Samoća u crnom – kratka priča Uroša Višnjevca

Predstavljamo vam prvu u nizu kratkih priča autora Uroša Višnjevca objavljene u okviru Oblakoderovog književnog konkursa

16. December 2020

Ciletovu majku su udarila kola. Poginula je baš tu, ispred moje kuće. Pošto oca nikada nije ni upoznao, Cileta su odvojili od braće i sestara i smestili ga u hraniteljsku porodicu nedaleko od nas; imao je tek par meseci. Ostatak porodice nije bio te sreće. Mladi, i dalje slepi za promrzlu stvarnost, pokušavali su da prežive, ali nisu svi uspeli. Dvojica njegove braće se i danas potucaju po svetu, davno napustivši, ako je to ikada i bio – dom. Oca nikada nisu pominjali niti tražili, previše ih je bolela uspomena na njihovu majku koju je napustio.

Cile je bio odista čudan, neobičan lik; svašta je radio u životu – bio je član rvačkog kluba, osnivač jednog tribjut benda, čamdžija, loš otac – poput svog, lutalica i težak namćor, mada je prema nama uvek bio dobar. Sada radi u pekari i često ga viđam kako se ujutru vraća kući; on onako crnomanjast, bivao je prekriven brašnom, noseći u kesi burek sa kolenicom i veknu hleba. Iz bureka koji je mrzeo, izvadio bi samo kolenicu, a ostatak bacio na baštu. Znao je da tamo uvek ima gladnih, mada ga za to više nije bilo briga.

Živeo je sam, i ponekad bi dolazio kod nas na ručak. Tada ispod onih brkova ne bi izustio ni reč, pojeo bi svoje i možda prilegao malo. Otac ga je puno voleo, ja se toga jedva i sećam, bio sam klinac, ali čini mi se da je Cile uvek bio tu da sasluša ćaleta, iako ga nisam čuo da je ikada odgovorio na bilo šta. Majka je uvek volela da ga vidi, a brat ga je obožavao.

Jednog od nekih dana, nije ga više bilo u pekari, nije svraćao na ručak, niti smo ga viđali na stolici ispod onih čempresa gde je voleo da drema leti. Shvatili smo da više neće dolaziti.

Bezmalo godinu dana kasnije, u kapiji sam – jer nismo imali sanduče, našao račun za struju, presavijenu dvolisnicu ovdašnjih oglasa i omanju kovertu naslovljenu na brata i mene. Cile nam je pisao iz Sanderlenda, mesta nadomak mora na severoistoku Engleske. Reče da je dobro, da radi dostavu pića za lokalne pabove, ide na utakmice gradskog kluba čije navijače zovu Crne mačke i da ima neku devojku tamo. Uz pozdrave ćaletu i „teta Ljilji“, pod PS je stavio samo – Fish and chips momci!

Uroš Višnjevac rođen je u Beogradu u februaru 1995. godine. Student je četvrte godine srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu. Književnošću se bavi godinama, čita oduvek, kratku prozu piše relativno kratko vreme. Osim knjiga, koje je jedno vreme i prodavao, opsesije su mu gledanje serija i filmova, a pre svega toga, njegova osoba.

Ova priča objavljena je u okviru Oblakoderovog književnog konkursa.

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    ,,Na zavesi moje babe, buba.” Ko razume, shvatiće.

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Iskustvo: Posao 2.3

Iskustvo: Posao 2.3

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke

Iskustvo: Posao 2.2

Iskustvo: Posao 2.2

Account manager with English, treći dan obuke. Decembar, 2020. Prethodno iskustvo: prva dva dana obuke