Rekvijem za Spajdermena

Rekvijem za Spajdermena

Kako je MCU upropastio svog najvažnijeg superheroja ’’iz naroda’’

Prvi film koji sam odgledao u bioskopu bio je Spider-man iz 2002, u režiji Sema Raimija. Prva video igra na koju sam se navukao, prešao je nebrojeno puta, i koju dan-danas znam napamet je PC verzija Spider-man-a iz 2000. godine. Jedini superherojski strip koji sam intezivno čitao i sakupljao je, pogađate, Spiderman; tu se radi o različitim kolekcijama i izdanjima.

Ovo sve navodim jer želim da istaknem da sam veliki fan i poznavalac Spajdermena, posledično i jednog dela univerzuma koji je stvorila izdavačka kuća Marvel. U vreme hiperprodukcije superherojskih filmova, mahom onih koji su čeda upravo Marvel Cinematic Universe (dalje: MCU), Spajdermen nije dobio mesto kakav zaslužuje njegov lik i sve ono što on simboliše. Odnosno: Spajdermen je prešao put od požrtvovanog heroja iz komšiluka do fanboy-a Tonija Starka i Ironman-a. Mnogo je razloga zašto je to tako, ali da bih vam približio tezu zašto smatram da se Marvel ogrešio o jednog od svojih naprogresivnijih i najznačajnijih likova, pretvorivši ga u infantilnog momčića bez suvisle priče o poreklu, kao i zašto je današnjoj publici preko potreban neko poput Spajdermena kojeg više nema, moramo se pozabaviti sa kontekstom i vremenom u kojima je Spajdi nastao i rastao.

Tridesete godine prošlog veka istoričari stripa uzimaju kao početak Zlatnog doba stripova; to je period koji svedoči rođenju žanra i arhetipa superheroja, osobe u svakom pogledu savršene, uglavnom nadljudske snage i natprosečne pameti, i naravno, sa jakim osećajem za pravdu. Obratimo li pažnju na okolnosti koje su karakterisale svet od tog perioda pa sve do početka pedesetih godina, lako ćemo zaključiti da je to jedan u najmanju ruku neizvestan period za ljudski život: ekonomska kriza, dva svetska rata i prolog za Hladni rat u svega dvadeset godina – zvuči, recimo to tako, krajnje onespokojavajuće. U tim vremenima, eskapizam je pružao neko kao Supermen: personifikovana neočekivana sila koja se pojavljuje niodkuda i rešava stvar. To je i jedan Betmen, bogataš kojeg grad ne zaslužuje, ali ga treba. Kapetan Amerika, vlažni san svakog nacionalizma koji savladava Naci bosa Crvenu lobanju u igrici zvanoj Drugi Svetski rat. Teška vremena rađaju heroje, jelte?

Od kraja pedesetih do početka sedamdesetih godina, u svetu stripova događa se Srebrno doba; godine 1960. u ediciji The Amazing Fantasy, u broju 15, debituje junak ove priče, Piter Parker; svedoci smo rađanja X ljudi, Vulverina, Fantastične četvorke, itd. Fokus se od nadnacionalnog superheroja prebacuje na heroja svakodnevice. Spajdermen je tinejdžer na pragu fakulteta, živi sa svojom tetkom u predgrađu, zaljubljen je u prvu komšinicu, a uz sve to ima odgovornost da čuva svoje sugrađane jer poseduje dar velike snage i pameti. Čuveni Sten Li, jedan od koautora (uz Stiva Ditka) Spajdermena i jedan od glavnih scenarista kuće Marvel, u jednom intervjuu je izjavio: ’’Nisam hteo da napravim Spajdermena kao najlepšeg ili najsnažnijeg momka u svom okruženju. On nije bogat, ima probleme sa novcem. To je nešto sa čime sam mogao da se poistovetim, pošto sam i sam imao probleme sa novcem u to vreme. Nije ni popularan kod devojaka, ima problem da stisne petlju i pozove devojku u izlazak. Želeo sam da deca, tinejdžeri, pa i mladi odrasli ljudi mogu da se poistovete sa time. To su problemi koje njih tište... Život je za njih borba’’.

U ovom kontekstu, Spajdermen jeste proizvod okolnosti u kojima je nastao. Stripovi iz tog perioda prestaju da budu striktno dečja zabava, priče postaju prefinjenije i slojevitije. Društveni, svakodnevni problemi srednjih i nižih slojeva društva (poput toga da Spajdermen i njegova tetka moraju da traže pozajmicu kako bi otplatili hipoteku za svoju kuću, sa izvršiteljima koji kucaju na vrata sa policijom... Zvuči poznato?) sada postaju glavne teme stripova. Ovo je u neku ruku logično, s obzirom da se rokenrol omasovljuje, rađa se omladinska podkultura i sve više značaja dobija alternativa u odnosu na mejnstrim. To jesu baby steps, ali se de facto dešavaju.

Scena iz animirane serije The Amazing Spider-man iz 1994

Spajdermenova priča doživela je nekoliko inkarnacija u televizijskim crtanim serijama. Serijali iz šezdesetih, osamdesetih, i pogotovo iz devedesetih lepo svedoče o razvoju TV crtaća kao žanra. Kvaliteti ovih serijala variraju od gotovo komičnih pa do zaista kvalitetnih, ali na tom polju Spajdermen je definitivno izgubio bitku. DC univerzum sa svojim crtanim serijama je obrisao pod Spajdermenom, a pobedu su odnele i kolege iz Marvela, pre svih X ljudi. Spajdermen je, sa svim svojim ključnim odlikama heroja iz komšiluka, ostao u zapećku istorije, pored bogatuna Tonija Starka i Brusa Vejna, kao i junaka japanskih stripova koji su osvojili svetsko tržište krajem osamdesetih i početkom devedesetih.

I onda, sasvim neočekivano, Marvel prodaje prava na Spajdermena kompaniji Soni, koja početkom 2000-ih u bioskope isporučuje tri nastavka filmova o Spajdermenu; makar dva od tri filma su kvalitetniji od reboot verzija iz 2010-ih. Sa Tobijem Megvajerom u ulozi Pitera Parkera, Spajdermen postaje bioskopski hit, daleko pre pojave i hipertrofirane hiperprodukcije superherojskih filmova MCU.

Filmkse inkarnacije Spajdermena. S leva na desno: Tobi Megvajer, Tom Holand, i Endru Garfild

U periodu od 2008. do 2018. MCU je, u tri faze, objavio 20 (slovima: DVADESET) filmova, u proseku dva filma godišnje, a u narednoj godini očekuju nas još četiri naslova! To je, dakle, 24 filma za 11 godina. Blokbaster za blokabsterom, superheroj čija je priča najzastupljenija  je svakako Ironman, a.k.a. Toni Stark, a za njim Kapetan Amerika i ostali Avengersi.

Hajde da se opet osvrnemo na istorijske okolnosti koje su zadesile Sjedinjene države od 2000. do 2008, kada je u bioskopima prikazan prvi film o Ironmanu: Teroristički napad na Kule bliznakinje iz 2001, ratovi na bliskom istoku, i nova Sveska ekonomska kriza, upravo iz 2008. godine. Istorija se na neki način ponovila: sigurnosna kriza se vratila na scenu, strah od Sadama Huseina i njegovog oružja za masovno uništenje uvukao se u američko predgrađe poput parazita, a rastao je katalizovan pomoću ostalih bliskoistočnih diktatora i Putina. Kakav superheroj je potreban, ako ne Kapetan Amerika; simbol američke nadmoći, čestitosti i ničim izazvane uloge svetskog policajca, i Ironman, prepametni, prebogati industrijalac koji kusur svog bogatstva koristi da se obračunava sa pljačkašima i teroristima. Sigurno nije potreban tinejdžer koji ima problem sa devojkom, živi sa tetkom, koga mediji (Daily Bugle na čelu sa čuvenim Džej Džona Djemisonom) čereče, koji jedva sastavlja kraj sa krajem...

Potrebno je sve ovo imati u vidu kada se obrati pažnja na činjenicu da je Soni ponovo prodao prava na Spajdermena nazad Marvelu i kada je Marvel konačno došao na to svoje čedo vrati u okrilje sopstvenog filmskog kanona. U tom kontekstu, nakon 20 filmova koji su koherentno povezani i koji se maltene mogu posmatrati kao celovita sezona TV serije, logičan potez bio je Spajdermena predstaviti kao tek jednog od mnogobrojnih heroja MCU, umesto kao nekog posebnog ili na bilo koji način vrednijeg od ostalih. I tu zaista nema nikakvih problema.

Međutim, problem je način na koji je sve to izvedeno. Svesni da je najsvežiji relevantni storilajn onaj u kojem je Spajdermen srednjoškolac i čiji je otac naučnik pre svoje misteriozne smrti napravio odelo koje leči rak,a za koje se ispostavlja da je živo i smrtonosno (ovu verziju priče manje ili više na isti način prikazuju strip kolekcija, video igra i tv serija Ultimate Spiderman, kao i TV serija Spectacular Spiderman), priča o Spajdermenu u MCU i filmu Civil War se bazira najviše na tim obrisima. Čak i u tim inkarnacijama, scenaristi su uspevali da prikažu lik Pitera Parkera kao paradigmu momka koji ima teret celog sveta na svojim plećima i čiji se privatni život non stop klati na ivici između katastrofe i jedva održivog. Piter je svestan da upravo zato što ima moći čoveka – pauka, mora da ostavi svaki svoj interes, pa makar i one koje najviše voli po strani, kako bi nedužne ljude zaštitio i spasao. On ne mari za svoj javni imidž niti ima nekog heroja kojem se divi, osim svog strica Bena, to jest jedine očinske figure u njegovom životu.

Spajdermen u MCU nema niti jednu od ovih karakteristika koje čine suštinu ličnosti, kanona, i ako hoćete, krsta Pitera Parkera i Spajdermena. Spajdermen u Civil War, kao i u prošlogodišnjem ostvarenju Homecoming (prvi Marvelov film gde je on centralni junak) je školarac, veliki fan Tonija Starka i svih Osvetnika, ambicija mu je da i sam postane jedan od njih, pametan je, uspešan i popularan u školi, uprkos tome što je štreber. Njegova tetka je bivši hipik, starija od njega jedva nekih desetak godina i više deluje kao starija sestra nego tetka; strica Bena ni ne vidimo, niti nam je na bilo koji način sugerisano da je ikad i postojao, te možemo zaključiti da je Piter za milenijalce upravo onakav kakav mora da bude kako bi privukao klince da ga prate na Instagramu i skinu filter sa Spajdermenovom maskom za kameru: površan, bez dublje pozadinske priče koja objašnjava njegov karakter i razvoj, ali dovoljno otkriven da vas natera da se vratite u bioskop sledeće godine. Baš kao što je to bilo i sa Tonijem Starkom.

Ironman i Spiderman u Homecoming

Ovo se najviše vidi u scenama kada Piter napravi neku grešku (na primer, zakasni na školsko takmičenje iz matematike, jer je spasavao civile iz požara), i kada očekujete da će zbog toga ispaštati, ali se umesto toga ne desi ništa loše, čak naprotiv (dočeka ga ozareni nastavnik koji mu kaže da za njega ne postoji zamena). Konkretnije – za sve nesrećne okolnosti koje donosi život pun samopožrtvovanja, ne postoji nikakav vid kazne ili ispaštanja, već naprotiv, biti superheroj znači biti influenser koji dobije džabe piće gde god se pojavi, jer njegova pojava je jedino što je bitno.

Tom Holand je u mnogim intervjuima navodio kako je veliki fan Spajdermena od detinjstva, kao i da je toliko posvećen ulozi da mu nije potreban kaskader za snimanje opasnijih scena, što se svakako može videti u filmu. Holand je obavio odličan posao u odnosu na ono koliko su mu scenario i režija dozvolili, ali nema sumnje da bi neko poput njega uradio mnogostruko bolji posao da su se scenaristi rukovodili kvalitetom priče umesto potrebom da naprave makar pet filmova za tri godine.

Tradicionalniji Spajdermen je potreban sadašnjoj generaciji ljubitelja filmova mnogo više nego onaj iz Homecoming. Potreban je heroj sa kojim mogu da se poistovete studenti koji se svakodnevno susreću sa dilemom da li otići iz zemlje ili ostati jer neće imati ko da brine o roditeljima. Potreban je tinejdžerima koji zbog dualnog obrazovanja, posla i škole ne mogu da stignu da se vide sa momkom ili devojkom pa zbog toga popiju raskid. Talentovanom sportisti koji mora postati sledeći Novak Đoković jer je to jedini izlaz iz bede za njegovu porodicu. Mladim ljudi kojima Džej Džona Džejmison, Goran Vesić, Ilon Mask, Mijat Lakićević, Jelena Đoković, i još mnogi stalno vise nad glavom i kljucaju u mozak kako je samo potrebno raditi, raditi i raditi, bez prava na sopstveni život... Osim na osam sati koje trošite na san, jer osam sati je preporučena doza sna, ne treba ni manje, ni više.

Njima treba Spajdermen koji zna kako je to, ali koji ne klone duhom, već nastavlja da se bori... Do srećnog kraja! Svaka dobra superherojska priča mora imati srećan kraj, zar ne?

Ivan Radisavljevic

Leave a reply