fbpx

O Arcade Fire-u, mladim bendovima na sceni i kretanjima Repetitora sa Borisom Vlastelicom

Repetitor je jedan od najuspešnijih bendova srpske garage-postpunk-noise-rock (ili skraćeno alt rock) scene. Bend je nastao 2005. godine, prvu pesmu „Sve što vidim je prvi put“ izbacili su pre 10 godina, a do sada iza sebe imaju tri studijska albuma. Ipak, njihov uspeh ne treba meriti po broju albuma, već pre po broju koncerata i udaljenosti tačaka na mapi sveta gde su nastupali. Pa tako, novinarima je omiljeno da napomenu da je bend nastupao čak u Kini (koncert za koji mi je pre par meseci Ana Marija rekla da je bio fantastičan). Nedavno su nastupili na njima važnom mestu u Beogradu, u Bašti SKC-a, koju su (što i nije začuđujuće) skroz napunili. Ali, povod za razgovor sa Borisom Vlastelicom nije koncert u Bašti SKC-a, pa ni činjenica da sutra nastupaju u Muzeju savremene umjetnosti u Zagrebu, već saradnja sa bendom Arcade Fire, koji ih je pozvao da im budu predgrupa na nekoliko koncerata u okviru evropskog dela „Infinite Content“ turneje.

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Kako je došlo do poziva da svirate na turneji kao predgrupa bendu Arcade Fire?

Preko Den Beknera iz Wolf Parade i Handsome Furs koji je nas gledao u Šibeniku na festivalu Terraneo pre puno godina i to mu se jako svidelo. I onda mu se raspao bend Handsome furs koji je imao sa ženom i upoznao je neku Makedonku, postao „balkanski zet“ i poznavalac balkanske scene i muzike. On nas je preporučio bendu Arcade Fire, doduše ne znam u kom trenutku, da li su oni tražili predgrupu ili ne, ali svidelo im se i dobili smo ponudu za pet koncerata, od kojih smo mogli tri da odsviramo zbog nekih logističkih stvari. Dakle prihvatili smo da sviramo u Pragu,  Budimpešti i Bukureštu, a dobili smo ponudu i za Cirih i Beč. Na samoj turneji je bilo super, nismo se osećali kao ukras, sve je bilo ispoštovano što nam je trebalo, a lepo je i videti takve uslove i produkciju kao recimo u O2 Areni u Pragu.

Kakav je bio odnos benda Arcade Fire prema vama?

Njihov odnos prema nama je bio kul. Frontmenski par Vin i Ređina se drže za sebe, poneki razgovor tu i tamo, zahvalili su se što smo tu, pohvalili, a ostatak benda je ulazio kod nas, nazdravljavo, zahvaljivao, upoznavao se sa nama, zvao na aftere... U Bukureštu se pridružio i Den iz Wolf Parade-a, tako da smo se družili tih par dana, čak je i Stjuart, njihov saksofonista nastupio sa nama poslednjeg dana na koncertu u Bukureštu na pesmi Suženi snovi, što je ispalo baš dobro.

Kako je publika Arcade Fire-a reagovala na vas?

Pa delom šok od tolikih gitarskih fazova, činela i glasnoće, delom oduševljenje, ali svuda su nas baš ispoštovali. Imaš sigurno tu dve struje ljudi koji njih slušaju, neko je došao iz rokenrola, neko iz nekog alt popa, i indie mainstreama, ako uopšte može tako da se kaže, tako da je to ta razlika. U Budimpešti je bilo malo više naših ljudi, a u Bukureštu je recimo bila neka čudna organizacija gde je publika podeljena u tri sektora, koji se razlikuju po ceni karte i blizini bine, što zaista ne preporučujem našim organizatorima.

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Generalno ste i ranije svirali na festivalima gde ste imali priliku da se srećete sa mnogim velikim bendovima i muzičkim imenima.

Da svirali smo mi i ranije, ovo je sad medijski ispraćena priča, ali smo svirali i sa The Oh Sees ovde u Beogradu, Black Lips u Šibeniku, raznim bendovima. Mislim na samom početku sa Stooges-ima na festivalu na Tašu. Tako da je bilo toga i ranije, nije sad ko što se neki pribojavaju da ćemo da krenemo da sviramo nešto što nismo mi jer smo oduševljeni muzikom Arcade Fire-a.

Ti si i komentarisao da nisi..

Funeral se dosta slušao, posle toga slabo. Retko slušam muziku koja naginje ka popu, mada mi Arcade Fire ima tu čudnu notu koja mi se sviđa i ne idu do kraja u simetrični pop. Sa druge strane imaju te stadionske himne koje su na korak da budu navijačke pesme.

A kakvi su prema tvom iskustvu bendovi koji su svetski poznati?

Što se tiče tih baš najpoznatijih bendova, mi smo na mainu svirali sa Placebom i to,  to su već bendovi koji sa tobom ne žele ništa. Ovaj je pobegao iz vecea kada smo ušli zajedno, da slučajno ne dođe do nekog small talk-a. I u tom smislu mogu to donekle da razumem, ako se bave time 30 godina na nivou svirki od preko 10 000 ljudi, to je jako otuđujuće na neki način. Publika postane daleko, a ti postaneš previše izolovan od samog tog procesa, kao radnik izolovan od procesa proizvodnje, pa onda ne zna šta proizvodi više, tako se i ovaj malo oseća. Ali od tih nezavisnih bendova stranih poznatijih, to je već druga priča, na primer Arcade Fire je ponikao iz neke koledž scene, Thee Oh Sees su sa zapadne obale, i dan danas nezavisan bend, kao i Black Lips, pritom smo godištima negde blizu, tako da tu komunikacija postoji.

A gde ste vi? Više se ne kotirate ni kao mali bend, a niste ni Bajaga, imate iza sebe tri albuma i nastupate svugde po svetu, kako se vi osećate?

Pozdrav za Bajagu, stižemo ga korak po korak. Sad smo napunili baštu SKC, to je isto neki korak. Al stvarno, ide to nekim svojim tokom, ne ide prebrzo, nismo ni mi ljudi koji to nešto organski trebaju da se proslave preko noći. U nekom smislu zadovoljni smo više time da zadržimo taj neki osećaj koji se dešava na probi iz koga nastaje muzika i na bini kada sviramo ljudima i to nam je najbitnije, a i siguran sam da se to i prepoznaje. To je nešto neizrecivo, sve što se tu dešava. A sad da li smo veliki, mali srednji, to je promenjivo. Ja volim da mislim da još nije došao zenit, i svo troje smo ambiciozni, ali znaju se prioriteti.

Da li možete da živite od muzike?

Pa možemo. U poslednjih 4, 5 godina sigurno da možemo da živimo onako da se ne žalimo. Pre toga je bilo povuci-potegni ali uspevali smo i pre. Krenuli smo na vreme pa sad kad više nema ko da nas izdržava uspevamo to od muzike. Od početka smo se postavili tako da, ako mi sviramo koncerte i ljudi dolaze na te koncerte, to znači da se neke pare prave i da ne može da ih uzima neko treći jer tako nećemo moći da nastavimo da se bavimo onim što volimo. U tom smislu bendovi često mešaju  stav da nisi u ovome zbog para sa stavom da pare uopšte nisu bitne, koji je privilegija bogatih. Samo onaj ko ima pare će ti reći da pare nisu bitne. Ne treba sigurno da ih zaboraviš u džepu gazde kluba, jer nema nikakvog smisla, trebaće ti makar žice, palice ili pare za probe ako ništa drugo. Moraćeš da nađeš posao i batališ sviranje ako zanemaruješ taj deo priče. A danas stvarno ne moraš da sviraš komercijalnu muziku da bi zarađivao, internet je umrežio i nezavisnu scenu koja ima publiku i interesovanje postoji. Naravno nismo bili skupi na početku, nego se polako to menjalo vremenom, kako je moglo realno da bude. Uvek gledaš da bude organizator puiblika i bend zadovoljan, da bi se priča opet nastavila. Ali za neki život od nezavisne muzike ipak je potrebno svirati i izvan Srbije.

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Kako stvarate muziku?

Džemujemo ili neko smisli nešto kući ili na probi ili odslušamo neki snimak nekog džema i probamo da reprodukujemo neki rif odatle, pa nastavimo. U suštini to se ništa nije promenilo od samog početka, osim što smo negde postali malo samokritičniji prema sebi i svojim rifovima. Te pesme su uvek nastajale sporo i nastaju sporo. Bilo bi idealno godinu dana manje da su razmaci između albuma, ali nije tako strašno i četiri godine, uzimajući u obzir to koliko sviramo.

Šta misliš o sceni kod nas? Kakva je scena, a kakva je publika?

Količina muzike koja se stvara u Srbiji je nadprosečna,  bar se tako meni čini kada putujem po Evropi. Posebno dobre muzike, različite jedne od drugih, svi žanrovi su pokriveni, sve postoji ovde. U tom smislu jedna bogata šarena scena koja će uvek sebe gledati kao na lošiju nego što jeste. Produkcijski naravno zaostajemo iz očiglednih razloga, ali kreativna strana vrlo bogata. Što se tiče ovog alternativnog, nezavisnog rokenrola, post-punka, tu se mnoge zanimljive stvari opet dešavaju. Par godina je postojao samo Vizelj kao dobar mladi bend. Sada se pojavila gomila bendova, svi su drski na bini, mnogo manje straha nego naša generacija. To su Johanbrauer, fenomenalan bend sa velikim potencijalom i dobrim pesmama, Gazorpazorp, Prototip koji sada sviraju sa nama u prostoriji, klinci koji još uvek nisu krenuli uživo da kidaju, pa Dogs in Kavala, Sitzpinker, Klotljudi, Vin Triste, Šajzebiterlemon. Baš puno ih ima i ja ko fanboy gledam kad god stignem da sam im na svirkama, jer je to trenutno najuzbudljivija scena u gradu.

Znači misliš da nije tačna priča da nema bendova i muzičara?

To je priča lenjih ljudi koji ne prate stvari. Ima i ono kad ljudi koji dođu u tridesetu zamene sopstveno gubljenje energije i želje sa životom sa rečenicom „nema ništa, ne postoji ništa“. Nije brate, nego si se smorio, ne pratiš, ne radi te isto, prošao si dosta toga, vidiš neke stvari drugi-treći-peti put, replike nekih stvari koje si ti živeo kao klinac se ponovo dešavaju, onda imaš cinični otklon prema tome, umesto da uživaš. Normalna faza života ali i faktor koji se često ne uzima u obzir, tako da uglavnom tu priču pričaju stariji koji su u fazonu „u moje vreme je sve bilo, a sad nema ništa“. I meni se tako nekad čini, ali cenurišem te misli. Kažem stani, to su mehaniznmi samoobmane.

Jedan od poslednjih spotova ste snimali u CZ-u. Kako je došlo do toga?

Ja sam jako ponosan na taj spot. Posle toga sam mogao da umrem što se kaže. Otišli smo tamo na poziv Službe za tretman. Direktor zatvorske bolnice je bio Žikica Simić, legendarni rok novinar ali i psiholog i koliko sam shvatio on je ostavio par svojih kadrova tamo koji su sada u poziciji da nešto takvo organizuju. Na poziv zatvorenika je bio Beogradski sindikat, i sad su oni hteli da dovedu nekoga po njihovom izboru i doveli su nas. I ono zatvorenici gledaju u početku kao šta su ovi dve devojke i ovaj mršavi sviraju neki rokenrol, ok ima par pajdomana koji slušaju rokenrol i znaju šta sledi oni su vrlo zainteresovani. Ovi ostali su onako malo skeptično posmatrali. Međutim kako je krenulo, kako smo počeli, prvo su krenuli vratovi da se drmaju onda malo celo telo polako, onda su prišli bliže i onda je sve zaiskrilo u jedan pravi koncert. Na kraju je bilo i fizičkog kontakta koji je prethodno bio zabranjen,  ali se prosto videlo da nema baš nikakvog rizika.

U kom smislu fizičkog kontakta?

Pa grljenja, čestitanja, dizanja devojaka na ruke, ramena i to. Baš su se izlile emocije na kraju. Ima u spotu i tih delova pred kraj, spot postepeno prikazuje kako raste atmosfera.

Da li imate ideju da ponovite tako nešto?

Uvek! Velika većina zatvorenika su tu zbog dilovanja, krađa i obijanja, što je više stvar na koju život natera, a nije stvar nekog zločinačkog uma. A živi se i boravi u jako teškim uslovima i šta god učini da to na sekund makar zaborave nama je privilegija. Nadam se da će nas iz zatvora zvati opet s ozbirom da je ovo bilo, što se tiče organizacije, sve mimo nas. Čak je i montaža vršena u zatvoru jer se tek za finalalni materijal dobijala dozvola da izađe iz zatvora. To je kao tvrđava u kojoj bukvalno sve što nastane tu ostaje tu dok se ne reši sva papirologija.

Fotografija: Zenefesto (Bende Csaba)

Šta ćete raditi ovog leta s obzirom da celog leta svirate negde? Koliko je to naporno?

Te letnje turneje su malo naporne zbog ogromih distanci i nekako odsustva bilo kakve rutine. Prosto, putovanja, različiti festivali, različiti uslovi, različiti prevozi i kada dođeš kući dođeš na par dana, pa ni tu ne možeš da obaviš ono što si zamislio. Tako da je to neki nomadski život, ali je super jer puniš baterije, uupoznaješ puno ljudi, stalno si među nekim zanimljivim pričama. Tako da ne znam više ni gde ćemo svirati sve. Bićemo na Jadranskoj obali, idemo u Holandiju na neku mini turneju, gde imamo tri ili četiri koncerta, pa na Hvaru ali na zabačenom delu, u malom mestu Sućuraj gde ima festival Tam Tam koji svima preporučujem, ako ikako mogu do tamo da se dogegaju jer je vrlo jeftin ulaz i kamp je u hladovini u borovoj šumi na samoj obali mora.

Repetitor sutra nastupa u Muzeju savremene umjetnosti u Zagrebu, a nakon toga ide na mini-turneju po Holandiji.

Marina Zec

Ostavi komentar