fbpx
ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU |

Samo želim da snimam što više filmova

Nenad Pržulj upoznao nas je sa svojim Crvenim filmom, otkrio nam je u čemu pronalazi inspiraciju, a razgovarali smo i o tome kako se zainteresovao za režiju

1. September 2023

Nenad Pržulj je mladi reditelj iz Beograda i, pre svega, jako živopisan lik. Stoga ne treba da bude iznenađenje što je priču o jednom periodu svog života poželeo da stavi u autobiografski film i doda mu prideve „moj“ i „crveni“. Upravo je ovo Nenadovo ostvarenje bio povod da sa njim razgovaramo o tome kako je došlo do toga da sam film i snimi, ali da bismo to uradili, važno je bilo da o njegovom životu saznamo što više.

Nenad je sa Autokomande i sebe opisuje kao ogromnog lokal-patriotu. U osnovnoj školi se jedino zanimao za gramatiku srpskog jezika. Gledao je filmove uvek, malo je igrao igrice. Introvertan. Bio je ono dete koje je uvek plakalo u vrtiću i prva dva razreda osnovne škole. Jedinac je, što takođe smatra jako bitnim.

„Kad guglaš jedinac, izađem ti ja. Imam brata s očeve strane, Radoslava, ali nikad nismo rasli zajedno. Zato jedinac“, objašnjava Nenad.

Sa 18 godina upisuje forenziku na kriminalističko-policijskoj akademiji u Zemunu iz jedino finansijskih razloga, a u to neko vreme postaje buntovan i ostaje tu dve godine, ali zapravo 5 meseci aktivno jer shvata da mu treba nešto skroz drugačije. Niko od njegove porodice se nikad nije bavio umetnošću. No, da se vratimo na film.

Krećemo od naslova – Moj crveni film implicira da je u pitanju tvoj prvi i lični film. Zbog čega si se odlučio da on bude toliko ličan i zbog čega baš crven (možemo videti na samom početku kadrove u crvenoj boji)?

Nenad Pržulj: Donekle je simbolika, ali i nije. Lomio sam se oko naslova i u montaži je odlučeno da će da se zove Moj crveni film. Na radionici su nam rekli: pravite film o nečemu što vas zanima. Ja sebe jako mnogo zanimam i onda sam rešio da pravim film o sebi, jelte, što zapravo i nije bio toliki izlazak iz zone komfora. Odnosno, u neku ruku i jeste, ali nije bio strašan, nego je bilo mnogo pitanja – kako ću to da spakujem, kako da izgleda kao celina, kako će da bude smisleno i da funkcioniše.

A zašto crveni?

Prvi kadar u filmu je zapravo arhivski kadar koji sam ja snimao dok sam se rastajao od stana u kome sam živeo. Postoji tu jedan problem jer u tom kadru piše: Hvala ti, stane. Stane nije stane sa velikim S i nije u pitanju nečije ime, već ja zahvaljujem stanu u kom živim, a pošto sam, jelte, izdržavano lice, nisam imao više para da živim u njemu. Taj stan je meni bio divan jer je bio u centru Zelenog venca i tu sam imao (mada ne mogu da kažem da sada oskudevam) divan seksualni život sa mnogo divnih devojaka. U tom trenutku ja zahvaljujem stanu na svemu mogućem. U tom trenutku je ortak došao i živi kod mene nekih otprilike 10 dana jer je doputovao iz Španije i ja taj kadar snimam dok šapućem pod dejstvom alkohola i nekih psihoaktivnih supstanci. Taj kadar je crven jer je moja lampa crvena. Nije rešeno da kadar bude crven zbog filma – generalno volim da mi svetlo u sobi bude crveno.

Film je opisan kao ciničan, samoironičan, ujedno pun života i humora, kojim autor pokušava za sebe da pronađe odgovore na pitanje šta je seks, a šta je ljubav, da li su oni odvojeni ili nisu. To, pretpostavljam, nisi ti napisao?

Nisam, to su mi napisali kad sam dobio nagradu na Martovskom festivalu i mnogo su bolje napisali nego što bih ja rekao (smeh). Autobiografski dokumentarac o nekim ličnim traganjima bi bila možda moja definicija toga, mada ja mislim da to i nije skroz dokumentaran film. Svakako nije standardan dokumentarac, a pogotovo nije nešto što je stvar na koju bi možda pomislio kada kažeš Atelje Varan (mada nije prvi film koji nije klasičan Varan u okviru Varana). Opisao bih ga kao film o jednom fragmentu mog života.

I koliko je trajao taj fragment?

Pa, do filma. Mislim da sam i obrijao glavu zbog toga – ja sad brijem glavu, ovo je neki bata retard sa kosom, ja sam njega snimio, evo ga on u filmu, a ja sam novi, sveži, izrasli, produhovljeni ja koji sada, sa otklonom, pravi film o njemu.

A šta se desilo da napraviš otklon od sebe starog, sazrevanje ili nešto drugo?

Ja sam čovek koji vrlo, vrlo funkcioniše i živi od faze do faze. Jako mi brzo stvari postanu dosadne, jako brzo se smorim od svega i prosto moram da se menjam non-stop da bi mi bilo zanimljivo u životu. Možda je to mega nezrelo, ali kapiram da je za neku umetnost i kreativnost to i dobro. Film kojim sam konkurisao za finansijsku podršku na FCS-u „Snif“ je totalno druga stvar i to je sledeće na čemu ću raditi, pa ćemo videti za dalje.

Kad si se dotakao finansija, koliki ti je bio budžet za snimanje ovog filma?

Ništa. Atelje Varan ti obezbedi sve – obezbede ti 5 kamera, 5 mikrofona, obezbede da i mi snimamo zvuk drugim učesnicima, pa postoji taj momenat da ti poslednje 2 nedelje otprilike živiš sa svim polaznicima u jednom stanu velikom, tako da lični odnosi moraju da se naprave, kakvi-takvi. Meni je mnogo drago što sam bio u novosadskoj radionici, a ne beogradskoj zato što mislim da u Beogradu ne bih mogao da odem dovoljno od sebe i samo bih nastavio sa svim svojim rutinama, što mislim da bi me dovelo do neuroze, bukvalno. Ovako je moglo jer sam film postavio kao prioritet. Pa, dva meseca se nisam video s najboljim drugom! Jednostavno, otišao sam i bio sam na projektu.

Ko je žena sa kojom razgovaraš u filmu?

Moja psihoterapeutkinja.

I reklo bi se tako, ali cela atmosfera u kojoj razgovaraš sa njom ne izgleda kao klasična terapeutska seansa – niti je ambijent u kome razgovarate takav, niti razgovor liči na razgovor sa tereapeutom.

Da, mi nemamo klasičan odnos da to traje sat vremena, to imam sa svojim drugim psihoterapeutom, a ona mi je jako dobra prijateljica. Ona mene zna od moje devete godine i sa 16 godina mi je jako pomogla jer sam se tada raspadao, baš.

To ona negde i kaže, da si se tad gurnuo do ivice samodestrukcije.

Bio na ivici samoubistva, da. Baš je bio jezivo, baš je bilo grozno i ona me je čupala i vadila i zna me u dušu. Dragica Subotić zvana Duša, to joj je nadimak. Svi je zovu Duša. Ali da, nije u pitanju klasična psihoterapija i kada smo taj deo montirali, uzete su stvari gde sam ja sniman tek pola sata ili sat nakon što zaboravim na kameru. To gde sam ja svestan kamere se jako vidi, jako je glupo, namešteno, fejk i ničemu ne služi. Ja sam tada došao sa devojkom koja je snimala kameru i sa devojkom koja je snimala zvuk i tu mi je Varan izašao u susret što sam za jedno snimanje mogao da povedem dvoje ljudi sa sobom i da im zauzmem vreme svojim filmom.

U filmu su i intimni kadrovi tebe sa devojkom. Je l bilo teško da je ubediš da učestvuje u filmu? Ne samo nju, nego i ostale učesnike?

Ne, valjda jer sam se ja negde toliko ogolio prvi. Mislim da postoje dva tipa reditelja i da postoji tiši i opservatorskiji tip koji se više bavi drugim ljudima i postoje oni glasniji koji sebe stavljaju u prvi plan i ja sam sebe definitivno svrstao u taj tim. Zato mislim da, ako ti stvarno hoćeš da vodiš ljude, da vodiš ceo tim, moraš sebe da ogoliš prvo. Mogu da budem i krinž, mogu da budem i glup, mogu da plačem… U filmu postoji scena sa mojim penisom u erekciji, ali da nije bilo tako i da nisam uspeo u tome, i dalje bi se ta scena našla u filmu. Ne možemo svi da se lišimo svog ega, ali da bi se bavio ljudima, moraš toga da se rešiš, bar dok traje projekat i ljudi će onda nastaviti da te prate. Dovoljno je da nemaš neku previše ustaljenu ideju i proradiće. Ja volim ljude, volim da pričam s ljudima i ne mogu da zamislim da se bavim nečim što nema veze s ljudima.

Zanimljiva tema o kojoj govoriš u „Mom crvenom filmu“ je i aseksualnost. Kako bi opisao to tvoje iskustvo?

Pet godina sam bio aseksualan. U međuvremenu sam smršao preko 35 kila za pola godine i, možda je glupo reći, ali dobio sam ogromnu pažnju žena instant. Negde me je to otvorilo zato što me bacilo u situacije. Mrzim porniće i gadim ih se. Mislim da je to strašno bitno. Ako budem imao decu, stvarno vidim sebe kao jednog od najliberalnijih roditelja koji može da postoji, ali ću ih učiti da je to nešto što ne treba da gledaju. Ja sam izgubio nevinost kao aseksualan sa seksualnom radnicom u Pragu za Novu godinu, i to je takođe momenat koji sam želeo da opišem u filmu. To sam uradio jer sam želeo da testiram sebe i vidim kako ću reagovati. Takve stvari su tabu i dalje, a trebalo bi da se o njima priča. Kao što smatram da se ne priča dovoljno o homofobiji, koja me baš užasava.

U fimu, dakle, vidimo tebe, ali i mladence i Rome, svirače, koji te mladence i dočekuju. Koja je bila tvoja poveznica za sve ove stvari?

Imam i ovog batu iz seks šopa, Bruna. I imao sam još ljudi, na primer, ljude koji prave prirodne afrodizijake nikad nisam uspeo da nađem. Za svako snimanje sam morao da „izmišljam toplu vodu“ – šta sad ide u moju priču jer Moj crveni film može da bude sve i toliko je lako moglo da ne proradi. Zato stalno zahvaljujem mom Aleksandru Stojanoviću, montažeru i voleo bih sa njim da nastavim da radim jer je on mnogo odgovoran što je ovo proradilo i što ima strukturu. A zbog čega je sve to u filmu – pa, to su ta moja pitanja o ljubavi i seksu, o monogamiji i poligamiji, zapravo. Ono što ja u osnovi mislim za sebe je da sam poligaman, ali ne mogu da stavim glavu na panj da je to tako jer je to pitanje uvek otvoreno i sa svakom devojkom je drugačije, eksperimentisao sam i sa muškarcima, sve me zanima.

Mladenci su tu došli kao neka druga krajnost. Ovi mladenci koji su pristali da rade su baš bili gotivni i sve je prošlo super, ali to je bio deveti par kome smo mi prišli, treće subote za redom i te treće subote je sve snimljeno. Bilo nam je potrebno i da nas Romi zgotive i da shvate da ja tu nisam došao za televiziju i da neću da ih predstavim u negativnom svetlu. Po meni, sve to pripada filmu. Možda ta jedna scena s mladencima traje predugo zato što nismo mogli da ubacimo jump cut jer nema jump cut-ova na drugom mestu. Filmski jezik bi samo tu bio specifičan, a inače nije, pa je zbog toga ostala cela scena.

Film je do sada prikazan na nekoliko festivala, od kojih mi se čini da je najzapaženije prošao na Martovskom festivalu i na Festivalu evropskog filma Palić. Je l imaš planove da sa ovim filmom i dalje posećuješ festivale?

Naravno. Sedimo na FilmFreeway moja producentkinja sa kojom imam baš super odnos i sa kojom planiram da radim sledeći film i ja, gledamo i šaljemo prijave. Mi nemamo budžet za ovo, a te prijave se plaćaju. Ja ne mogu da dajem tolike pare i ne znam na koji ću festival biti primljen, ali pokušavamo na razne načine. Malo smo ozbiljnije u poslednje vreme krenuli da se bavimo time i sveli smo film sa 32’ na 30’, tako da sada postoje obe verzije jer tih 2 minuta mnogo znači. Imam planove, iako pretpostavljam da su neki festivali jako protiv ovakvih filmova, ali postoje i oni koji su za. Dosta je to polarizovano. Ni moj otac, na primer, nije želeo da ga vidi, niti da dođe na premijeru, ni kad je čuo da sam dobio nagradu. Njemu je vrlo jezivo što se njegov sin skinuo go za film da ga ceo svet vidi, tako da pretpostavljam da će i neki konzervativniji i tradicionalniji festivali da se zgroze od filma. Meni su ljudi na Martovskom jako značili. Bila je onako malo stadionska atmosfera i značilo mi je što sam bio poslednji u programu jer mislim da je veče pravo vreme za gledanje. Videćemo kakav će biti život filma, još ni IMDB nisam napravio za njega.

Tata nije hteo da gleda film, a mama?

Da, u Svilari, došla je sa dve tetke i tečom i sa još jedno 20 ljudi je došla na premijeru u Domu omladine. Ona voli taj moj film, iako nije mnogo liberalna, ali je skroz kul sa tim i u fazonu je: nek si ti snimio film i nek si ti srećan. Uvek mi je pričala da radim ono što volim i baš me podržavala.

Kako si zadovoljan reakcijama publike, da li je film ispunio tvoja očekivanja?

Bolje su od očekivanih. Volim ovaj film, za razliku od prethodnog mog filma koji ne možete da vidite nigde jer ga još uvek nisam doveo u red takav da mogu da ga volim, već je preko 2 godine u montaži. U jednom momentu sam baš rekao Aciki montažeru: pa, ovo je*be kevu, vidi kako je dobro (smeh)! Omiljena mi je scena kad Romi razgovaraju, pa jedan Rom priča kako je drugome ženu, drugi priča neki vic, svi se nešto smeju i zezaju, i samo čuješ jednog od njih koji kaže: dokumentarni film.

Mislim, nije, nego je pita od svega. Ne znam šta sam hteo, osim da snimim film i da imam zeleno svetlo da ga snimim onako kako sam želeo. Sledeći dokumentarni film koji ću raditi je o golubovima. Jedan profesor, Jovan Čekić na Fakultetu za medije i komunikacije mi je rekao da sam sa Crvenim filmom uspeo da nađem sebe, ali da sada treba da sebe pozicioniram u odnosu na svet, u onosu na društvo, u odnosu na sistem i da vidim gde sam ja tu tačno. Do tada sam mislio da će film o golubovima biti samo o njima, ali će, u stvari, biti autorefleksija jer golubovi – šta rade? Golubovi stoje i seru sebi niz nogu. I onda se to zagnoji, zagangreni i zato gomila golubova nema po jednu nogu. A s druge strane, upoznao sam gomilu golubara koji gaje golubove koji su kao pelikani, baš su neverovatni, tako da mi je i ta dualnost golubova jako zanimljiva i to će biti jako Atelje Varan film, kada je reč o sistemu snimanja. Atelje Varan je meni pokazao neke stvarno neverovatne stvari i ne vidim da snimam ne-Varan dokumentarac film u skorije vreme.

Znači, Varan je dobro uticao na tebe?

Posle Varana sve kreće na bolje, ja brijem tu svoju kosurdaču koju imam u kesi i dalje, ali nisam istrebio perut iz nje. Voleo bih da je doniram, ali ne znam da li je to moguće pošto nije lepo poslagana. Upisao sam i produkciju na Akademiji umetnosti, 3 semestra sam išao paralelno, pa sam to zamrzao. Bio sam i student demonstrator, možda to preraste i u asistenta, možda ne, videćemo. Trebalo bi da završavam taj faks (smeh).

Kako si se odlučio da upišeš režiju?

Posle policijske akademije u Zemunu i poslovne ekonomije na Singidunumu, krenuo sam da razmišljam šta bih mogao dalje jer se nisam pronalazio do tada u tim izborima. Nisam ni znao da postoji režija na FMK, mislio sam da postoji samo na FDU za koji su potrebne ogromne pripreme i predznanje. Ja se nisam nešto ni družio s umetnicima ranije. Otprilike se to dešava 2019. godine, kada sam ja i otkrio Jorgosa Lantimosa, kog jako cenim i na koga se jako ugledam. Volim ljude koji su autori, furaju svoje ideje, ne odstupaju od sebe, nikome se ne prilagođavaju i uspevaju da budu komercijalni i da pruže te ideje velikom auditorijumu. Mene ne zanima samo festivalski autorski film, mene zanima i komercijalni film i voleo bih da imam ogromne budžete za neke svoje filmove. Znam da su to velike ambicije, ali sklon sam mašti i hiperbolizaciji.

A kakvo iskustvo nosiš sa FMK-a?

U početku sam se bavio eksperimentalnim filmom, Sabolč Tolnai me pohvalio kako montiram, još uvek sam se tu negde tražio. U radu na filmu upoznajem direktora fotografije sa kojim nastavljam da radim, Ivana Stepanovića, imam i divne ljude koji mi pomažu, ali ja nastavljam da bivam kreten i taj film ne izbacujem već dve godine. Suzana Petričević mi glumi i baš se mnogo ljudi založilo za taj film, ali nekako ne radi. A ne radi samo zato što ja nisam bio dovoljno lud i zato što sam hteo da napravim realističnu dramu, što nisam ja. Ja volim da se ljudi deru, volim da su mahniti.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *