi prodaju hranu i možeš da pojedeš njihov ručak za 1 dolar. Nakon svih bajki o sreći, shvatiš da ovi ljudi nisu apsolutno srećni, već da su veoma srećni u odnosu na to šta imaju što može dovesti do dva zaključka:

  1. Nismo ni svesni koliko imamo, a kamoli koliko od toga nam ne treba
  2. Na nama je da donesemo odluku da li smo srećni ili nismo

Sve ostalo je isto osim, što je sve naopačke i dinamika je ,,ako uradim dve stvari dobar sam“ jer što bih uradio treću - ionako će mi uzeti država.

Ja sam očigledno odlučio da danas ne budem najvedriji, ali biće narednih veselih razglednica. Lepe su i slike, pogledajte na Instagramu.

Poyy i zagrljoyyy

Prethodna razglednica                                                                                                                                        Sledeća razglednica

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Instagram: @veceras_sinisa

 

Leave a reply