fbpx

Roze obrisi novog zvuka Miloša Ratkera

Danas je, bez ikakve najave na svom YouTube kanalu, Miloš Ratker objavio pesmu „Roze“. Da li je ovo početak solo karijere? Rešili smo da saznamo u razgovoru sa Milošem Ratkerom.
Autor/ka Marina Zec

11. April 2020

U svetu i kod nas, brojni muzičari pronašli su inspiraciju u temi aktuelne izolacije i pandemije. Činjenica je da se nemali broj muzičara radi stvaranja samostalno povlači u „karantin“ kako bi bili suočeni samo sa jednim izazovom – podsticanjem i ukroćivanjem inspiracije. Ipak, jedan slučaj muzičke inspiracije u izolaciji posebno nam je privukao pažnju jer je podstakao ponovno izranjanje starog imena na muzičku scenu. U pitanju je Miloš Ratker, nekadašnji pevač benda Sinestezija, koji je postojao 10 godina i nakon albuma „Snovi o slobodi“ nestao sa scene. Čak i nakon prekida rada benda Ratkera smo mogli da viđamo kako nastupa u Beogradu, ali ne u ulozi pevača već dj-a, koji pušta muziku po celom gradu. Uvek okružen muzikom Ratker je nastavio da radi na idejama, kupovao opremu i „naoružavao se“ slušanjem, a danas je, bez ikakve najave na svom YouTube kanalu objavio pesmu „Roze“. Osnovni motiv pesme je, pogađate, izolacija, a zvuk predstavlja pravi bedroom synth-pop. Da li je ovo početak solo karijere? Rešili smo da saznamo u razgovoru sa Milošem Ratkerom.

Danas je na YouTube-u objavljena pesma, kao i spot za pesmu Roze – prva „stvar“ koju smo čuli od tebe još od kada si bio član Sinestezije. Da li ovom pesmom najavljuješ solo karijeru?

Miloš Ratker: Ovim singlom sam dokazao sebi da mogu od početka do kraja da izguram pesmu i da to bude na kraju na nivou koji je meni ok. Ona mi je pomogla da testiram nov način rada, da naučim da usnimavam sintisajzere i ritam mašne, miksujem, radim u abletonu, montiram spotove i ne uradim color korekciju jer smara.

Pesma je inspirisana izolacijom u kojoj se svi nalazimo – zašto je baš Roze?

U februaru sam postao tata jedne devojčice koja nam je ceo stan obojila u roze. Mogao bih naravno napisati referat o tome kako se sada osećam iznutra, ali recimo da mi izolacija kraj nje neizmerno prija i tom osećaju dao sam roze boju.

Zbog čega te je ova situacija inspirisala da stvaraš? Kako je nastala pesma i zašto si odlučio da je objaviš?

Od kako smo stopirali rad benda nisam prestajao da pišem pesme. Zasićen gitarama, dugo sam tragao za obrisima novog zvuka, procesom rada, morao sam da učim na više polja koja su ranije pokrivali drugi ljudi. Jednog jutra sam išao da preuzmem kupljenu ritam mašinu preko „Kupujem prodajem“ i to jutro je bitno opredelio sve ovo. Upoznao sam Aleksandra Zeca, synth gurua, koji mi je ponudio odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila. Iako sam od tada napravio dosta materijala za neke buduće projekte, inspirisan situacijom, bez unapred izrađenog plana, krenuo sam da radim na ovoj ideji. I za 10 dana je bilo gotovo, od prvog akorda do masteringa. Prosto se sve sa neuobičajenom lakoćom pakovalo – bilo je nekako suđeno da ova pesma, mada idejno najnovija, prva krene napred.

Ko je sve radio na realizaciji spota i pesme? Kako je izgledao taj „rad od kuće“?

U međuvremenu sam se takođe zaposlio u digitalnoj agenciji „Kroon Studio“ koja stvara čuda na polju mobilnih i web aplikacija. Rad od kuće je na tom polju veoma inspirativan i kreacije u timu su se razbuktale. Taj model sam preneo potom i na dane vikenda i stvorio novi koncept. Sve sam snimio u spavaćoj sobi dok je žena nunala bebu. Onda sam ja nunao dok je ona snimala prateće vokale. Spot smo snimili nas dvoje hvatajući momente dok beba spava. Da bi sve to na kraju zvučalo bolje i tehnički pismeno postarao se Petar Rudić. Kliknuli smo idejno, njemu se koncept „izolovane saradnje“ dopao i napravili smo singl bez da samo se čuli telefonom, sa par prepiski preko fejsbuka! Nisam navikao da stvari teku glatko po tom pitanju i neizmerno sam srećan što sam našao saradnika koji se sa lakoćom nadovezuje na moj home-made proces.

Da li si i pre ove pesme razmišljao da se vratiš muzici ili je u pitanju bio samo trenutak inspiracije?

U protekle tri godine, bend i drugari iz benda su mi nedostajali, ali sve nas je život poslao na različite strane da skupljamo neka nova iskustva i završavamo stvari koje su nas čekala dok smo se trudili da izguramo priču. Nismo imali dovoljno sreće u ključnim momentima, ali to je long story za neku knjigu od 250 strana. Ovaj koncept mi pruža mogućnost da budem u muzici i pored mnogo obaveza na poslu i oko posla. Trenutno se nama vremena za svakodnevne probe. Ne obavezujem sebe, stvaram muziku, radim ono što mi najbolje ide. Želim da podelim tu muziku sa ljudima, a za drugo ćemo videti usput. Ne isključujem mogućnost živog izvođenja, ali mi to za sada nije u fokusu.

S obzirom da si pre ovoga bio u bendu – koliko je drugačije kada samostalno stvaraš?

Uvek sam znao šta želim od pesme, ali teško mi je bilo da to objasnim. Nisam muzički obrazovan, samouk sam, nestalan, radim po osećaju i često umem da zbunjujem najbliže saradnike. S druge strane kada ste mlad bend, bez prebijene pare, uvek vam neko nešto čini, a onda vam takva saradnja sužava mogućnost da izgurate stvar „po svom“. Sada je stvar jasna, niko neće uraditi nešto ako to ne uradim sam. Super je to što ne čekam nikog, niti neko mene čeka. Mogu da snimam jedan „tejk“ milion puta ako hoću i da ostavim greške koje meni lično ne smetaju. Proces rada je u početku identičan kao i pre – na gitari napravim osnovne akorde, napišem tekst, a onda prelazim na sintisajzere i razrađujem pesmu udaljavajući je od početne ideje. Veoma je uzbudljivo, jer ne mogu ni blizu da pretpostavim kako će na kraju zvučati, a srećom iznenađujem se uglavno pozitivno.

Od kada ne nastupaš sa bendom scena se mnogo promenila – kako je ti sada doživljavaš? Da li postoji neko koga posebno uživaš da slušaš?

Buč Kesidi pratim od njihovog početka i uživam u njihovom zasluženom uspehu, album nema ni jednu slabu sekundu, mesecima sam ga vrteo i jedva čekam nastavak te priče. Artan Lili je konstantno dobar ko Bajern iz Minhena. Kod komšija bih izdvojio, Svemirko naravno, oba albuma i Porto Morto. Dugačka je lista, mnogo mladih dobrih bendova, tu su i saborci iz Bigza iz vremena Sinestezije, ima šta da se sluša!

Već na prvo slušanje možemo čuti da Roze ima drugačiji zvuk od Sinestezije. Kako bi ti opisao zvuk koji te sada inspiriše? Kakav će biti zvuk Miloša Ratkera?

Sa prelaskom na sintisajzere vratio sam se na osamdesete i preslusavanje od Depeche Mode, Human League, Kraftwark, Soft Cell do opskurnih Minimal Wave bendova. Onda mi je falio malo taj indie vibe, pa sam kroz LCD Soundsystem tragao za spojem analognih sintisajzera i tog nekog brit pop, indie rock zvuka. Na kraju sam sve to provuko kroz lo-fi filter snimanja na gajbi. Ne znam i dalje kom pravcu ću pripasti, to je na onima koji klasifikuju, ali mi se sviđa da to nazovem bedroom synth-pop.

Osim domaćih muzičara – ko te još trenutno inspiriše?

Osim gore navedenih, moj YouTube nudi i Roosevelt, Blood Orange, John Maus-a, Part Time, ali naravno i The Strokes, Cage The Elephant, Tame Impala, Phoenix…

Šta možemo da očekujemo da još čujemo od Miloša Ratkera u ovoj godini?

Sa ovim singlom sam definisao sistem, uz Peru Rudića sam „zatvorio krug“. Pesama ima na lageru. Nigde ne žurim, ali želja je prisutna.

S ozbirom da smo u karantinu, da li bi nam preporučio:

Tri albuma za slušanje u izolaciji: Roosevelt – Roosevelt (2016), Wild Nothing – Nocturne (2012), Phoenix – Ti Amo (2017)

Tri filma za gledanje u izolaciji: Bekas (2012), The Charmer (2017), Marriage story (2019)

Tri serije za gledanje u izolaciji: Stranger things, Dark, Peaky Blinders.

Tri knjige za čitanje u izolaciji: Tri poslednje: „Objava broja 49“ (Tomas Pinčon), „Šta da očekujete u prvoj godini“, i rokenrol biografija – „Stone Roses“.

Tri pesme za slušanje u izolaciji: Buč Kesidi – Tiho, Porto Morto – Hodaj, Dingospo Dali – Slabost.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *