Samo hrabro i samo napred – o važnosti preventivnog pregleda

Svima mogu da nam se dese razne zdravstvene promene, bilo kada, pa i rak dojke.
Autor/ka Lana Nikolić

9. December 2020

Kako je ovo moglo da ti promakne, pa ti si tako odgovorna!” To sam pomislila kad sam napipala nešto u dojci. Nije mi ceo život proleteo pred očima, nisam se najednom setila šta sve imam u životu i koliko sam zapravo srećna, nije me uhvatila panika. Ali jesam se setila da nemam predstavu kad sam poslednji put to uradila, i jesam pomislila da je to nedopustivo. Prošla sam prstima još jednom, pa još jednom, i definitivno je to nešto bilo tu. Onda sam zvala dečka, da proverim može li da napipa ili sam samo umislila. Može, tu je, kao mala čudna kuglica, a iza nje vibracije srca. Kakva je, nisam mogla da znam, ali sam znala kakva može da bude. 

Poznajem žene koje su imale rak dojke, a među njima su i neke mojih godina, znala sam da možda zaista nije ništa, ali nisam mogla to da pomislim, baš zbog njih. Ne zato što su me njihove priče plašile, već zato što sam znala da rak može svakome da se desi, bez obzira na godine i na genetske predispozicije. Ponekad se jednostavno dogodi, i to ne nekom drugom, ne ni nekom dragom, nego baš tebi. Tada za sve ostale, ti postaješ taj neko drugi.

Svima mogu da nam se dese razne zdravstvene promene, bilo kada, pa i rak dojke. Šta se dešava u našem organizmu dok spavamo, jedemo, kupamo se i imamo seks, niko ne zna, tajnoviti životi naših ćelija teku naporedo sa našim postojanjem koje doživljavamo tako odvojeno. One se dele i menjaju i dok zakuvavamo kafu, dok pevamo, dok gledamo kroz prozor u kišu. 


Nisam mogla da kažem sebi kako će sve biti u redu i kako to nije ništa, jer, moglo je da bude drugačije,
sasvim lako, tako biva u životu, nešto se samo dogodi. Ne samo dobro, i nešto loše se samo desi,
a ti možeš jedino da gledaš sa strane, najednom odvojena od svog tela koje postaje sasvim nepoznato,
poput predmeta koji vidimo prvi put. I ne moraš da budeš ovakva ili onakva osoba da bi se desilo,
ne moraš da misliš ili radiš nešto posebno. Ništa te ne štiti od toga da se probudiš sa nečim
u dojci, da to osetiš pod rukom, i da ti se život promeni. 

Teško mi je bilo da insistiram na tome kako će sve biti okej, jer me je podsećalo na tako popularan mislimo pozitivno” vajb. Nisam htela da mislim pozitivno, htela sam da mislim kako jeste, da pogledam u to što mi se dešava hrabro, u taj mračan bunar neznanja i otvorenosti iz koje bilo šta može da nastane i što će dobiti definisan oblik tek kad budem na ultrazvuku. 

Veče pre pregleda, pred spavanje, gledala sam svoj lik u velikom ogledalu, gledala sam sebe pravo u oči i mislila „ti si jaka, i ovo ćemo da prođemo, kako god da bude”. I razmišljala sam još, „trebalo je samo da se ispipaš pobogu, je l’ bilo toliko teško?”. Pa, bilo je. Jurila sam od jednog projekta do drugog, balansirala zadatke, sve je bilo važnije od toga da opipam dojke, nije mi ni palo na pamet, poslednji put sam bila na ultrazvuku pre godinu dana, preventivno, i čim sam zatvorila vrata za sobom nastavila sam istom brzinom.

S druge strane, kod ginekološkinje idem i češće nego što bi trebalo, zbog genetskih predispozicija, i koliko god da me ona umiruje i govori da nema potrebe toliko da brinem, teško mogu da se opustim, jer čini mi se da skoro svaka žena u okruženju poznaje jednu koja nije otišla na vreme, i poznaje posledice koje su iz toga proizašle. Ovo sam, ipak, preskočila, pa sam zato na putu do pregleda kroz prozor auta imala osećaj da gledam u neki drugi grad, gde je sve drugačije, gde postoji mogućnost da ipak neću biti super, i moj život više nije izgledao tako puno i obećavajuće, već nešto oko čega ću morati baš da se potrudim. 

Odlično je što si radila samopregled”, kaže mi radiolog, govoreći uz to da više nema pravila, i da čak i žene za koje nikada ne bismo očekivali mogućnost raka dojke mogu da ga dobiju. Znala sam to, zato sam i došla. Može da se desi meni, baš meni, možda bude teško, možda super, nema garancije. Soba je osvetljena samo svetlom ultrazvuka i ja sam nekako čudno mirna, setim se onoga što moja mama često govori: biće kako mora”.  Ostajem u tom sada, u trenutku koji se dešava i može da postane bilo šta, sve dok se ne okonča objašnjenjem da je sve okej, da ne brinem, dok se ne rascveta u život i potencijal, u naglo opuštanje, u iznenadnu lakoću. Zbog toga i povratak kući deluje sasvim drugačije, grad pod kišom svetluca, i moje telo je lakše i mirnije, i prvi put ne osećam samo njegove nesavršenosti nego i sve ono što valja, kao na primer ta dojka, ona je baš super, i baš je lepa. 


Nisam napisala ovo da biste se uplašile, niti da vas zastrašim. Napisala sam da biste znale
koliko je važno odvojiti tih par minuta svakog meseca, koliko god da imate godina, i da jednom u
godini odete na taj preventivni  pregled. Napisala sam ovo jer ne želim da se nađete na ultrazvuku prekasno.
Napisala sam ovo jer ne želim da razmišljate, ako bude maligno, kako da kažete svima koje volite,
i da preispitujete šta sve niste ili jeste uradile u životu, ne želim da vam bude kao što je bilo meni.
Želim i da znate ono što sam ja saznala i kazala sebi onda kad sam pod rukom osetila tu kuglicu,
pa i posle dok sam koračala kroz stan slažući veš, dok sam gledala u plafon jer nisam mogla da zaspim,
dok sam gledala sebe u ogledalu – šta god da se desi, samo hrabro, i samo napred.

Svesna sam da ipak, baš u ovom trenutku dok ovo pišem, neka žena prolazi kroz sve to, nekoj od nas svet se sada menja i preokreće pred saznanjem dijagnoze, i baš zato vam kažem, I ako bude strašno, i ako vam je sada strašno, i ako ste već nešto otkrile, a nije dobro, opet, samo hrabro i samo napred, jer može da bude dobro. 

Čuvajte žene oko vas, podstičite ih da idu na preglede. Majke, bake, ćerke, drugarice, sestre, koleginice. Jer ako napipamo nešto, onda znamo da postoji pa možemo i da reagujemo, i idemo dalje, imamo šansu da budemo zdrave. Podržite jedna drugu, pričajte o svojim iskustvima ako možete, koliko god teška bila. Rak kao dijagnoza nije nešto što se tiče samo žena koje ga imaju, već svih nas. Ne bojte se da ponudite podršku, ne sklanjajte pogled od svega toga. Jer, zaista se može desiti bilo kojoj od nas, bilo kome koga volimo i to nije razlog za strah nego za hrabrost. 

U prevenciji, podršci i deljenju je naša najveća snaga. I u onom samo hrabro i samo napred. Tako kaže moja baka, i ja joj verujem.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Iskustvo: Posao 2.3

Iskustvo: Posao 2.3

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke

Iskustvo: Posao 2.2

Iskustvo: Posao 2.2

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke