Rodna ravnopravnost u akademskoj zajednici – zavidni uspesi žena i poražavajuće statistike

Kakav je položaj visoko obrazovanih žena i naučnica u Srbiji i u kojoj meri je uslovljen tradicionalnim patrijarhalnim obrascima?
Piše: Iva Hadnađ

29. March 2021

U stegama patrijarhata, žene su vekovima živele bez prava na obrazovanje. Sve do pre dva veka školovanje je bilo rezervisano isključivo za mušku decu – sve do 1844. godine kada je Zakonom o obrazovanju otpočelo formalno obrazovanje žena. Sa osnivanjem Univerziteta 1905. godine, devojke u Srbiji dobijaju pravo na redovno studiranje. Položaj žena u obrazovnom sistemu menjao se i napredovao od početka dvadesetog veka. Danas učimo od divnih nastavnica, ispirišu nas značajna predavanja naših profesorki, divimo se dostignućima naučnica i s punom pažnjom čitamo njihove akademske radove. Žene postižu zavidne uspehe i možemo da se pohvalimo izuzetnim stručnjakinjama iz raznovrsnih oblasti kako prirodnih tako društvenih nauka. Dotignuća žena u akademskoj zajednici su neosporna, međutim, krucijalno pitanje je – koliko zasluga za njih dobijaju? Da li je karijerna perspektiva rodno obojena?

Prema izveštaju Republičkog zavoda za stastistiku, prethodne školske godine više od pola upisanih na visoke studije čine žene. Isti izvor navodi da žene čine većinu u Zdravstvu (71%), Umetnosti (68%) i Prirodnim naukama(66%), dok šu muškarci zastupljeniji u inženjerstvu, građevini i informacionim tehnologijama. Međutim, ove silne brojke ne govore nam ništa drugo do toga da imamo i stručnjake i stručnjakinje u različitim oblastima. U nekima su muškarci dominantniji, u nekima žene – obrazovanje i kompetentnost ne bi trebalo da se dovode u vezu sa polom. Ipak, položaj žena u akademskoj zajednici obrnuto je srazmeran njihovim dostignućima. Zbog ovakve paradoksalnosti, tema rodne ravnopravnosti prirodno se učitava u diskurs.

Izvor : Republički zavod za statistiku

Dostignuća i vidljivost srpskih naučnica – da li je nauka ženskog roda?

U našoj državi jednak je broj žena i muškaraca u nauci. I pored toga, mnoge naučnice ostaju zapostavljene i nedovoljno prisutne u javnoj i naučnoj sferi. Nedeljnik, u članku „Milevino prokletstvo – nevidljive srpske naučnice” prenosi podatak da na Stanfordovoj listi najboljih svetskih naučnika nema srpskih imena. Profesorka Gordana Vunjak Novaković, naučnica sa najvećim H-indeksom (naučna kompetentnost) među svim našim naučnicima, tamo se takođe ne pominje. Profesorka je ostala “nevidljiva” jer su je tvorci liste prepoznali ne kao srpsku, već američku naučnicu, budući da je zaposlena na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Sa druge strane, na listi 100 srpskih naučnica koju je objavio magazin Galaksija istaknute su najznačajnije stručnjakinje. Na samom vrhu su:

  1. Tamara Popović (biohemija, epidemiologija)
  2. Vera Popović Brkić (endokrinologija)
  3. Jelena Erić Marinković (kardiologija, javno zdravlje, statistika)
  4. Nataša Pržulj (bioinformatika, matematika)
  5. Vera Pravica (imunologija, trasnplatacija)
  6. Marina Soković (nauka i tehnologija hrane, biohemija)
  7. Jelena Drulović (neurologija)
  8. Vesna Mišković Stanković (nauka o materijalima, hemija)
  9. Ljubica Harahaji Trajkovič (farmakologija, ćelijska biologija)
  10. Jasna Čanadanović Brunet (nauka i tehnologija hrane, hemija)

Bilo bi očekivano da su neke od ovih izvrsnih naučnica u članstvu SANU, ako ne i sve. Ipak, nijedna nije dobila to priznanje.

Povodom Međunarodnog dana žena u nauci, 11. februara, u SANU je organizovana naučna konferencija „Naučnice u društvu”. Skrenuta je pažnja na marginalizaciju žena u nauci i obeshrabrujuće statistike – od 866 dobitnika Nobelove nagrade samo su 53 žene.

Rodna nejednakost zastupljena je i u humanističkim naukama

Navodno, uspešnost Srbije u pogledu uspostavljanja rodne ravnopravnosti u akademskoj zajednici odgovara evropskim standardima. Ipak, statistike ali i empirijska istraživanja dokazuju suprotno. Tretman za muškarce i žene nije jednak, kako u društvu, tako i u nauci. Uslovi rada nisu isti jer žene, a pogotovo pripadnice drugih marginalizovanih grupa.

„U nauci se žene suočavaju sa svim izazovima kao i žene u ma kojoj drugoj zajednici. To je krug iz kojeg se teško izlazi – žene nisu jednake jer rade u težim uslovima, zato one moraju biti bolje od svojih kolega, a čak i kada jesu izuzetne, sistem ih opet vrednuje prema težim kriterijumima i diskriminiše ih. Dakle, samo pojedine žene spletom različitih okolnosti uspijevaju da probiju tzv. „stakleni plafon“. Ali konstrukcija plafona time ostaje netaknuta, zato što je sistem zasnovan na ovom tipu nejednakosti. Pored toga, nisu sve žene u istoj poziciji. I među njima ima nejednakijih, višestruko marginalizovanih, među kojima su žene iz manjih sredina, iz radničkih porodica, iz romskih i drugih manjinskih grupa. Te grupe žena jedva da imaju priliku da upišu i završe osnovne studije. Viši nivoi obrazovanja, kamoli akademska karijera, za te grupe žena je u praksi gotovo nepostojeća opcija.”, ističe Nađa Bobičić, članica inicijative UMA i jedna od osnivačica grupe Pobunjene Čitateljke.

Nađa je književna kritičarka koja zajedno sa grupom pobunjenih čitateljki ohrabruje žene za izlazak u javni prostor i razbija nepravedne sterotipe o ginokritici. Zbog činjenice da ove godine nijedna žena nije nominovana za NIN-ovu nagradu, članice inicijative sastavile su pobunjeni izbor simboličnog naziva NIN-in izbor.

„U najširim književnim krugovima postoje predrasude zasnovane na očito nedovoljnom poznavanju književne istorije i teorije, na primjer da žene manje pišu, ili da ne pišu o „univerzalnim“ temama. U stvari, književnicama se daje manje prostora i u formalnom obrazovanju, i u medijima. U Monitoringu književne kritike pokazale smo da se u najrazličitijim medijima u regiji manje piše o djelima književnica, da su žene nesrazmjeno manje nagrađivane, da manje govore na književnim festivalima. Svakako najprepoznatljivji primjer rodne nejednakosti na književnoj sceni jeste nagrada NIN, u kojoj prema onoj narodnoj poslovici o kadiji, muškarci se takmiče, muškarci sude, muškarci nagrađuju. Zato smo ove godine, umjesto da pišemo o romanima iz najužeg kruga, odlučile da pišemo o šest romana koje potpisuju književnice, da napravimo NIN-in izbor. Jer sve veće prisustvo i udruživanje književnica na scenama regije, bilo da pišu prozu, poeziju, kritiku ili srodne žanrove, strpljivo i temeljno mijenja ove loše prakse, koje su kako politički, tako i poetički jednostavno neinventivne., podvlači Nađa.

Tatjana Nikolić, istraživačka pripravnica i doktorantkinja na FDU na smeru menadžment u kulturi i kulturna politika, članica je kolektiva mladih žena FEMIX. Na osnovu iskustva, u radu u okviru akademske zajednice, svog istraživanja i profesionalnog i feminističkog angažmana, Tatjana smatra da problem rodne nejednakosti postoji i u sektoru kulture i umetnosti.

„Dosadašnja istraživanja, između ostalog ona koja sprovodimo u Kolektivu mladih žena FEMIX, ali i mnoga druga o kojima možemo čitati u izdanjima Centra za ženske studije, Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova, odličnih materijala u video i audio formatu koje proizvode kolektivi poput BeFema ili Ženergije u Srbiji, te portala Vox Feminae i drugih u regionu svedoče iznova i iznova o brojnim stereotipima, predrasudama, diskriminatornim stavovima i ponašanjima koja doživljavaju i trpe umetnice, pogotovo mlade. Čak i uprkos postojanju velikog broja žena u sektoru kulture i umetnosti, ovo polje nije zaista ravnopravno i još mnogo posla je pred nama. Uključujući i generalno unapređenje položaja radnica i radnika u kulturi i celog sektora u širem društvu.”, kaže Tatjana.

Slučaj SANU – akademski vrh nepristupačan za žene

Nerado se sećamo sramotne izjave Matije Bećkovića da ženama nije mesto u SANU-u. Ovo nam ukazuje na očigledan društveni problem i rodnu diskriminaciju – umesto da budu podržane, naučnice ostaju nevidljive i obezvređene. SANU, za mnoge, akademski vrh, ne daje dovoljno kredibiliteta i prostora naučnicama i umetnicama.

Od ukupno 140 stalnih članova SANU, samo 13 su žene.

Koliko god ove brojke bile neprihvatljive i diskriminatorne , povećanje broja žena u SANU bilo bi afirmišuće ali ne bi značajno promenilo njihovu poziciju u okviru akademske zajednice.

„SANU, kao institucija u kojoj su doskora sjedjeli predstavnici najkonzervativnijih ideoloških struja, a odskora i nešto liberalnijih, nije institucija koja ima mehanizme da promijeni duboko ukorijenjenu neravnopravnost. Niti je muškarcima na akademiji u interesu da propituju sistem koji nejednako tretira njihove koleginice, jer bi to značilo, opet kao i u svim drugim oblastima, da moraju da se odreknu sopstvenih privilegija.”, zaključuje Nađa Bobičić.

Tatjana Nikolić pozdravlja svaki napor pojedinaca, neformalnih kolektiva i institucija poput institucija poput Univerziteta u Beogradu, Univerziteta umetnosti ili SANU, da se stanje za žene promeni, ali je svesna dublje ukorenjenosti problema rodne ravnopravnosti.

„Napredovanje u akademskoj sferi je dugotrajan i kompleksan proces za svakog profesionalca/ke, a strukturne promene sa aspekta rodne ravnopravnosti mogu da se prate tek kroz duži niz godina. Stakleni zidovi, kao i plafoni su realnost još uvek i o tome govore i domaća, kao i međunarodna istraživanja (skorašnji zbornik SANU, časopis i istraživanja CŽS i drugih ženskih organizacija). Veliki broj žena na nižim nivoima odlučivanja ne dovode direktno do istog broja na višim pozicijama, već na tom putu deluju mehanizmi selekcije u skladu sa diskriminatornim očekivanjima od muškaraca i žena, kao i internalizovane sumnje u sopstvene kapacitete kod žena, iskustva i očekivanja hostilnosti date sredine i dr.“, ističe ona.

Umesto zaključka – sistemi borbe protiv rodne nejednakosti

Kada govorimo o položaju žena na Univerzitetu, istraživačkim centrima, u nauci i u umetnosti, važno je da razumemo njihovo dvostruko društveno opterećenje. Problemi koji se nalaze na putu jedne naučnice, rešivi su jedino sagledavanjem, razumevanjem i poboljšanjem položaja žena u celokupnom društvenom sistemu. Sistemske promene i izmene stereotipa u društvu pomogle bi ženama i u akademskoj zajednici. Tatjana Nikolić zapaža da je neophodno delovanje na više različitih polja kako bi se u skorije vreme videle neke promene:

„Potrebne mere i alati između ostalog obuhvataju uvođenje različitih institucionalnih mehanizama, pravilnika i tela radi pravovremene i adekvatne reakcije unutar akademske zajednice na seksizam, diskriminaciju i mizoginiju, sankcionisanje takvog ponašanja i onemogućavanje napredovanja ili postavljanja na ključne funkcije; edukaciju, rodno odgovorno budžetiranje i podršku projektima, programima, događajima, izdanjima,okupljanjima, mobilnosti kao i istraživanjima u ovom domenu; adekvatnu vizuelnu reprezentaciju i jezik koji se koristi u komunikacijama; afirmativnu akciju u telima u kojima je to moguće, kao privremena neophodna mera; uvođenje indikatora u vezi sa rodnom ravnopravnošću prilikom različitih bodovanja, rangiranja, dodeljivanja sredstava; intenzivnija saradnja sa civilnim sektorom, ženskim organizacijama u kojima se nalazi najveća ekspertiza u ovom domenu, i drugo.” , zaključuje Tatjana.

Tek sa uvođenjem konkretnih mera moguće je govoriti o afirmaciji žena u nauci. Društveno osvešćivanje, edukacija i korenite promene u patrijarhalnom sistemu morale bida utiču na to da broj žena u akademskoj zajednici ne ostane na trenutnom nivou statističke greške.

Ilustracije: centreforstories.com/tag/women-in-stem

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi